Pristupio sam Ono me u kome je izvor života

Darovi koje posedujemo su različiti, ali svi oni imaju jedan zajednički izvor – Duha Svetoga. Svakome se daruje projava Duha na korist: po rečima apostola Pavla, jednome se kroz Duha daje reč mudrosti, drugome reč znanja, nekome vera, nekome darovi isceljivanja, nekome činjenje čudesa, proroštvo ili razlikovanje duhova, različiti jezici ili tumačenje jezika...

Ali darovi Duha ne daju se radi samog čoveka kao pojedinca, i oni ne predstavljaju njegovu ličnu svojinu. Svaki dar dobijamo radi služenja Crkvi. Sveti Jefrem Sirijski uči da, premda svako od nas poseduje blagodat različitih darova, ipak nam se svi oni daju kako bismo ih tvorački umnožili u Crkvi. Dakle, duševne sile i različite sposobnosti kojima raspolažemo date su nam kako bismo ih nesebično stavili u službu Crkvi“.Ovako uči, razvijajući misao apostola Pavla, sveti Ilarion Trojicki, episkop verejski i talentovani profesor Novog zaveta na Moskovskoj duhovnoj akademiji, koji je za Hrista Gospoda mučenički postradao u doba krvavog boljševičkog prevrata. Poziv na blagodatno umnoženje darova u službi Bogu i bližnjem pastiri i učitelji Crkve Hristove vekovima upućuju ljudima svih zvanja, uzrasta i zanimanja, od kraja do kraja zemlje. Ali koliko je onih koji su zaista osetili potrebu da delo svoje prinesu na dar Bogu, da ga uknjiže za večnost? Koliko je stvaralaca koji su odlučno odbacili sujetu i gordost, prezreli bogatstvo, čast, slavu i bez ostatka prineli plodove umnoženja svojih darova Darodavcu svih dobara? Danas, na početku novog milenijuma, svedoci smo nebivale degradacije književnosti, umetnosti, nauke, njihovog potpunog otuđenja od Hristovih bogočovečanskih ideala, njihovog umu nepojmljivog uniženja i beznadnog utapanja u beslovesnost. Ali utoliko blistavijom svetlošću hrišćanima našeg doba sjaje primeri stvaralaca koji su se u životu i radu upravljali prema poruci Crkve Hristove: „Sami sebe, i jedan drugoga, i sav život svoj Hristu Bogu predajmo!“. U sazvežđu takvih pravednika, koji su sve svoje duševne i umne sposobnosti nesebično prineli na žrtvenik nadnebeske ljubavi Gospodnje, ime Nikolaja Vasiljeviča Gogolja (1809–1852) jedno je od najsvetozarnijih svetila.
Autora „Tarasa Buljbe“, „Revizora“, „Šinjela“ i „Mrtvih duša“ svojatali su mnogi. Sledbenici realizma u ruskoj književnosti nazivali su ga rodonačalnikom svoga književnog pravca, sa ponosom ističući da su svi oni „izašli iz Gogoljevog Šinjela“. Najveća imena ruske avangarde s početka HH veka takođe su se pozivala na njegovu poetiku fantastičnog, smatrajući da je on prokrčio put njihovim književnim stremljenjima. Čitalačka publika u njemu je videla pre svega izvanrednog satiričara, komičara i vrhunskog pripovedača. Ali retko je ko bio dorastao da u njemu prepozna istinskog hrišćanskog stvaraoca; retko ko je poznavao drugog i drugačijeg Gogolja – asketu i usrdnog molitvenika, nastavljača svetootačkih tradicija u ruskoj umetnosti, hrišćanskog mislioca i publicistu. Gogolj jeste bio književnik, ali sa jednim posebnim, jasno osmišljenim duhovnim darom i prizvanjem, umetnik sposoban da se uzdigne iznad literarnog stvaralaštva u uskom smislu te reči, da se ne zaustavi na njemu kao na zemaljskom blagu, nego da odvažno krene ka nepropadljivoj, nebeskoj riznici koja se daruje onima što talant svoj bez ostatka prinesu Hristu Gospodu. Iako piščevo traganje za Hristom nije prošlo bez izvesnih lutanja i padova, njegovo samopožrtvovano služenje Onome koji je jedini „Put, Istina i Život“ (Jn 14,6) ostavilo je snažnog traga u ruskoj književnosti, pripravivši put velikom Dostojevskom i unevši u nju neprolazna načela pravdoljubivosti, čovekoljubivosti i bogoljubivosti, zbog čega ju je Tomas Man svojevremeno i nazvao „najčovečnijom književnošću u svetu“.

