Остварити сусрет са собом и другима

Но, и поред евидентних разлика уочљива је сличност у очекивању нечег лепог уз битне разлике у одређењу шта је то лепо, ново и боље за мене или тебе. Због тога је веома важно да се не остане само на чекању догађаја, потребно је остварење добре стваралачке динамике. Ту најпре треба знати да период годишњег одмора никако није време дангубе, разбибриге и празнословља. То су дани велике шансе да дођемо до себе, завиримо у најдубље дубине свога бића и отворимо се једни за друге. Да препознамо сами себе и једни друге, и то не само из перспективе моје или твоје потребе, јер се на тај начин удаљавамо од стварног животног стања. То није ни мало лако, али је веома потребно и могуће је остварење тога само ако то и желимо.

КО СИЂЕ У СЕБЕ ДУБОКО ВИДИ ДАЛЕКО И ПОДИЖЕ СЕ ВИСОКО ИЗНАД СВИХ БЕЗНАЂА

Најтеже је суочење са самим собом, јер захтева превазилажење субјективизма, себичности и самољубља. То је посебно тешко у току „радног процеса“, када смо преокупирани свакодневним бригама у школи или на послу, неки посебан ривалитет нам намеће чудесна мерила и сви смо под притиском успеха оптерећени потребом да се поредимо једни са другима и истичемо једни у односу на друге. То радно стање често изнуди непотребне реакције и потезе, угрожава позитивно мишљење и често намеће непотребну борбу за опстанак. Многи подлегну безнађу, истроше се у суровој свакодневици не знајући да су сами њени креатори.
Тако све постане „уобичајено“ и празно, док су многи безвољни услед сопственог и нереалног безнађа. Када свему томе додамо све тешкоће наших дана, почев од страха могућег губитка посла, несигурних зарада, превеликих и све увећанијих кредитних рата, јасно је да постоје многи тешки разлози за збуњеност и уплашеност од новог дана и наредног периода. Одмор тада добро дође као шанса да се иступи из свакодневне животне напетости и све осмисли на један бољи начин. То никако не треба да буде бекство из стварног живота у свет маште, јер каснији повратак у реално може бити тежак, дуг и болан. Због тога је веома важно проценити могућности и потребе и саобразити се истим при избору места и начина реализације истога. Веома је важно знати да дани одмора нису небитно време када се треба препустити динамици догађања, без неког посебног стваралачког и креативног труда. Не, није тако. Те „слободне дане“ треба осмислити стваралаштвом у себи, тако што ће коначни производ тога стваралаштва бити неоптерећен нормом, резултатом и успехом, и имаће свој јасан циљ, бољи унутрашњи човек који ће своју комуникацију са другим осмислити доброделатном смисленошћу која је растерећена од свих површности и једностраности поређења и обрачунавања.

Због тога је тај период „слободног времена“ добра прилика за креативно сагледавање, како о себи тако и о другима. Тако се остварује слободна личност у живој и животној заједници. Све ово осмишљава слободно време, није терет који оптерећује и одузима од доживљаја. Тако се постиже добра мера у свему јер се зна циљ и пут. Свако упознаје себе још боље и још више разоткривајући своје нове и боље стваралачке могућности. Зна где је и куда жели да иде, саображава се са потребама других имајући жарку жељу да иде напред. Тада сваки сусрет има своју посебну динамику тражења бољитка, ништа није обесмишљено пролазним прохтевима. Све се види и доживљава стваралачким очима, ништа није сведено на потрошачко-произвођачке односе где су мере потреба и интерес. Ништа није истрошиво само у једном тренутку реализације, свему је продужено трајање пуноћом стваралаштва и стваралачког памћења. Свако тада препознаје своју стваралачку одговорност коју даље пројављује у новом стваралаштву, што јасно указује на креативну важност одмора као добре припреме за ново стваралаштво, неоптерећено бројкама и набрајањима. Само је потребно да свако стварно сиђе у своје најдубље дубине, да добро искористи „слободне дане“ како би на стварно добар начин препознао најбоље могућности остварења своје одговорне слободе. Да тада стваралачки размишља, и то не у самоћи далеко од других, него у комуникацији са другим да оствари своју унутрашњу тишину, да буде слободан од себе а не изолован од других. Како је то могуће? Шта значи бити слободан од себе? Могуће је само ако то стварно желимо да остваримо, а од себе смо слободни онда кад победимо себичност и самодовољност. Тако да силажење у себе јесте стални процес који се интензивира управо онда кад смо слободни од свакодневних радних обавеза. Заправо, то је најтежи посао који се не мери сатима и данима, траје увек. Није нешто што се одрађује него је нешто што увек покреће ново стваралаштво.

