Вера и нација

Колико су појмови нације и вере искључиви или блиски у српском народу данас, који је прошао давне векове када су ови појмови били потпуно изједначени, други је сегмент нашег интересовања. У којој мери очување вере данас доприноси очувању националног идентитета српског народа у започетој новој ери држава у свету, питамо нашег саговорника, не желећи да испитујемо односе државе и цркве у Србији у целокупној њиховој сложености.И колико су, напослетку, јасни и издиференцирани појмови нације, национализма, патриотизма и духовности данас код просечног човека који је, током мутних деведесетих година, прошлог века прошао кроз национални вихор без вере који је водио сигурном саморазарању нације и дошао данас пред лажну дилему да је за улазак у нову европску заједницу народа потребно заборавити своју националну и религијску припадност. Историја српског народа и његовог Православља (Светосавља) налази се, дакле, пред новим изазовом у коме просечан српски човек трага за складом између Православља и свог српства.

Као последица вишедеценијског насилног потискивања вере и традиције, у вртлогу грађанског рата који је захватио народе бивше Југославије, провалила је дивља агресивност паганског бића и у делу Срба. Она је као маску имала реторику која је национализам претворила у шовинизам, а религиозност у фанатизам. Какав је однос вере и нације у српском народу данас, и какав би он требало да буде?

– Најпре да кажемо да све што се данас зове паганско, не мора увек да буде дивље и агресивно. Старе политеистичке цивилизације веома дуго времена биле су паганске, што је онда значило: слављење природе и Бога (богова) који је њу створио, као и вера у бесмртност душе. После доласка у свет Исуса Христа (а пре Христа, у јеврејском народу Мојсија), пантеизам (и паганство у њему) замењено је далеко узвишенијим обликом религије, монотеизмом. Од тога времена, добар део некадашњег паганства постао је анахронизам и зато, често, опасан (сујеверје је заменило веру).

Вера и нација су увек били у сложеном, често у противречном односу. „Симфонијски односи“ вере и нације, повремено су постојали у православном свету Византије и немањићке Србије. Овај однос вере и нације давно је поремећен због неразликовања патриотизма, национализма, шовинизма и хришћанске вере.

ПАТРИОТИЗАМ, НАЦИОНАЛИЗАМ, ПРАВОСЛАВЉЕ

После релативно дугих нездравих, и насилних (наметнутих) односа између Цркве и државе, вере и знања у бившој Југославији и Србији, значајни појмови као што су „патриотизам, национализам, Светосавље“, не чини ми се да су се довољно искристалисали у младој генерацији. То не значи да не верујем да ће се ови појмови, већ у ближој будућности, наравно ако спољашњи услови ово дозволе, све боље уобличавати у свесној и несвесној психи младих генерација које долазе.

И ВЕРА И НАЦИЈА

Како просечан српски човек да постигне склад између Православља и српства?

– Једино негујући обе подједнако значајне суштине: веру (хришћанску православну веру, када је реч о Србима) и нацију (српство), разликујући шта је из заједничке традиције (православне и српске) и данас потребно неговати да би се, по могућности, успоставио релативан склад између вере и нације.

Да ли је СПЦ успела да избегне манипулацију од стране бучних шовиниста који су етнофилетизам и етноцентризам ширили као пожар последње деценије прошлог века?

– Српска Православна Црква (до почетка 20. века она се звала Православна Српска Црква) је хришћанска Црква. Не заборавимо да се Хришћанство дефинише као: „мистичко тело Христово, есхатолошка заједница у историји и институција“. Докле год у једној хришћанској Цркви преовлађују прва два става из поменуте дефиниције, она траје и као таква трајаће „до краја света и века“. Институција Цркве није безгрешна, па ни наша српска Црква није могла таква увек бити. Од свега је увек било најважније увидети своје (личне и народне) грешке и покушати их исправити.

 Да ли су се у систему вредности младе генерације искристалисали појмови патриотизма, национализма и Светосавља? Стиче се утисак да је актуелна политика заборавила да се без складног прожимања, природне сраслости народа са својом Црквом, не може никуда, па ни у Европу?

– После релативно дугих нездравих, и насилних (наметнутих) односа између Цркве и државе, вере и знања у бившој Југославији и Србији, значајни појмови као што су „патриотизам, национализам, Светосавље“, не чини ми се да су се довољно искристалисали у младој генерацији. То не значи да не верујем да ће се ови појмови, већ у ближој будућности, наравно ако спољашњи услови ово дозволе, све боље уобличавати у свесној и несвесној психи младих генерација које долазе. Овакву наду подржавају данашњи процеси десекуларизације и тражење новог приступа религији у западном свету.

Како православног српског хришћанина довести до спознаје да само преображавањем себе самог, уз Божју благодат, има наде у преображај и његовог народа?

– Под претпоставком тачности, у коју ја верујем од моје младости, да само унутарње позитивне промене могу довести до поправљања верског, моралног и етичког стања народа, улога наше Цркве, али и непрекидан труд сваког појединачног човека на поправљању свога карактера – најпре схватити шта је грешно и погрешно у себи, па онда кајање и постепено исправљање – једини су сигурни начини релативног усклађивања доброг понашања појединаца и читавог народа. Не губимо наду да је ово могуће, иако је то сигурно дуг и мучан процес.

