После слома Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године, вољом Сила Осовине повучене су границе, са правом ревизионистичком страшћу и реваншистичком пакошћу према српском народу. Река Дрина је опет постала кобна „племенита међа” која је делила Србе.
На њеној левој обали започео је прогон српског православног живља, који је у Павелићевој НДХ стављен ван закона. Овај чланак се бави судбином Срба и Српске Православне Цркве на територији Сребреничког среза у годинама Другог светског рата. Архивска грађа, којом се могу расветлити тамошње прилике, коришћена је у Архиву Србије (Комесаријат за избеглице и пресељенике Владе Милана Недића и Архиву Војноисторијског института, фонд Независна Држава Хрватска). Према попису обављеном у Краљевини Југославији 1931. године, сребренички срез је имао укупно 35.274, а сама градска општина Сребреница 7.980 становника. Муслимани су чинили релативну већину у самом граду, док су православни на територији среза, као заступљенији у руралним срединама, били бројнији. 
Сребренички протопрезвитерат је, по црквеном пребројавању из 1925. године, имао 14.356 душа. Православни и мухамеданци су на територији сребреничког среза били географски измешани. Графички је то можда најбоље представљено на 17. карти у књизи Крунослава Драгановића, Католичка црква у Босни и Херцеговини некада и данас, Сарајево 1935). Према подацима из 1931. године, срез Сребреница је имао 17.766 православних и 17.332 становника исламске вероисповести.
Већи део сребреничких муслимана се од самог почетка рата ставио у редове усташа. Тако су започели са убијањем својих српских комшија, често бестијалним и психопатолошким, а све је било испраћено верским испољавањем и симболиком. Влада НДХ је користила муслимане зарад својих великохрватских циљева. Тамо на терену где није имала довољно римокатолика, наоружавала је муслимане и гурала их на Србе. Сребреница је очигледан пример такве заоштрености у политичким и верско-националним односима.
Одбрана Срба је у почетку била спонтана, самоиницијативна, а од 16. августа 1941. године бивши жандармеријски мајор Јездимир Дангић предводи четничке одреде у Источној Босни. До краја 1941. сарађује са комунистичком герилом, а од јануара до априла 1942. године Дангићеви одреди имају фронтове са партизанима, усташама и Немцима. Положај српског цивилног становништва је био и више него трагичан. СВЕДОЧАНСТВА ПРОГНАНИКА
Због детаља почињемо са сведочењем избеглог свештеника Србислава Блажића са парохије Кравица код Братунца. Он је 27. марта 1942. године изјавио да су највиђенији Срби из Власенице и околине страдали, односно да је њих око 80 стропоштано на најјезивији начин у јаму у Рашићевом Гају.
Тај очевидац је изјавио: „Кад сам у августу месецу прошле године посетио то свето место, на 100 и више метара сећао се ужасан задах и безброј паса и орлушина било је у јами”. Од истог свештеника сазнало се за судбину свештенослужитеља архијерејског намесништва власеничко-сребреничког Епархије зворничко-тузланске. Наиме, средином 1941. усташе и домобрани су убили Милоша Савића пароха милићког, Драгомира Маскијевића пароха из Дервенте код Власенице, Љубомира Јакшића пароха у Хан Пијеску и Јанка Савића пароха кнежинског. Веродостојности овог сведочења иде у прилог језгровитост и тон описа: „Гледао сам леш почившег брата јереја Маскијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а кожа с леђа згуљена”.
Парох сребренички Драгољуб Јоловић је протеран, а избегавши у Србију посведочио је у Боговађи 7. јула 1941. године да је парохијски дом у Сребреници, иначе саграђен 1937. године, претворен у усташку команду. Споменик мајору Кости Тодоровићу, команданту српских комита који су прелазили 1914. Дрину, порушен је на Спасовдан 1941. године. Усташе су у Власеници међу првима убили тамошњег пароха Душана Бобера. За Србе су се заузимали лекар Асим Чемерлић и старешинa Окружног суда Павао Петровић, римокатолик. Сребренички парох је 11. маја 1941. године добио наређење од сатника из команде места Сребреница да напусти место службе у року од три дана.
Благоје Ђурић, свештеник из Братунца, није чекао правне контакте са новом влашћу, него је успео да се склони и тако избегне хапшење 12. јула 1941. године. Он је записао да су „тога дана дошле усташе из Сребренице са намером да ме ухапсе. О томе сам био благовремено обавештен, а пошто сам становао на самој Дрини, пошло ми је за руком да пређем у Србију”.
Један прогнаник из Братунца по имену Бранислав Беатовић задесио се на десној страни Дрине, у Љубовији. У Комесаријату за избеглице и пресељенике Недићеве владе је изјавио: „У мом селу је било око 2000 Срба од којих су усташе убиле око 100, нагонећи их у цркву, где им је неки Исмет, син хоџе Хамета Ефендића, гулио кожу, а затим са својим оцем хоџом убијао их. Мога рођака Ранка Беатовића су убили на месту коцем по глави. Међу овима истакао се у гоњењу и убијању Срба председник општине Јусуф Верлашевић, који је клао Србе, али је доцније ухваћен од четника Дангићевих који су га убили. Ова су злодела радили усташе... Црква је срушена, са гробова су поскидани и поломљени крстови, а српска друштва су растурена... Поједини муслимани су наше штитили, али без успеха”.
