Nevolje ustaničke diplomatije

Ustanička deputacija upućena u Carigrad nije naišla na dobar prijem, a uz to, članovi misije Stevan Živković i Petar Čardaklija se nisu slagali. Pošto se znalo da se sprema pohod Hafiz-paše na Srbe, Živković je upućen iz Carigrada pod izgovorom da, tobož, pripremi narod za dolazak paše.

Izvori se ne slažu u tvrdnji da li je Stevan Živković u zemlju stigao pre ili posle Ivankovačke bitke. Prota Matija spada među one koji tvrde da je Živković došao posle bitke. A to usvaja i današnja nauka. Uz pomenuti datum odlaska Bećir-paše od Beograda, ovo je još jedan primer Protine tačnosti u datovanju. Pošto je postojala opasnost da ostala dva deputata budu otpremljena u logor Hafiz paše kod Niša, posredstvom ruskog izaslanika, Aleksa Lazarević i Petar Čardaklija su uspeli da izbegnu iz Carigrada.Time se već uveliko ušlo u priču o 1805. g. koja je u izvorima, pa i kod Prote, slabije zastupljena. Kod Prote se to dešava iz još jednog razloga, jer je on u nedoumici šta da unese u osnovni tekst svojih Sećanja, a šta da saopšti u drugom spisu, posvećenom nastanku Praviteljstvujuščeg sovjeta.
I pored nastojanja da slanje misije u Rusiju zadrže u tajnosti, Srbima, kao što se može i očekivati, to ne polazi za rukom. Svestan je toga i sam Prota kad kaže da je Sava Tekelija to već znao. Zatim sledi raspitivanje ustaničkog vođstva o sudbini misije posredstvom  „zemunske veze”. To nije moglo ostati nepoznato austrijskoj vlasti koja je i pre ustanka pomno pratila šta se dešava na desnoj obali Save i Dunava.

Austrija je u početku bila raspoložena u izvesnoj meri da pomogne ustanicima posredstvom zalaganja svog poslanika u Carigrad kako bi se olakšao položaj hrišćana. Preko toga ona nije spremna da ide. Njen san je bio da na području južno od Save jednostavno zameni Tursku, a ne da na svojoj granici gleda nastanak samostalne srpske države, što bi probudilo i oslobodilačke težnje Srba levo od Save. Sve nabavke iz Austrije išle su posredstvom crnog tržišta, što znači za oko trećinu skuplje od redovne cene. Ustanici su morali biti zadovoljni što je i to moguće, pošto je Srem jedino područje gde nešto može da se nabavi kupovinom. Njihova zemlja liči na vojnički logor, sa tri strane okružen neprijateljskim snagama.
Pogranična obaveštajna služba javlja o stanju kod Srba: „Poljoprivreda je bila sasvim zapuštena jer zemlju je veoma oskudno obrađivao samo mali deo naroda pa je stoga najveći deo potreba morao da se nabavi iz drugih zemalja za novac, pri čemu je ponekad sila značila više od prava. Samo u rogatoj marvi i svinjama nije bilo oskudice, jer će Srbi po svom plodnom tlu uvek imati suvišak stoke”. U periodima i malih nesporazuma svaka trgovina bila bi onemogućena, i tad je za ustanike bilo vrlo teško, pa su u nevolji pribegavali i otimanju trgovačkih brodova natovarenih žitom.
U početku Turska je glavnu pažnju usmeravala na Austriju i bila ubeđena da ona stvarno pomaže ustanike, a to je diplomatskim putem stavljala do znanja Beču. Srbi oficiri koji su vođeni osećanjem patriotizma, takoreći su bežali iz Austrije. Nasuprot tome, po mišljenju Turske, oni su bili poslati. Takvog mišljenja bio je i formalni zapovednik Beograda, Sulejman-paša: „Pošto se Srbi podigli ustaničku zastavu, oni su na čelo svoje vojske postavili više austrijskih oficira, nabavili su topove i municiju, otpočeli su neprijateljstva, popalili palanke, opljačkali zemlju i isekli sve muslimane... I danas su još pomenuti oficiri među njima i uče ih ratnoj veštini”. Paša se nalazio u teškom stanju potčinjenosti Gušancu i ne čudi što nije mogao da se orijentiše.
Kada se osetilo prisustvo ruskog delovanja kod ustanika, onda je bečki poslanik obavestio Turke da su Srbi pod stranim uticajem. Svoje podanike, koji su krišom prešli kod ustanika, Austrija je smatrala prestupnicima i tako se prema njima i odnosila. Tim povodom, Boža Grujović poručuje iz Srbije Petru Čardakliji, koji je tada u Bukureštu: „O vama se govori u austrijskoj zemlji, interesuju se i raspituju za vas. Traže vaš povratak, zajedno sa Radičem Petrovićem”. Određen je i rok za taj povratak. Ako ne bude tako, preti im se kaznom, a Radič se već izjasnio kako nema nameru da se vraća.

