Православље у дијалогу

Верујемо да ће 21. век и даље бити у знаку расправа, или борби које су у току, и које ће неизбежно утицати на мисију и сведочење Православне Цркве. Прва борба је она између Хришћанства и „милитантног секуларизма“. У савременом секуларном свету Хришћанске вредности се све више маргинализују и Бог је изгнан на руб људске егзистенције. У многим западним земљама је сада општеприхваћено да религија може да делује само на личном нивоу: слободан си да верујеш или не верујеш у Бога, али се то никако не сме манифестовати у твом друштвеном животу. Цркве и верске заједнице се толеришу дотле док не пређу сопствене границе, све док се уздржавају од јавног изражавања мишљења која нису у складу са оним која су „политички коректна“. Уколико почну да их исказују, одмах бивају оптужени за нетолеранцију. Секуларна штампа је изузетно негативно настројена према Хришћанству. У култури младих преовладава анти-релогиозно и у великој мери анти-хришћанско. Морални стандарди који су прихваћени од стране савременог друштва се изразито разликују од оних које су од недавно усвојиле већина хришћанских заједница.

РАЗЛИЧИТЕ ВЕРЗИЈЕ ХРИШЋАНСТВА

Друга битка која се води, и која ће се највероватније наставити у 21. веку, јесте она између две видно различите верзије Хришћанства. Сада постоји дубоко укорењена разлика међу хришћанским заједницама, као што је Православна, која настоји да очува древно свето Предање, неподељену Цркву, и оне, попут многих Реформаторских заједница, које су изменили и настављају да мењају Предање у складу са секуларним стандардима. Ово неслагање је још евидентније на нивоу религиозног учења, укључујући доктрину и еклисиологију, као и на нивоу црквене праксе, као што су исповедање вере и и моралност.

Скорашња либерализација учења и праксе у многим преотестантским црквама их је, према нашем мишљењу, у великој мери удаљила и од Православних и од Римокатолика. То је такође нарушило заједништво хришћанског сведочења у секуларном свету. Глас хришћанских земаља је сада дубоко разједињен: проповедамо моралне стандарде који су контрадикторни; наша доктринарна становишта су различита; и наше социјални погледи се у великој мери разликују. Поставља се питање да ли и даље уопште можемо да говоримо о „Хришћанству“ или би било исправније да то назовемо „Хришћанствима,“ што је сасвим измењена верзија хришћанске вере.

Многе хришћанске зајднице су, нарочито у Западној Европи и Северној Америци, суочене са катастрофаланим недостатаком призива. Међутим, поставља се питање, шта је разлог овога? Један од разлога, сигурно, лежи у диригованом милитантном секуларизаму који отима милионе верних, нарочито омладине. Други разлог, међутим, лежи у доктринарном и моралном либерализму унутар појединих хришћанских заједница. То не само да нарушава њихов кредибилитет у очима секуларног света, већ хришћанство чини незанимљивим и ирелевантним, јер нити представља изазов секуларном друштву, нити има шта значајније да понуди младим људима који су одгајани на основама светске културе.

Услед оваквих околности један од најважнијих мисионарских задатака Православне Цркве постаје сведочење древног неподељеног Предања Цркве, које је постојало пре свих ових хришћанских заједница које су се из различитих разлога одвојиле од Предања. Јубиларни Сабор Епископа Руске Православне Цркве, који је сазван 2000. године, навео је следеће:

Православна Црква је чувар Предања и благодатних дарова Ране Цркве. Стога је њен основни задатак, у свом односу са неправославним конфесијама, да буде стални и упорни сведок који ће водити до истине изражене у овом Предању чинећи га разумљивим и прихватљивим... Циљ сведочења Православља је стављен пред сваког члана Цркве. Православни Хришћани морају јасно да виде да вера коју чувају и исповедају има католичански, универзални карактер. Црква није само позвана да учи своју сопстену децу, већ и да сведочи истину онима који су је напустили.

