Пустиножитељ манастира Ковиља, јеромонах Амвросије (Алимпијевић) рођен је у Ариљу 21.октобра 1979. Манастирски живот започео је са 20 година у манастиру Дуљево. Затим прелази у манастир Студеницу, потом је једно време боравио у манастиру Стјеник на планини Јелици, недалеко од Чачка да би се ипак вратио у свој матични манастир Студеницу. Надлежни епископ жички Хризостом поставља га у манастир Ковиље, изнад Ивањице. То је место на планини Голији, у троуглу између села Братљева, Кушића и Равне Горе ивањичке.
У манастиру Ковиље постоји пећинска црквица из 12. века и до ње друга, већа, из 13. века. Обе су биле живописане, али је живопис слабо очуван. Заузимањем епископа жичког Хризостома, већ познатог по обнављању старих храмова и манастира, и архијерејског намесника ивањичког протојереја Гмитра Милуновића, подигнут је веома леп манастирски конак. Јеромонаха оца Амвросија епископ је замонашио у манастиру Ковиљу 14. септембра 2005. године, а рукоположио за јеромонаха 2008. поставивши га, у 26. години, за старешину тог пустиножитељног манастира. Два сабрата манастирска, која су му придодата, нису могла да издрже пустиножитељни манастирски режим. Међутим, млади јеромонах Амвросије, и поред парохије која се протеже у кругу од 40 километара, успео је да на свој пустиножитељни начин створи, по угледу на свете Оце пустињаке из првих хришћанских векова, своје чудесно братство од птица и звериња.
Успео је овај млади монах да својом пожртвованом љубављу, упорним и веома пријатељским односом према овим дивљим животињама, зверкама и птицама створи тако близак однос, да се не може тако нешто видети ни у домаћинству са домаћим животињама, а често ни у заједници са људима.
Добио је овај чудни монах од шумског газдинства штене младог вука. Отхранио га је и у исто време припитомио, тако да за њим трчи као домаће штене. Сад је одрастао у правог вука и једва чека да господар приђе његовој кућици и кавезу да га помилује и нахрани. Умиљава се око њега, скочи му у крило а онда да га хитро, у знак своје љубави, лизне по руци и лицу.
На исти начин отац Амвросије припитомио је и лисицу. И она се, у његовим пријатељским рукама, игра и понаша као домаћа животиња. Те зверке му узвраћају невероватном љубављу. Тако је и са његовим дресираним црним псом. Сви се играју заједно, што показује да се и припитомљене звери са домаћим животињама понашају као питоме.
Припитомио је отац Амвросије и младог гаврана, са њим се игра као са питомим голубом. Храни га са длана, а он му слеће на раме и у знак пријатељства кљуцка га по коси и глави, желећи да га помилује. Игуман о. Амвросије имао је у тој својој заједници и орла, сокола, папагаја, па и веверицу. И сваки посетилац манастира Ковиља који би то шаролико припитомљено друштво са оцем Амвросијем од звериња и дивљег рода видео, дивио би се колику је моћ и благодат Бог дао човеку, да искреном и пожртвованом љубављу и понашањем може дивље птице, животиње па и звери да припитоми и учини их пријатељима. 
У разговору са оцем Амвросијем у његовој светој обитељи ковиљској, он нам рече:
– Чини ми се да сам више научио овде од ових припитомљених животиња, него од људи, и да су оне мене више припитомиле, него ја њих, бар што се тиче љубави и међусобног односа. Видим да се и дивља животиња и зверка може припитомити, а човек, икона Божја, данашњице, често не може.
Отац Амвросије се поздрави са нама и остаде блажено са својим чудесним планинским друштвом. |