CILj NAŠEG ŽIVOTA
Među Gogoljevim beleškama nalazimo i ovakvu misao: „Kakva je korist lađi od jarbola, krmanoša, mornara, jedara, sidra, ako nema vetra? I kakva je korist čoveku od krasnorečivosti, oštroumnosti, znanja, kulture, pameti, ako u duši njegovoj nema Duha Svetoga?“. Nema sumnje, ova nas piščeva spoznaja umnogome podseća na poznato otkrivenje svetog Serafima Sarovskog o sticanju Duha Svetoga kao o cilju našega života. Nikolaj Vasiljevič bio je svestan da ne samo sticanje Duha, nego ni istinsko poznanje smisla života nije mogućno bez dugotrajnog i mukotrpnog rada na sebi, bez poniranja u dubine svoga bića. „Mene je privlačilo sve u čemu je nalazilo odraz poznanje ljudskih duša – od ispovesti običnih ljudi iz sveta do iskustava anahoreta i pustinjaka – i na tome putu, ni sam ne znajući kako, došao sam do Hrista. Uvideo sam da je u Njemu ključ poznanja duše čovekove, da još niko od dušeznalaca nije ushodio na onu visinu duševnog poznanja na kojoj se nalazio On. Do ovog zaključka došao sam i analizom svoje vlastite duše...”. Sam spisateljski dar on je shvatao kao veliki blagoslov Božji, ali i izuzetnu odgovornost. Zato nije čudno to što je u priči „Portret“ u usta glavnog junaka, ikonopisca, stavio ovakve reči kao pouku upućenu njegovom učeniku: „Spasavaj čistotu duše svoje! Onaj ko je primio talant od Boga, mora biti dušom čistiji od svih. Jer drugim ljudima mnogo toga će biti oprošteno, ali njemu se neće oprostiti“. Nije li ovo neposredan odziv na poruku Jevanđelja Hristovog: „Svakome kome je mnogo dano, mnogo će se tražiti od njega; a kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati“ (Lk 12,48)?
Religioznost se u piščevoj ličnosti ukorenila od detinjstva, u čemu je presudna uloga pripadala njegovoj majci Mariji Ivanovnoj. Veoma rano budući umetnik osetio je bogopromisaonu upravljenost svoga životnog puta i sve uzdanje svoje položio je na Boga. Još kao četrnaestogodišnji dečak, posle očeve smrti, zapisao je: „Ovaj udarac podneo sam sa čvrstinom istinskog hrišćanina. Blagosiljam te, sveta vero pravoslavna! Jedino u tebi nalazim izvor utehe, jedino ti mi pomažeš da prevaziđem svoj bol. Pribegnite svi Svemogućem, kao što sam Mu ja pribegao!“. Još dok se školovao, počeo je da se zanima za bogoslovlje, da proučava dela svetih Otaca. Neko vreme, doduše, dopuštao je sebi mladalačke buntovne „ispade“ i hirove – da se ne prekrsti u hramu, da kaže poneku ružnu ili podsmešljivu reč o sveštenicima, ali sa sazrevanjem, toga je nestalo. Njegov hrišćanski ideal uobličiće se kasnije, u četvrtoj deceniji života. Neposredan povod za duboki i odlučni preokret u njegovoj duši nastupiće posle teške bolesti koju je preležao u leto 1940. godine. Od toga doba on će se u potpunosti posvetiti bogoiskateljstvu i radu na svojoj duši, što se neposredno reflektovalo i na njegovo stvaralaštvo. Dok je u prvoj polovini svoga života nastojao da privede ljude Bogu ukazivanjem na njihove nedostatke i na negativne pojave u društvu, od ovog preokreta Gogolj će sve svoje snage upraviti na vlastito duhovno usavršavanje, delatno pokajanje i preumljenje. „Nađi pre svega ključ za vlastitu dušu, pa ćeš tim ključem moći otvoriti svačiju dušu“, – zapisao je Nikolaj Vasiljevič u jednom pismu. Veliki pisac došao je do saznanja da se zlo u svetu ne može pobediti bilo kakvim spoljašnjim delovanjem, pa ni snagom književne reči, ako ono nije praćeno unutarnjim očišćenjem i ohristovljenjem. Stoga je kao svoj, ali i osnovni zadatak svakog istinskog umetnika on video bezrezervno privolevanje Crkvi Hristovoj i duboko usvajanje istina svete pravoslavne vere.