Како да превазиђемо духовну излолацију од остатка света која нас чини архаичним – раслабиле су нас историјске предрасуде, национална сујета и суноврат државотворне идеје, а да и даље сведочимо своје Православље?

– Више нас може забринути материјална изолација (сиромаштво које расте у народу) него духовна. „Духови“ свуда у свету који знају, верују и доживљавају јединство свих у Богу (микрокосмос је само део макрокосмоса) никада нису изоловани, и када не знају једни за друге. Уједињује их заједничка молитва једноме Богу за добробит свих људи на Земљи.

„Национална сујета“ Срба (национална у рђавом смислу те речи) потиче из наше слабости (сујета увек компензује слабост, и код појединаца и код народа), као последица тешке историје балканских народа. Упркос свих препрека (најпре оних у нама самима) „сведочење Православља“ данас је неопходно за опоравак и појединаца и читавог нашег народа. Али – ово сведочење, треба да потекне од човека, психолошки здравог и релативно зрелог, лишеног сваког фанатизма (фанатична клица лежи скривена у дубинама бића сваког човека), а онда и релативно усклађеног односа вере и нације у њему. Ово сведочење треба с поверењем поверити и нашој православној Цркви.

ВЕРА И НАЦИЈА- САДА И ОВДЕ

– Под претпоставком тачности, у коју ја верујем од моје младости, да само унутарње позитивне промене могу довести до поправљања верског, моралног и етичког стања народа, улога наше Цркве, али и непрекидан труд сваког појединачног човека на поправљању свога карактера – најпре схватити шта је грешно и погрешно у себи, па онда кајање и постепено исправљање – једини су сигурни начини релативног усклађивања доброг понашања појединаца и читавог народа.

КЉУЧ ЈЕ У ПОРОДИЦИ

Moже ли се српски народ у новом миленијуму скупити око једног стожера – Богочовека Исуса Христа и хришћанске вере?

– Не знам. Никада се ни у хришћанској прошлости, две хиљаде година старој, није један цео народ окупио и сведочио Богочовека Исуса Христа. Мало познат, а велики руски религиозни философ Максим Тарејев (умро 1934. године) с правом је писао да постоје само хришћани-појединци, али да је њихово сведочење довољно јако (а такво ће бити по моме мишљењу, и јаче у будућности) да одржи Христову Цркву „до краја света и века“ („Ни врата пакла је неће разорити“ – храбри нас Исус Христос).

Премда се током прошлог века много шта изменило у психичком, па и карактерном устројству српског човека, па самим тим и српског народа, а тиме и његове Цркве, да ли је унутар српског Православља дошло до појаве фанатизованих, фундаменталистичких тежњи за које нас оптужују проамеричке структуре?

– Агресија, као елементарни нагон у сваком човеку, увек је постојала у њему; као енергија, агресија не мора да буде деструктивна. Напротив.

Много шта позитивно и вредно (али и доста негативног и рђавог) ишчезло је и ишчезава са слабљењем, па и нестајањем патријархата, првенствено у западноевропском свету (докле ће трајати и какав став да као хришћани заузмемо према и даље постојећем патријархату у муслиманском свету и у читавој Азији?). О будућности породице – не само српске, већ и оне већине западних земаља, писао сам са насловом: „Од патријархата према непознатом“. Кључ будућих збивања на Западу (и код нас), налази се у начину будућег васпитавања деце у породици (уколико она буде релативно сачувана).

О агресији у савременој породици, која је настала распадом патријархалне хришћанске породице, много се пише. Каква је визија будућности српске породице у односу на васпитање у нашој православној вероисповести, и на који начин утиче на даље уобличавање карактерологије српског народа у будућности?

– Ово је битно питање које сте поставили. Одговори, и то само делимично задовољавајући, могу да стигну тек са озбиљних научних састанака (семинара), на којима треба најпре утврдити постојећи однос мушкарца и жене, у браку и ван брака, па тек онда препоручивати лек (прво је дијагноза у медицини, па онда терапија).

О љубави је лако причати, поготово када је не познајемо. Па ипак, само љубав између мушкарца и жене и то: емотивна, интелектуална, физичка, духовна (да ли је могуће да све ове компоненте буду присутне у браку?) може одговорити на Божји позив мушкарцу и жени да буду „једно тијело“ (наравно и једна душа и један дух).

Уместо хришћанске љубави између мужа и жене, који се допуњују, а не супротстављају својим природним улогама, дошли смо до побуне жена које одбацују потчињеност и упрошћену сведеност на чуварку огњишта и брака. Како да живе заједно раслабљени мушкарац и освешћена жена у љубави, коју називају борба за личност?

– Без љубави међу половима нема ни здравог одгоја деце. Без љубави породица се може даље растакати, а могуће је (по неким предвиђањима) и доба новог матријархата.

Не заборавимо да је жена чешће, у току хришћанске историје, нарочито у 20. веку, у време диктатура, била постојанија у вери. И најновија истраживања у Америци и код нас потврђују јачу веру у жене. Вредно је због тога читати књигу протођакона, магистра Љубомира Ранковића: „Жена – икона цркве, благо света“ (Глас цркве, Шабац, 2008).