INOSTRANI UTICAJ NA SRPSKE USTANIKE
O mogućem stranom uticaju na srpske ustanike počele su da pišu i ondašnje novine i često su „videle” i ono čega nema. „Ovaj istovremeni ustanak stanovništva Srbije dobija sada sklad i rad koji do očiglednosti pokazuje da je jedna snažna ruka upravljala ovim pokretom”. U jednom dopisu govori se kako će ustanak Srba na oružje učiniti vrlo rđav utisak u pogledu mira i evropskim pokrajinama turskog carstva. „Ovim ustankom stvorena je neka vrsta saveza među hrišćanskim podanicima (Srbima) turskog carstva, koji su većinom nezadovoljni turskom vlašću. Ovakav savez zasnovan na saznanju sopstvene snage u ovim oblastima stvoriće prilike koje će promeniti oblik uprave”.
U proleće 1805. i u Dubrovniku postoji strah da „Karađorđe ima plan da početkom proleća prodre u središte Bosne. Svi hrišćani ove provincije, kojih ima mnogo, pokazuju veliku želju i izgleda da se pripremaju da mu se pridruže”. O strahu Dubrovčana pisao je i mitropolit Stratimirović: „Ovo je istina: nedavno je došao neki mladić, koji je pre po drugu godinu otišao u Pivu za magistera; sad se vraća i kaže kako se tamo Raguzinci i Cernog Georgija i Serbalja više boje nego sami Turaka. Nekoje pismo, koje je Georgije onamo pisao, bilo i’ mnogo nizbudilo, i bili su već gdekoji ustali...”
Uverenje okoline sklone intrigama i podložne njihovom delovanju išlo je u suprotnom pravcu u odnosu na stvarnost. Smatralo se da iz Rusije stiže snažan podstrek borbi sa Turcima i velika pomoć. „U municiji se pri poznatim okolnostima nije osećao nedostatak, utoliko manje što je ruski brod upućen u Galac sa oružjem i municijom pristao kod Grocke u Srbiji (krajem maja)”. Umesto toga, otuda je vođstvu Srba preporučivano odmereno ponašanje uz stalno održavanje privida kako ustanak nije uperen protiv centralne otomanske vlasti, već samo protiv njenih otpadnika. „Jasno je da Karađorđe, ma koliko da se spremi, utvrdi, neće biti u stanju da se održi protiv osmanske vojske, ako Divan nađe za potrebno da je protiv njega pošalje. Stoga je potrebno da se svim silama trudi i pokaže Porti u takvoj boji, kako će se ona uveriti u njegovu odanost i ljubav, da je on podigao oružje samo protiv zlikovaca i razbojnika, kako bi zaštitio svoje sunarodnike od nasilja...”.
Veze sa Rusijom se teško održavaju. Već Protina misija imala je, prema sopstvenom svedočenju, dosta teškoća na putu preko Vlaške i Moldavije. U proleće 1805. ministar Adam Čartorijski javlja Jaškom konzulu da upozori Srbe da se čuvaju od vlaškog kneza Muruzija. Još ne zna da li su se deputati vratili u zemlju. Trebalo je da vidi srpskog predstavnika u Bukureštu i objasni mu da je „želja Ruskog dvora i kabineta: da vide ovu zemlju potpuno srećnom, mirnom i obezbeđenom od svake opasnosti...”.
Sledeće godine na putu za Rusiju od adakalskog komandanta Redžepa uhapšeni su srpski trgovac Stefan Živković, ruski kadet Džajković i izaslanik vlaškog kneza Manolaki. Uvidevši opasnost, uspeli su da akta koja su nosili sa sobom u zadnjem momentu bace u Dunav.