Владета Гавриловић, бивши судија окружног суда у Сребреници, привремено настањен у Горњем Милановцу, 14. фебруара 1942. године је посведочио у Крагујевцу:
„Знам тачно да је постојало много германофила-муслимана махом интелектуалаца и трговаца које је предводио порезник Мехмед Арпаџић. Познато ми је да је он одмах постављен за шефа Полицијске управе у Сребреници, а раније (у време Краљевине Југославије) био је отпуштен из службе. Пре рата исти је мрзео Србе и због тога је био омрзнут од стране самих Срба. Исто тако, председник Општинске управе одмах је смењен, те је на чело дошао Хусо трговац чијег се презимена не сећам”. Писмо мајора Јездимира Дангића усташком официру
30. октобар 1941. године
Положај Команданту Хрватске војске Мемићи
Приликом доласка на Зворнички сектор обавештен сам о детаљима разговора које су водили са Вама и Вашим гг. официрима моји официри, старешине српских четника.
Уверен да Вас појединци и јавност криво обавештавају о нашем устаничком покрету, па се штавише износе разне неистине о нама сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим.
Наша народна трагедија је дошла само услед узајамног неповерења и жеље да се руши све оно што је српски народ извојевао, после вековних и крвавих борби не само за себе него и за Хрвате и Словенце, а поготово за муслимане у Босни и Херцеговини и осталим крајевима. Неколико смо се деценија препирали око тога чији су муслимани, а они данас показаше да су по својим осећањима и раду, као и крволоштву, Турци.
У прошлом светском рату, за наше заједничке идеале правде, слободе и једнакости, дао је мали српски народ око милион и двеста хиљада живота. Како на фронтовима, тако и у позадини и тада су нам се као права небраћа показали Хрвати, а поготово босански шуцкори. Гробља по јаругама, планинама и шумама босанским и око интернирских логора видни су сведоци шта смо и у позадини претрпели од небраће. Ипак смо 1918. године прешли преко свега и примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас.
Као и кроз дуге векове, преварили смо се и за време 23 године нашег заједничког живота, а поготово после наше заједничке пропасти којој су само и једино придонела небраћа.
Усташка држава је ставила ван закона око три милиона Срба и пожурила да нас што пре обезглави, а онда и уништи. То је злочин нечувен у историји човечанства. Они, који су по пет пута дневно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа заједничко ни са Богом, Христом ни Мухамедом. Многи притворни јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а дојучерашња назови браћа, показаше као највећи затирачи свега што је српско. На нашу љубав одговористе нам мржњом, на наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквих нема равних ни у мрачним временима старога и средњега века.
Према званичним подацима, које су нам доставили Немци из Београда, до краја месеца августа, побијено је, спаљено и уништено на Вашој територији двеста осамнаест хиљада Срба. У обзир не долазе касније мученичке жртве, ни они официри, војници и грађани који су побијени за време од 6. априла па до наше војничке капитулације. Истребљивали сте нас на свакоме кораку и нова покољења причаће о језивим злочинима, а хроничари ће исписати најкрвавије и најјезивије податке о томе.
Из заплењених архива сазнали смо шта нас је још чекало. Из ухваћених телефонских и телеграфских наређења увидели смо шта би нас снашло да кукавички одложимо оружје. Нижу се све нова и нова документа, због којих треба да се стиди цео хрватски народ, а да не велим за муслимане које и не сматрамо за народ него за фанатизовану масу која би исто тако клала католике као што је чинила са нама, јер нас подједнако сматрају каурима – неверницима. И сутра да само то хоћемо, послужили би нам као оруђе у истребљењу Хрвата, а ми то никада нећемо учинити.
Српски се народ увек борио само за слободу и своју и туђу и за истину и правду. Због тога нас нико неће ни уништити. За један једини дан један усташа је знао да покоље толико Срба колико у устанку није нагинуло за цело време наших борби. Наше су шуме и планине, наше су стазе и богази, нама је још једини спас у организованој и систематској борби, јер више не можемо веровати онима који данас воде несрећни хрватски народ под паролом: Све Србе треба истребити. Друмови ће пожељети Срба! И верујем да хоће, али побијених Срба, а не Срба бораца и усталаца да бране само животе своје и најмилијих.
Одмах после капитулације, наређено ми је да кренем на бомбардеру и иностранство. Одбио сам то и тако заменио краљевски ручак у Лондону са оброком мојих храбрих четника, а меку постељу често каменом под дрветом. То су ми налагали моја прошлост и моја част човека, војника и сина овог напаћеног народа. У прошлом рату сам провео три и по године на робији као југословенски националиста. У мојим књигама, у којима сам то описао, величао сам нашу братску љубав и слогу, често прећутавши све оно што је могло да изазове нова трвења међу нама. Али надање да ће све бити боље било је узалудно. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у свакоме погледу постасте нам небраћа из првих дана прошлог рата.
Истина је горка. Нама је и прегорка, и последице тога разочарења биће неминовне...
(НАСТАВИЋЕ СЕ...) |
