Хришћанство и изазови агресивног секуларизма

Човеков призив је да буде слава Божија, односно, да слави Бога својим животом, речима и делима. Створен по слици и подобију Божијем, човек је призван да и сам „постане Бог“ тако што ће у потпуности следити Божије заповести. Обожење човеково се одвија кроз Исуса Христа, који је „истински Човек“ и „слава Божија“ у апсолутном смислу те речи, који је пут, истина и живот целог човечанства.Библијско и хришћанско виђење човека као иконе и подобија Божијег је потпуно супротно релативизму древних грчких софиста, нарочито Протагоре, по коме је „човек мера свих ствари“. Протагора је познат по свом уверењу да ништа није искључививо добро или лоше, истинито или лажно: оно што је истинито за једну особу, за другу може бити лажно, и обрнутно. Према томе, не постоји општа или објективна истина, не постоји виши критеријум истине од људске личности, човека: сваки појединац је мерило онога што је њему самом истинито. Овакво виђење религују шаље на руб људске егзистенције, чинећи је ирелевантном и непотребном. Заиста, Протагора је тврдио: „Из поштовања према боговима, нисам у могућнист да знам да ли они постоје или непостоје.“ Другим речима, није ни важно да ли богови постоје или не, све док је сам човек мера свих ствари.


Радикална противречност између антропоцентричног и теоцентричног виђења може се уочити кроз људску историју, али ми се чини да живимо у у епохи где је ова разлика актуелнија него икада. И савременој Европи, на пример, антропоцентрична визија добија облик милитантног секуларизма, који се активно супротставља било каквом испољавању религиозности. Конфликт између секуларизма и религије се одражава у борби против помињања Бога у европском уставу, бици коју су изгубиле цркве, а добили секуларисти. Исти конфликт се назире и у дебатама око забране ношења религиозних символа на јавним местима, који прописује француска држава. У оба ова случаја, милитантни секуларизам избија на површину као једини легитимни поглед на свет, око кога треба градити нови светски поредак и у Европи и изван ње.

Прогласити човека за меру свих ствари, искључити Бога из јавног живота, избацити религију из друштва и прогнати је у сферу приватног - то је програм који представници модерног либералног хуманизма покушавају да спроведу. Овај програм је надахнут мишљу раног грчког хуманизма, као и идејама Просветитељства са његовим карактеристичним идејама слободе и толеранције. Према овом програму, религују треба толерисати само у оној мери у којој не нарушава захтеве политичке коректности нити оспорава такозване „опште људске вредности“. Све што прекорачи ове границе мора се ограничити, забранити или у потпуности елиминисати.

Категорично одбијање значајног броја европских политичара да помену Хришћанство у европском уставу и одлучан отпор већине социјалних активиста Француске према свим видљивум манифестацијама вере, заједно са другим сличним појавама на многим подручјима Европе, само су врх леденог брега. У позадини оваквог деловања можемо да разликујемо доследан, систематичан, плански и добро усмерен напад милитантног секуларизма на оно што је остало од европске цивилизације, са жељом да се уништи једном и заувек. Овај напад су извршили заговарачи демократије и либералних вредности и уз гласне повике о одбрани људских права и слобода. Међутим, овај напад на религију такође повлачи са собом основно право човеково да отворено исповеда своју веру у Бога, што је под знаком питања. Такође третира слободу људских заједница да свој начин живота базирају на својим религиозним погледима на свет.

МИЛИТАНТНИ СЕКУЛАРИЗАМ КАО ПСЕУДО-РЕЛИГИЈА

Кадас су бољшевици дошли на власт у Русији 1917.године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година: рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео - ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова.

Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама 20-их и 30-их година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака.

Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени Хришћанство(1). Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“(2). Тако је руски комунизам постао анти –религија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца.

Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни символизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише символе засноване на вери из јавног сећања: место крстова и икона је дато црвеној звезди, српу и чекићу.

Оваква ситуација је потрајала све до 70-их и 80-их година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгениј Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком 80-их година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата.

 Милитантни секуларизам, који се проширио модерном Европом, такође је псеудо-религија са сопственим чврстим доктриналним начелима, култом и симболима. Попут руског комунизма 20. века такође је полагао права на монопол при формирању погледа на свет и остао нетолерантан када је у питању конкуренција. Зато лидери савременог секуларизма имају непријатну реакцију на религиозне символе и трзају се када се помене Бог. Волтер је говорио: „Ако нема Бога, човек би морао да га измисли“, наглашавајући значај вере за морално здравље појединца и друштва. Данашњи либерални хуманисти, међутим, инсистирају на томе да „ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке“, верујући да за Бога нема места у јавности. За њих, помињање Бога у документима која су од јавног значаја или ношење религиозних символа на јавним местима крши права оних који нису верници или су агностици. Међутим, заборављају да забрана помињања Бога и ношења религиозних символа једнако дискриминише вернике којима је ускраћено право да отворено испољавају своја религиозна уверења.

Савремени милитантни секуларизам, попут руског бољшевизма, себе сматра Weltanschauung-ом  који треба да замени хришћанство. Отуда он није ни неутралан нити индиферентан према Хришћанству, већ отворено непријатељски настројен. Не ретко чујемо иделоге европског секуларизма како са уважавањем говоре о Исламу, али готово никад не изговоре неку добру реч о Хришћанству.

Заиста, један од аргумената који се упућује против помињања хришћанства у уводном делу европског Устава је да то представља увреду за муслимане и могућу препреку уласку Турске у Европску унију. Ово је, међутим, псеудо аргумент, јер је пре свега, Турска секуларна држава, а не муслиманска, а са друге стране, нико у Уставу није одбио помињање Ислама, Јудаизма, Будизма или било које друге традиционалне религије, поред Хришћанства. Штавише, историја Турске није баш најбољи пример коегзистенције религиозних вероисповести унутар секуларне државе. У овој земљи је почетком 20. века, више од милион Јермена убијено, десељеници из Грчке и Асирије су готово сасвим избрисани и остале су само рушевине ове древне хришћанске цивилизације. Чак и у наше време, када је Турска обзнанила своју жељу да добије чланство у Европској унији, околности у којој се налази религиозна већина - пре свега жалосни остаци некада моћних хришћанских цркава - остављју много неиспуњених жеља. Забрана ношења црквене одеће се и даље протеже на клирике свих религија и хришћанске заједнице су стављене под веома строгу контролу власти.(3) Ако Европа, градећи секуларну супер-државу, изабере да уважи напомену у вези са Турском, Хришћане чекају тешка времена.

(НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...)

Архиепископ Иларион Алфејев

Превод са енглеског: Јована Лазић

ФУСНОТЕ:

(1) Н.Берђајев, Почеци и циљеви руског комунизма, Париз, 1955, 120 (на руском језику).

(2) Ibid, 131.

 (3)   Пре неколико година сам имао прилику да служим Божанску Литургију у разореној Јерменској Цркви у Турској. Било је неопходно да власти издају посебну дозволу како би се обавило богослужење, и два специјална владина агента су послата у Цркву. Један од њих је стајао поред мене током целе службе и снимао сваки мој покрет, док ме је други фотографисао. Такво је тренутно стање  „слободе религије“ alla turca.