GOGOLjEV DUHOVNI ŽIVOT
Sačuvano je dosta svedočanstava o Gogoljevom duhovnom životu tih godina. Jedan prijatelj, koji ga je upoznao za vreme boravka u Rimu, zapisao je: „Već tada Gogolj mi se činio izuzetno pobožnim. Jednom prilikom svi Rusi došli su na svenoćnu službu u ruski hram. Video sam da je došao i Gogolj, ali posle izvesnog vremena izgubio sam ga iz vida, tako da sam pomislio da je možda ranije napustio službu. Nešto pre završetka bdenija izašao sam u pronaos, pošto je na mestu gde sam ranije stajao već bilo zagušljivo, i tamo sam, u polumraku, primetio Gogolja: klečao je u jednom uglu, oborene glave. Dok su se čitale neke molitve, on je usrdno metanisao...”. Iz tih godina datira i njegovo iskreno priznanje prijatelju N. D. Belozerskom: „Čini mi se da mi više leži manastir nego življenje u svetu“. Drugom prijatelju, N. M. Jazikovu, pisac ispoveda: „Potrebna mi je osama, apsolutna osama. Nisam rođen za trzavice koje nameće svakodnevni život. Svakog dana i svakog časa sve jasnije osećam da nema uzvišenijeg udela na svetu od zvanja kaluđerskog“.
Probuđena duša nije se mogla nasititi reči Božje i mudrosti Otaca Crkve. Pisac koji je ušao u sam vrh svetske književnosti, svoju lektiru je sveo na Sveto Pismo i svetootačke spise. Sačuvane su beležnice u koje je on unosio izvode iz pročitanih dela, svoje analize i komentare na teme kao što su: Izloženje vere; O crkvenim predanjima; O poštovanju sveštenika; O liturgiji; O istinskom pokajanju; O hrišćanskim vrlinama; O prisustvu Duha Svetoga među nama; O ljubavi prema bližnjem... A ispise je unosio iz dela sv. Atanasija Velikog, sv. Jovana Zlatousta, sv. Vasilija Velikog, sv. Grigorija Niskog, sv. Prokla Konstantinopoljskog, sv. Teodora Ankirskog, sv. Jovana Damaskina, sv. Kirila Aleksandrijskog, sv. Filareta Moskovskog, sv. Dimitrija Rostovskog, sv. Tihona Zadonskog... „Lestvica“ sv. Jovana Lestvičnika bila mu je najomiljenije štivo, a najdraža molitva – „Gospode, daj mi suze umiljenja i sećanje na smrt“ (sedma molitva sv. Jovana Zlatousta pred odlazak na počinak). Molitve je uznosio i svojim rečima, pri čemu je neke od njih i zabeležio: one su nesumnjivo svedočanstvo njegove tople ljubavi, duboke vere, iskrene nade i svecele ukorenjenosti u Trosunčanom Gospodu.

DEVSTVENIK
Godine 1845. Gogolj ponovo pada u postelju. Posle mučne i teške bolesti, njegova rešenost da se u potpunosti privoli Gospodu sve je izrazitija. O tome periodu u njegovoj prepisci nalazimo i ovakvo svedočanstvo: „Živeo sam u unutrašnjosti svoga bića, vladao se kao da sam u manastiru, nisam propustio skoro nijednu službu u našoj crkvi...”. Duhovni napori našli su odraza i na njegovom fizičkom liku. „Gogolj je ostario, ali je stekao jednu posebnu vrstu lepote, koja se ne bi mogla drugačije okarakterisati nego kao lepota mislećeg čoveka“, svedoči P. V. Anjenkov. „Lice mu je pobledelo, uvelo; dubok, naporan rad misli ostavio je na njemu pečat umora i iscrpljenosti, ali izraz njegovog lica, u celini posmatrano, učinio mi se svetlijim i spokojnijim nego ranije. To je bilo lice filosofa“. Kao devstvenik, nesputan bračnim i srodničkim obavezama, mogao je da se u potpunosti preda duhovnom delanju, ushodeći sve više i više u svom asketskom usavršavanju. Iskusio je i siromaštvo, koje je doživeo kao svojevrsnu pripremu i probu za polaganje zaveta nesticanja. „Siromaštvo je veliko blaženstvo, koga svet još uvek nije svestan. Ali onaj koga je Bog udostojio da okusi slast njegovu, onaj ko je zavoleo svoju prosjačku torbu, neće je prodati ni za kakva blaga ovdašnjeg sveta...”. Pisac-asketa počinje da ozbiljno razmišlja o odlasku u manastir. „Nema zvanja uzvišenijeg od monaškog, i daj Bože da se udostojim da ponesem monašku rizu – već i sama pomisao na nju ispunjava radošću srce moje“, piše on grofu A. P. Tolstoju. „Ipak“, ispoveda se pisac, „bez priziva Božjeg to se ne može učiniti. Da bi čovek stekao pravo da se udalji od sveta, mora se dostojno od njega oprostiti. Onima koji odlaze u manastir obično se savetuje da prethodno razdaju svoj imetak siromasima. A šta da je razdam? Moj imetak nije u novcu. Bog mi je pomogao da steknem izvesno intelektualno i duševno dobro i podario mi neke sposobnosti koje su na korist i potrebu drugim ljudima. To je ono dobro koje sam dužan razdati drugima, onima koji ga nemaju, da bih se zatim mirno mogao udaljiti u manastir...”.