VEZA SA CRNOM GOROM
Ni održavanje veza sa Crnom Gorom nije lako. Prota Matija na dva mesta u svojim spisima pominje Damjana Milenkovića Kutišanca: „Toga smo Damjana ja i stric Jakov jošte 1804. godine slali u Crnu Goru do vladike Petra i u Risan do Ivelića, te je ajdučki očo i došao, i pisma odneo i doneo”. Kao što se vidi, Prota ovaj odlazak stavlja u 1804. godinu, a jedino sačuvano ustaničko pismo, poslato po Damjanu, potiče od 4. marta 1805. godine. Odnosno, sačuvan je samo sadržaj tog pisma, unet u akt ruskog konzula Stefana Sankovskog. Tu je ustanički barjaktar Damjan naznačen kao „neko iz činovnika slaveno-srpskog naroda Kutivic”.
Ustaničko pismo mitropolitu Petru glasi:
”Visokopreosvećeni gospodine naš sveti Vladiko,
Celoj Evropi je poznato da si ti srpski koren. Mi pak sada šaljemo Vašem Visokopreosveštenstvu ovog našega barjaktara Damjana Kutišanca; što će on vama govoriti, to mi svi isto govorimo. On je naš verni poverenik, zato je poslan da bi vi sve ono što imate kazati mogli njemu da poverite: vaše misli i namere. On jeste veran sin i barjaktar srpski...
Verni sinovi srpski: Karađorđe Petrović, Nenadović Matvej protopop valjevski, Jakov Nenadović, Katić Janko i svi ostali.”
Zbog teškog stanja izvora, obično se smatra da su postojala dva odlaska Damjana Milenkovića kod cetinjskog mitropolita, što nije baš lako prihvatiti. Više bi bila verovatna mogućnost da je reč o Protinom pogrešnom sećanju, te je put iz 1805. „prebačen” u 1804. godinu. U vreme pisanja Protinih sećanja, među njegovim „artijama” postojalo je Ivelićevo pismo i, da je ono doživelo kasnije dane, otklonilo bi ovu dilemu. Međutim, i ono je nestalo kao i Mitropolitovo, koje je izgubljeno još pre pisanja memoara. Inače, nosilac ustaničkih pisama, Damjan, posle svog „ajdučkog” putovanja do Cetinja i natrag, neće još dugo živeti. Tokom borbi za Užice pao je kao borac dostojan pomena: „Tu je između proči’ poginuo naš hrabri barjaktar Damjan Milenković iz Kutišice.”
Ovde je mesto da se podseti i na one nosioce poruka koji nisu bili tako vešti i toliko uspešni kao Damjan. Nažalost, nije mali broj njih koji su na takvim putovanjima pali u turske ruke i mučenički stradali.
Tada se mitropolitu Petru obraća iz Trsta, gde živi duže vreme, i Dositej Obradović: „Želim đegod među srodnike moje mile ljude poći, gde bi se jedno lepo učilište podvignuti moglo, i, ako i malena, štamparija, za potrebu škole i cele nacije ustanovila. Mislio sam ovde popričekati, da se vidi šta će se iz srbijanske insurekcije roditi.”
Preko svog izaslanika u Carigradu, Rusija se iskreno zalagala za poboljšanje položaja Srba ali u okvirima koji ne ukazuju na otvorenu podršku što bi kod Turaka izazvalo neku neželjenu reakciju. Ustaničko pismo od 3. maja 1804. godine nije imalo direktnog efekta, jer konzul Italinski nije smeo ništa da preduzme bez saglasnosti svoje vlade. Prepiska izaslanika i ministra doticala se i srpskog pitanja, još pre odlaska srpske deputacije. Tad su Rusi bili mišljenja da bi ustanici trebalo da zauzmu Beograd, čime bi stekli snažan adut u daljim pregovorima sa Portom. Usledio je dolazak Bećir-paše, što je uticalo i na stav Rusa, koji sad predlažu da se ne ide u otvoreni sukob sa centralnom vlašću.
Ustanici su ostali dosledni u primeni uputstava dobijenih iz Rusije i posle značajne Ivankovačke pobede. Oni su i dalje tvrdili da su samo protiv turskih otpadnika. Ova taktika, bar psihološki, bila im je dobro došla kad su, u kritičnim nedeljama pre sukoba na Mišaru (za koji niko nije mogao predvideti da će se pretvoriti u sjajnu pobedu), poslali Petra Ička da tobož pregovara u Carigradu, a u osnovi to je poslednji davljenički pokušaj da se stvori bilo kakvo olakšanje. Drugo je pitanje koliko je ta priča bila ubedljiva za okolni svet. „Kako je Porti mogla ostati nepoznata potpora koju je Rusija pružala Srbima? Kako je Rusija mogla postupiti drukče, nego da se podrškom približi jednom narodu koji se nalazi tako blizu ratnoj pozornici na Dunavu, jer je Rusija u to doba zacelo bila ubeđena da primirje koje postoji između nje i Porte neće moći dugo da traje.”
U svom spisu o Praviteljstvujuščem Sovjetu, Prota već na samom početku ističe koliku ulogu u njegovom nastanku igra boravak srpske misije u Rusiji. Ideja je potekla od ministra Čartorijskog. „I valja da imate Sinod. Jerbo niti će Rusija, niti ikakva država korešpondirati sa jednim čovekom, no sa narodom, i sa Sinodom”.