Српска Православна Црква са својим верним народом слави овог 2009. лета Господњег још једну од својих великих, крсноваскрсних годишњица – 620-годишњицу Косовског боја, свенародног бојевања за Крст Часни и слободу златну које још увек траје. Та борба не води се данас само на нашој отетој земљи, већ и у срцима свих нас осталих, који настављамо да живимо у миру и сигурности остатка Србије, са Косовом и Метохијом далеко од очију...
На фону глобалистичких императива којима се умрежава и премрежава планета, борба за Крст Часни и слободу златну у сопственом срцу огледа се у будном одбијању свих позива и намама популарних идеологија великих и малих кнезова овога света, заодевених понекад и у фиктивно хришћанско рухо, да живимо по законима самодовољности, који нас онеспособљују за сваки саборни двиг, чак и у случају да, споља гледано, сасвим савесно манифестујемо своју припадност Цркви и делање у њој. Руководно начело тог новосветског самодовољног и самозадовољног индивидуализма јесте - избегавати сваку непријатност и сваки бол, као фактор ремећења свога уживања у животу пуним плућима, сходно прохтевима „похоте телесне, похоте очију и надмености живљења“, што је, пак, духовно и животно кретање потпуно супротно ономе на које нас је позвао Господ наш Исус Христос, позивајући нас да му следујемо, колико можемо, носећи за Њим крст свој.
Само та и таква будност, заснована на стражењу и хришћанском сведочењу делима вере, наде и љубави, чини нас кадрим да, држећи наше Косово и Метохију далеко од очију, захваљујући умногоме, нажалост, и вешто инструисаним медијима и политикама које презиру хришћанске вредности и предачка завештања, посведневно живимо у срцу како са царем Лазаром и Косовским Мученицима и свим нашим прецима који су се узидали у саборну Ћеле-кулу нашег хришћанског рода, тако и са распетим, поробљеним и расељеним Косовом и Метохијом данас и нашим тамо још преосталим сународницима, који се изнова, као некада, показују највернијим и најспремнијим заточницима хришћанског завета у овом делу Европе. Само та и таква будност чини нас и кадрима да састрадавамо са својом мученом браћом и сестрама који осташе на Лазаревој земљи и да их молитвеним сећањима срца и дарежљивошћу своје пружене руке укрепљујемо у њиховом постојавању на страшноме месту косовскоме. На месту на коме се још увек дими спаљена кућа и минирана црква и разваљена породична гробница свакога од нас, и онога који то памти и онога ко је то одавно заборавио, сходно речи бесмртног Његоша да куће немамо откада нам је на Косову изгорела („Писма из Италије“, Љ. Ненадовић).
Дирљиви пример таквог саборног молитвеног сећања и блажења наших нових косовских рана мелемом братског саосећања, са сузама и са певањем, пружила нам је, на Петровдан ове јубиларне 2009, Архиепископија београдско-карловачка, духовном академијом под називом „КОСОВО ЈЕ – ГЛАВА ЛАЗАРЕВА“, у част 620-ог Видовдана, одржаном у препуној сали Коларчеве задужбине у Београду.
Академија је почела одломцима широј јавности мало познатог филма Косте Новаковића из 1939, на коме је забележена свенародна прослава прославе 550-те годишњице Косовске битке на самом Косову пољу, која се одвијала под опасадом арбанашких демонстраната, који су покушали да је спрече. Филм нас је упечатиљво подсетио појединим кадровима и на сам живот нашег грађанства и сељаштва на Косову и Метохији онога времена – почев од жетве на пшеничним пољима, вршидбе, појења стоке и захватања воде са Ситнице, до црквено-народног светковања, са лучоношама који су трчали од цркве Самодреже до Газиместана, видовданског игроказа са представама свих учесника великог боја и саме битке до свечаних министарских беседа у спомен цара Лазара и његове војске.
После филма, звуци гусала младог гуслара из Метохије, Саве Станишића, у метохијској ношњи, повели су нас у најдубљу причу о семену нашег косовског страдања - „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења...“ , да би нас произношењем Глумца Гојка Шантића уздигли до видовданских небеских прозрења; „Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде... у Лазару зору новог дана, у Васкрслом Христу запретана...“ На лепоту саборне косовско-метохијске побожности подсетила нас је народном песмом „Црква Грачанка“ глумица Јелена Жигон.
У наставку своја поздравна архипастирска и песничка слова одржали су Црногорско-приморски митрополит Амфилохије (Радовић), академик Матија Бећковић и Епископ Атанасије (Јевтић), који је рекапитулисао и снажно актуализовао светолазаревски завет, прекидан аплаузима присутних. После наступа Матије Бећковића дечији певачки збор са Косова „Косовски божури“ извео је две песме.
После гусларевог појања о пропасти царства српскога, колаж средњовековних казивања о Косовскоме Кнезу, знаних и незнаних монаха и патријарха Данила Трећег извели су глумци Гојко Шантић, Александар Срећковић и Тања Бошковић, за којима су наступили етно-групе „Ступови“ и „Жива вода“ и поново дечији хор „Косовски Божури“ са косовско-метохијским песмама.
Песме Васка Попе „ Вечера на Ксовом пољу“ и „Венцоносац са поља Косова“ произнеле су Тања Бошковић и Наташа Шолак-Тапушковић, а потом Јелена Жигон и Гојко Шантић песму Даринке Јеврић, песникиње са Косова, „Досељавање предака“ и „Кајмакчалан“ Алексе Шантића. 
Уследило је потресно сведочење о косовском погрому 1999. Уметница Тања Бошковић прочитала је одломак из књиге „Косово – злочин без казне“ професорке Милене Радевић, изгнанице из Метохије, чијег су сина и мужа убили Арнаути, а онда је и сама ауторка говорила о страдању убијених и преживелих Метохијаца у временима окупације. Њихова казивања пратила је напоредна пројекција одломака из новог филма Нинослава Ранђеловића, „Белешка у камену“ о распећима косовско-метохијских људи и светиња. Гуслар Сава Станишић извео је на крају овог блока песму „Злочин у Гораждевцу“, о убиству деце на купању на реци Бистрици 2003.год.
Академија је окончана порукама вере и наде – песмом „Небеска Србија“ Драга Мирјанића, у извдеби Александра Срећковића, и „На Газиместану“ у изведби Наташе Шолак-Тапушковић и играма фолклорних група Културно-уметничких друштава из војвођанских села Пећинци и Гргуревци. Посебно упечатљив био је завршетак казивања здружених глумаца:
Као што се стари и млади Јевреји, са чврстим уздањем, вековима поздрављаху речима „Догодине у Јерусалиму“, упркос свим искушењима, тако и наши преци имађаху у временима ропства поздрав вечите наде – „Доћи ће Видовдан!“.
Не остаје нам ништа друго, него да надвладамо зло.
Никада као нељуди, увек као људи.
Доћи ће Видовдан!
На крају су глумци, један за другим, подражавајући одјецима гласно ускликнули:
Догодине у Старој Србији! Догодине у Старој Србији! Догодине у Старој Србији!....
Амин. Боже дај!
М.М.П. |