MONAŠKO PRIZVANjE
Mnogi Gogoljevi poznanici i prijatelji smatrali su da je on imao istinsko monaško prizvanje. Tako, na vest o piščevoj smrti 1852. godine V. A. Žukovski sa bolom je zapisao: „Siguran sam da bi Gogolj, samo da nije bio započeo ’Mrtve duše’, čije mu je privođenje kraju opterećivalo savest, premda mu rad na rukopisu nije išao od ruke, odavno bio monah, i suguran sam da bi našao savršeni mir da se obreo u sredini u kojoj bi duša njegova disala lako i slobodno...”. Veliki optinski starac Varsonufije (Plihankov) kazivao je svojim duhovnim čedima da se Gogolj jednom svom bliskom prijatelju poverio: „Ah, kako sam mnogo izgubio, kako sam užasno mnogo izgubio što nisam stupio u manastir!“. Razlog odustajanja od kretanja monaškim putem najverovatnije je ležao u ambivalentnosti njegovih motiva, odnosno u činjenici da je u njemu postojao dubok konflikt između duhovnih i literarnih stremljenja. Ipak, odluka da ostane u svetu bila je propraćena piščevim unutarnjim pomonašenjem, koje većina savremenika, nažalost, nije razumela. Dela koja je objavljivao u poslednjem razdoblju svoga života književna kritika dočekivala je sa odbojnošću, ne bez ironije i pakosti, u čemu je prednjačio tada neprikosnoveni literarni arbitar Visarion Grigorjevič Bjelinski. Po ko zna koji put ispunile su se reči svetog apostola Pavla: „Tjelesni čovjek ne prima što je od Duha Božjega, jer mu je ludost, i ne može da razumije, jer se to ispituje duhovno“ (1Kor. 2,14).

HRIŠĆANSKI POGLED NA UMETNOST
Svoj duboko hrišćanski pogled na umetnost Gogolj će formulisati na više mesta. Tako, u knjizi „Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima“ njeno naznačenje pisac vidi u tome da ona služi kao „nevidljiva stepenica prema Hrišćanstvu“, jer današnji čovek „nema snage za neposredan susret sa Hristom“. Po Gogoljevom mišljenju, književnost ima istu ulogu kao i dela duhovnih pisaca – da prosvetljuje dušu, da je uzvodi ka savršenstvu. Pisac-asketa iskreno je verovao u snagu reči, u mogućnost da se rečju čovek prožme i preobrazi. I što je njegov odnos prema umetnosti bio uzvišeniji, to je veće zahteve postavljao pred sebe kao pisca kome je poveren veliki dar Božji – reč.
Podsećajući na jevanđeljsku pouku da će „za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan Suda“ (Mt 12,36), Nikolaj Vasiljevič ustao je protiv praznoslovljenja i bilo kakve zloupotrebe reči u književnosti. „Odnos prema reči mora biti pošten. Ta reč je najuzvišeniji dar Božji ljudima! Veoma je opasno ako se pisac lakomisleno igra rečima. Neka nijedna trula reč ne izađe iz usta vaših!“, navodi on u već pomenutoj knjizi. A u pismu V. A. Žukovskom on ovako sagledava osnovne preduslove za bavljenje književnim radom: „Čistija od gorskog snega i svetlija od nebesa mora biti duša moja, kako bih zadobio snagu i otpočeo podvige na velikom poprištu (književnog stvaralaštva)“.