Верујем да су Православној Цркви у њеним мисионарским напорима, потребни савезници, а најближи савезник и партнер би могла да јој буде Римокатоличка Црква. Између Римокатолика и Православних постоје добро познате разлике у вези са извесним бројем доктринарних и еклисиолошких тачака, које су особито изражене у разумевању улоге епископа Рима. Све ове разлике, међутим, су мале у поређењу са основним елементима вере које су идентичне у оба предања. Обе Цркве имају апостолско прејемство јерархије и de facto признају св. тајне једни другима (при том немајући пуно евхаристијско јединство). Ништа мање није важна једнодушност између Римокатолика и Православних по питањима моралног учења, укључијући питања породичне етике, сексуалности, биоетике, итд.

ОЧУВАЊЕ ТРАДИЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ

У више наврата сам предлагао да се образује римокатоличко-православни савез. Овај савез би могао да омогући Римокатолицима и Православнима да се заједно боре за очување традиционалних вредности и сузбијање секуларизма, либерализма и релативизма. Такав савез би могао да помогне Православнима и Римокатолицима да говоре једним гласом обраћајући се секуларном друштву, омогућио би им широк простор у коме би могли да дискутују о савременом проблемима и дођу до заједничких становишта. Обе традиције могу да говоре једним гласом, и могуће је дати заједнички римокатоличко-православни одговор на изазове савременог доба.

Сврсисхидност овог мог предлога лежи у следећем: наше Цркве су на путу ка јединству, али је потребно бити реалан и схватити да ће вероватно проћи деценије, ако не и векови, пре него што се то јединство оствари. У међувремену је очајнички потребно да се свету обратимо једним гласом. Питање је да ли смо у стању да деламо као једна Црква, да се представимо спољном свету као јединствена структура, као савез, а да при том нисмо једна Црква? Убеђен сам да можемо, и делајући тако можемо да ојачамо.

Такав савез, ма у каквом облику он био, може такође да укључи представнике протестантских и англиканских заједница које се радије придружују традиционалном него либералном „крилу“ Хришћанства и који деле основне тачке традиционалног хришћанског морала. Такође верујем да би Дохалкидонске Цркве требало од самог почетка да постану чланови савеза у корист породице Православних Цркава. Не постоји Евхаристијско јединство између Источне Православне Цркве и Дохалкидонске Православне Цркве, међутим њихова духовност и етос, као и социјална и морална учења су прилично слична. Штавише, у екуменском контексту Источне и Дохалкидонске Цркаве су већ доказале да су у стању да делују као једна Православна породица.

Савремена битка између традиционалног Хришћанства са једне стране и секуларизма, либерализма, и релативизма са друге је углавном усредсређена око питања вредности. То није теолошка дебата, јер се не расправља о постојању Бога: већ се поставља питање постојања апсолутне моралне норме, на којој би људски живот требао да буде заснован. Контекст има антрополошки карактер, и ради се о садашњости и будућности човечанства. Бранећи живот, брак и рађање, борећи се против легализације контрацепције, абортуса и еутаназије, против признавања хомосексуалних веза као једнаких брачним везама, против разузданости у свим облицима, традиционални хришћани су се укључили у борбу за опстанак Хришћанске цивилизације и оних људи који су се до недавно сматрали Хришћанима.

ХРИШЋАНСКЕ ВРЕДНОСТИ

Поновно откриће традиционалних Хришћанских вредности је од изузетне важности у епохи која је обележена дубоким демографским кризама, које су током 21. века претиле да се претворе у незабележену катастрофу за многе земље такозване „Западне цивилизације“. Све више људи почиње да схвата да су корени актуелне демографске кризе пре духовни него економски. Губитак традиционалног схватања брака и породице, заснованих на религиозним вредностима, довео је до радикалне трансформације етичких норми везаних за сексуалност у другој половини 20. века. Овакву оцену данас деле не само верски лидери, већ многобројни социјални активисти и политичари - пре свега они конзервативни. Амерички политичар Patrick Buchanan у својој књизи карактеристичног наслова Смрт Запада, homo occidentalis-а назива „угроженом врстом“. Он бележи:

И док је нарастајућа популација дуго имала обележје здраве нације и цивилизације у успону, опадање популације је била карактеристика нација и цивилизација у опадању. Уколико је то тако, Западна цивилизација, снага и богатство, у критичном је стању... Давне 1960. године Европљани су, укључујућу Американце, Аустралијанце и Канађане бројали 750 милиона људи, једну четвртину од 3 милијарде живих људи... Године 1960. људи европског порекла су бројали једну четвртину светске популације, 2000. године сачињавали су једну шестину; 2050. године, сачињаваће једну десетину. То су статистике расе у нестајању... Ако се настави са садашњом стопом рађања, европска цивилизација ће спасти на 207 милиона до краја 21.века, што је мање од садашњих 30 процената. Колевка Западне цивилизације ће постати њен гроб.

„Иронија над иронијама“, закључује Buchanan. „Хришћански Запад који данас стари, умире, врши притисак на земље Трећег Света, као и на исламске земље да прихвате контрацепцију, абортус, стерилизацију коју је Запад већ учинио. Међутим зашто би они ушли у овај самоубилачки пакт са нама када ће моћи да наследе земљу када нас не буде било?“

У својој књизи Buchanan показује да су колапс институције брака и стопе рађања у браку, триумф промискуитета, изузетно нарастајући број развода, легализација абортуса, широко распрострањена контрацепција и либерализам сексуалне етике, све заједно врло повезани са Западним одбијањем традиционалних моралних норми које су формулисане из помоћ религиозног погледа на свет. „Културна револуција“ друге половине двадесетог века, која је подривала основе традиционалне моралности, усмерила је Западни ум далеко од хришћанских вредности - самопожртвовања, несебичности и оданости - наспрам милитантног секуларног индивидуализма, који је довео Западну цивилизацију до руба уништења. Buchanan закључује: „Само социјална контрареволуција или религиозно буђење може да преокрене Запад пре него што опадајућа стопа рађања затвори последњу излазну рампу и спусти завесу на позоришни комад Западног човека, који већ дуго траје“.

Православна Црква може да одигра значајну улогу у овом религиозном буђењу, што је вероватно једина ствар која може да спаси Западну цивилизацију од непоправљивог колапса. На почетку 21. века Православна Црква поново показује способност да покрене и мотивише милионе људи. Религиозни опстанак се најпре одвија у Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији и другим земљама бившег Совјетског блока. Ова ренесанса, коју су искусиле све религиозне конфесије, нарочито је приметна у Руској Православној Цркви: у периоду од двадесет година, број парохија је нарастао од 6 до 30 хиљада, број манастира од 18 до 750, број богословских школа од 3 до 100, и број свештеника се више него учетворостручио. Квантитативни раст је текао паралелно са квалитативним променама. Црква која је деценијама била само у могућности да задовољи „религиозне потребе“ њених чланова, окренула се и ка онима изван ње и отпочела је са мисионарењем у пуној мери, едукативним и харитативним активностима.

Слични процеси се одвијају и у Румунској, Српској и Бугарској Православној Цркви, које су такође пропатиле под комунистичким режимима, као што је то случај и са неким другим локалним Црквама. Велики мисионари спроводе свој апостолски рад, попут Архиепископа Анастасија Албанског, који је практично поново створио Православну Цркву коју су милитантни атеисти готово уништили. Православна Црква не пати од „недостатка призива’“ на коју се константно жали велики број Хришћанских Цркава. Напротив, Православне богословије, академије и факултети су пуни младих мушкараца и жена жељних да служе Цркви, манастири су пуни монаха и монахиња.

Као једна од Хришћанских Цркава која је у успону, а не у опадању, Православна Црква је живи доказ трајне важности тог дела Хришћанства које је засновано на традиционалним доктринарним и моралним вредностима. Такође побија широко распростањено мишљење да живимо у „пост-хришћанској“ епохи. Снажно верујем да је пред нама препород Хришћанства широм света и да ће Православна Црква одиграти значајну улогу у том препороду.

    (КРАЈ)

Превод: Јована Лазић