НАЈЛЕПШИ ДОЖИВЉАЈ ЈЕ ОБРАДОВАТИ ДРУГОГА

Човеково трагање за лепим је најпотпуније кад постане доброделатно остварење. Кад се добро и лепо саостваре у истини и љубави, и кад се све догоди у пуноћи одговорне стваралачке слободе. То је непрестани рад на себи који је посебно наглашен у периоду одмора, или слободних дана, који не смемо нипошто занемаривати и сматрати за нешто мање важно од наших радних обавеза, или рада за себе, или рада за плату. Рад на себи је далеко скупљи и исплативији од плаћеног рада, али је и доста тежи и због тога није мали број оних који не желе да раде ништа на себи. Раде за себе, али не и на себи, угрожавају друге сматрајући да и они угрожавају њих. То опасно самоистрошење и самопонижење могуће је превазићи само онда кад се ради на себи и кад се други доживљава као сарадник, а не као сметња и терет. Кад се бира друштво по мери добродетељи, а не по интересу. Тада имамо само једну жељу, да обрадујемо другога без обзира на то да ли ће нам то бити узвраћено. Овде треба реално знати да није ни мало лако учинити тако нешто, али се треба истински потрудити у том правцу. Опет су дани одмора добра прилика за тако нешто, а пратећи догађаји у вези са њима дају нам многе могућности за тако нешто. Размењивање поклона је почетак добре реализације, и то тако што се њихова вредност не мери количином новчаних апоена. Мери се снагом намере и добре воље, и не треба остати на том приземљу међуљудских односа треба градити на више са смисленом мером доброделатне динамике. Тако сва наша познанства и дружења (заједничења) добијају свој прави садржај. Истински смо добронамерни једни према другима тако што се трудимо да дамо све од себе за бољитак другога а не меримо дружење сопственим интересом. Та и таква животна отвореност треба да буде украс нашег бића, и ту се не треба изговарати свеопштим стањем лоших односа због нечијег чињења или нечињења. Треба дати све од себе и не очекивати похвале за то, радовати се томе што смо успели да обрадујемо другога. Не плашити се успеха и среће другога, дати све од себе да се то непрестано увећава и умножава. Није то тешко, само захтева стваралачко промишљање и одговорно чињење, бдење над собом и трезвено расуђивање о свему.

НАЂИМО ОНО ШТО ЈЕ НАЈЛЕПШЕ У НАМА И ТАДА ЋЕ НАМ СВЕ БИТИ СТВАРНО ЛЕПО

Унутрашње задовољство је најбитније и најпотребније, не купује се и не продаје. У том смислу и квалитет нашег одмора је немерив местом и количином потрошених средстава. Чак није ни битно да ли смо били негде ван домета цивилизације, или где иду само одабрани. Важно је да ли смо се мало више дружили са собом, не у отуђењу од остатка света, и да ли смо разумели мудрост старијих: „У добру се не узвиси, а у злу се не понизи“, која је утемељена на апостолским речима: „За мене је побожност добитак кад си задовољан оним што имаш“. Ако јесмо разумели онда нисмо оптерећени количином потрошеног, слободни смо од тога јер смо опредељени за ново стваралаштво. Стварно смо ухватили добар залет за наредне догађаје којима креативно приступамо стварајући, а не чекајући да се догоде. То је тако јер смо реално сагледали добре могућности у себи и око себе, задовољни смо животом и неоптерећени потребом да се поредимо са другима, и да себе истичемо против свих. Видимо само оно што је најбоље и најлепше, не предајемо се у замке злобе и зависти. То није статично прихватање стварности, него је креативан приступ који гарантује преображај на боље. Ту мера постаје добра жеља и неоптерећеност собом, и тада не пристајемо да нас обузму страх и несигурност при суочењу са животном реалношћу. Спремност за креативно превазилажење нас покреће изнад очајања и безнађа тако што знамо да су праве вредности несместиве у купопродајне релације. То није наша лажна утеха којом заклањамо безнађе, него је израз животне сигурности коју не може нико и ништа до поколеба.

Лепо је увек желети више и боље, а најлепше је кад се то стави у контекст нашег одговорног стваралаштва где се све остварује као креативна прогресија, а не непрогресивно и некреативно чекање. Креативна функција „слободних дана“ у овом контексту је неоспорна јер доприноси сабрању одговорне личности у њеним најдубљим дубинама, као и отворености исте за даље и дубље стваралачке комуникације. Јесте одсуство, али не и одустајање од рада, предах пред нови стваралачки покрет, али и стваралаштво у правом смислу те речи. Искористимо те дане да мало више порадимо на себи, да поправимо себе на боље и порадимо мало више на заједничењу у радости. Тако ће сви наши сусрети и свако стваралаштво добити на доброј динамици, нећемо се саплитати због различитости укуса, жеља, стања и могућности, у свему ћемо препознавати оно најбоље. Само, најпре, свако од нас треба то најбоље да препозна и открије у себи и око себе, и не остане на томе него све осмисли новим стваралаштвом. Тако свима свакодневица постаје пунија и лепша, сви смо добронамерни и доброделатни, различити али имамо исти циљ: да буде савршен човек Божији! Или, још конкретније, да свако ужива у истини, добром и лепом на свој начин, дубоко уважавајући потребе и разлоге других. Тада нико неће пожелети да „побегне“ негде, сви ћемо знати шта, кад и како радимо. То није идеолошка утопија, то је добра могућност коју треба препознати и остварити…