KRAJEUGAONI KAMEN
Učenje Crkve predstavljalo je za velikog pisca krajeugaoni kamen izgradnje ruske nacionalne kulture. Stanje duhova u tadašnjem ruskom društvu, osobito u njegovim višim slojevima, koji su se sve više priklanjali verskom indiferentizmu i relativizmu, u njemu je izazivalo veliki bol. „Imamo bescenu riznicu, ali ne samo što se ne trudimo da postanemo toga svesni, nego se čak ni ne sećamo gde smo je ostavili. To je kao da domaćina zamole da pokaže najlepšu stvar koju ima u kući, a on ni ne zna gde se ta stvar nalazi. Mi ne marimo za Crkvu, koja se, kao celomudrena devojka, sačuvala još od apostolskog doba u svojoj prvobitnoj čistoti i neporočnosti; ne marimo za Crkvu, koja kao da je sišla s neba, sa svojim dogmatima izuzetne dubine i predivnim obredima, nas radi, i koja jedina ima moć da okloni sve nedoumice i odgovori na sva pitanja naša... Tu i takvu Crkvu, koja postoji nas radi, još uvek nismo uveli u život svoj!“. Zadatak svakog verujućeg čoveka, a pogotovo intelektualca, jeste da življenjem svojim posvedočava istinu Crkve: „Življenjem svojim moramo zaštititi našu Crkvu, koja je sva – život; miomirom duša naših valja nam objavljivati njenu istinu... Propovednik Crkve od Istoka dužan je da tako istupa pred narodom da već od njegovog smirenog izgleda i tihog glasa koji izlazi iz dubine duše, oživljujući one kojima se obraća, sve počne da se pokreće još pre nego što on izloži povodom kakvog dela je došao, tako da mu svi uglas uzvrate: ’Reči nisu potrebne – i bez njih mi čujemo svetu istinu tvoje Crkve!‘”.
Ostatak života Gogolj je proveo u svakoj pobožnosti i čistoti, neumorno radeći, ali i nadahnjujući se bogosluženjima Crkve, susretima sa monasima, posećivanjem svetih mesta. Nekoliko puta boravio je u znamenitom Optinskom manastiru, za koji je zapisao: „Mislim da ni na samoj Svetoj Gori nije lepše! Ovde je blagodat opipljivo prisutna. Nigde nisam video takve monahe. Činilo mi se da sa svakim od njih razgovara sve što je nebesko“. Molitve optinskih staraca davale su mu snagu da istraje na svom trnovitom putu služenja istini. „Moj put je težak, i posao kojim se bavim je takav da se pero moje ne može pokrenuti bez očigledne, neskrivene pomoći Božje u svakome trenu i svakoga časa. Moje snage ne samo što su ništavne, nego njih ni nema bez višnjeg oživotvorenja. Molite se za mene, Hrista radi“, poručuje pisac optinskom jeromonahu Filaretu. „Pokažite ovo pisamce ocu igumanu i zamolite ga da uznese molitve svoje za mene grešnog, kako bi me Gospod udostojio da obznanjujem ljudima slavu imena Njegovog, iako sam grešniji i nedostojniji od svih“. Mnogo puta poklonio se i moštima prepodobnog Sergija u Lavri Svete Trojice, a četiri godine pred smrt Gospod mu je podario blagodat da ode u Svetu Zemlju, pokloni se Živonosnom Grobu Gospodnjem i na njemu primi sveto Pričešće na poputninu u život večni.

DUHOVNA PROZA
Iza sebe je, pored pripovedaka i romana koji su ušli u zlatni fond svetske književnosti, Nikolaj Gogolj ostavio i obimnu duhovnu prozu, u kojoj je uspeo da savremenicima i potomcima prenese dragocena iskustva liturgijskog i podvižničkog života Pravoslavne Crkve. „Početak, koren i temelj svega jeste ljubav prema Bogu. Ali nama je taj početak na kraju, i mi sve što postoji u svetu ljubimo većma nego Boga. Boga valja ljubiti tako da sve drugo, sve što je mimo Njega, uzimamo za sporedno i manje važno, da zakone Njegove držimo za više i važnije od svih naredbi ljudskih, savete Njegove – više od sviju saveta ljudskih, i da se mnogo više bojimo da uvredimo Boga nego ma koga od ljudi“, poručuje pisac u svom „Pravilu življenja za hrišćane u svetu“. „Zemni život naš ne može biti nijednog trena spokojan – to vazda moramo imati na umu. Brige samo sustižu jedna drugu, danas ovakve, sutra onakve. U svetu je naše prizvanje – vojevanje, a ne praznovanje: pobedu ćemo slaviti na onome svetu. Ovde smo dužni da se muški, ne malaksavajući duhom, borimo, kako bismo dobili više nagrada, veću slavu na nebesima“. Gogolj je na tome krstonosnom, ali pobednom putu prolio mnogo suza i znoja, umnoživši i na dobro duša ljudskih upotrebivši talante koje mu je Gospod podario. Neka bi njegovo odvažno i neumorno svedočenje Hrista bilo podstrek svima nama da u našem svakodnevnom radu i stvaralaštvu ne zaboravljamo Onoga ko je izvor života, da bismo od Njega i nagradu primili i u ovome veku, i u budućem.