Да ли смо ми народ сиромашан оригиналним идејама и оригиналним мислиоцима, или су такве појаве само скрајнуте у неке другоразредне медијске термине и жанрове који не теже јевтином популизму? Ако донекле пристанемо на констатацију да „оно чега нема у медијима и не постоји“, онда је јасно да креаторима медијског простора у Србији није стало да се чује мисао оних интелектуалаца који се не уклапају у инстант обрасце „аналитичара“ и „експерата“ који у мало времена мало и кажу, јер је медијски простор скуп па га треба попунити јевтиним фразама које не захтевају много мудровања.
У ударним телевизијским терминима различитих станица на све теме говоре исти гости, па понекад гледалац остаје збуњен, не знајући који је канал заправо изабрао јер су аутори емисија створили зачарани круг лица који подједнако „стручно“ могу да говоре на све теме: о моди, пластичној хирургији, својим браковима и разводима, као и о актуелној политичкој ситуацији, међународном праву, светској економској кризи... Када смо то закорачили у еру свезнајућих, свепитајућих, свеприсутних интелектуалаца који су гледаоце претворили у „пограничнe становнике“, како каже Франсис Бал, тзв. „borderliners-е“ који насељавају безгранични простор између медијске и сопствене стварности, између лажи и истине, између улоге посматрача и учесника у ничим прекинутој представи стварности (reality show)?
Онога тренутка када су медији без куцања закорачили преко сваког кућног прага, учени људи, научници, политичари, уметници нашли су се пред највећим искушењем до сада, пред избором о коме су њихови претходници могли само да сањају. Нашли су се пред милионском публиком која је својом пажњом почела да храни њихове халапљиве сујете. Добили су шансу да буду питани, да говоре и када нису питани, добили су шансу да од анонимних стваралаца постану познати интерпретатори. Мисао коју су тако пажљиво неговали кроз векове, њихови животни позиви који су тражили повиновање одређеним захтевима, бачени су под ноге популарности. Ово одступање од истине зарад истина мноштва, тражило је управо ту жртву: одрећи се мишљења које обавезује, релативизовати све: правду и неправду, лепо и ружно, добро и зло... „Мислити не значи ништа: комуницирати – то је права ствар. У том схватању пребива најгора могућа дезинформација која данас прати демократска друштва: она није у издаји интелигенције, већ у странпутици саме мисли“, каже Ф. Бал у својој књизи Моћ медија. ТОЛЕРАНЦИЈА – НАМЕТНУТА РАВНОДУШНОСТ
Демократска друштва прати још једна појава која данас више него икада даје за право нашим „ТВ звездама“ да се без имало стида селе из једног у други студио, и, пажљиво напудерисани, говоре о свему и за све. Та чаробна демократска тековина, та реч која пали и гаси ТВ камере, реч која водитељима мами осмехе је - толеранција.
Медији су данас пресудили ко је толерантан а ко не, под велом ове мантре они се клањају „првоборцима толеранције“ као новим идолима међу којима је највише представника тзв. невладиног сектора израслих из сектора неких других влада, оних који грчевито стежу своја грађанска права а немилице би их одузели другима, као и политичара-демагога који, завршивши курсеве тзв. јавног наступа, радо користе излизане фразе, служећи се уличном козеријом.
Враћамо се поменутом аутору који каже да се толеранција овако измењене природе прилагођава и изједначава са апсолутним мишљењем сваког појединца... „Никада као данас, мишљење није у тој мери удаљено од онога што су учесници Француске револуције промислили а затим усвојили: саветодавно мишљење којем претходи и које следи информација што је могуће потпунија и, уз то, разумљива највећем броју људи... Наша опседнутост нетолеранцијом прелази у јалову опсесију која нас нагони да све посматрамо на исти начин... Истовремно се у име те наметнуте индиферентности створила обавеза нетолерантног понашања према свима онима који нису одустали од тога да бирају и који се и даље усуђују да хијерархизују лепо и добро да би могли да кажу шта је најбоље и најгоре, а шта најлепше или мање лепо.“ МЕДИЈСКО ПОВЛАЂИВАЊЕ ПОВРШНОСТИ
Либералне теорије, које почивају на начелу слободног тржишта информација и идеја, чији је циљ да се обезбеди плурализам као услов доласка до истине, употпунила је 1947. године у Сједињеним Америчким Државама Хачинсонова комисија. Ова комисија је закључила да је либерални коцепт превазиђен и медијима приписала посебну одговорност „у погледу дифузије идеја и вести о догађајима“, изражавајући је кроз пет начела: веродостојно, потпуно извештавање; форум на коме се размењују коментари и критике, верно одражавање разних група које конституишу друштво; представљање и разјашњавање циљева и вредности друштва и потпун приступ свим дневним информацијама. Ове препоруке обележиће каснија размишљања бројних теоретичара медија, уводећи обавезу поштовања права целокупне јавности.
Овај податак је био битан да бисмо указали на то да у домаћим медијима готово нема плурализма идеја, а емисије које покушавају да испровоцирају овај вид разговора врве од агресивних и некомпетентних саговорника, који снагу својих аргумената црпе из својих политичких или других утицајних друштвених функција и улога. Уосталом, запитајмо се када смо последњи пут чули неку нову, свежу и убедљиву аргументацију на било коју тему? У устајалој медијској води, нема свежих стујања, нема таласа који ће да разгрну ту наталожену скраму с површине.
Гледалац, уморан од неозбиљних коментара на озбиљне теме, мења канал или гаси телевизор, са осећајем да га је опет преварила обећавајућа реклама која је најваљивала емисију... Преварен по ко зна који пут, сит плавокосих водитељки и немуштих речи њихових „незаменљивих“ саговорника, он, borderliner, бар ће се на неко време вратити свом стварном свету, све док га магична моћ медија поново не привуче својим светлима.
И на крају, треба одговорити и на почетно питање.
На срећу, у својим скромним собичцима, често за трпезаријским столовима у недостатку радних, далеко од луксузних кабинета постоје и они који далеко од камера, од маркираних одела, далеко од медијске пажње, од сваког друштвеног mainstream-а, хватају у своје стваралачке мреже изворне идеје и мисли, често и неизговорене, доступне малом броју људи, као што су, уосталом, и они сами. Иако бисмо од њих могли да чујемо толико тога што никад нисмо, иако би њихова мишљења на многе теме била релевантнија од празног популизма коме свакодневно присуствујемо, медији су за њих затворени.
Они нису прихватили нови мото „Комуницирам, дакле постојим“, и даље се држећи Декартовог „Cogito, ergo sum“, научени да прво успоставе комуникацију са самима собом. Свеприсутне медијске звезде то или никада нису знале или су, на путу од једног до другог студија, ту вештину заборавиле. |
