Београдско насеље Котеж једно је од десетина типских стамбених пројеката које су социјалистичке власти бивше Југославије намениле за удобан живот такозване радничке класе. Низови сличних стамбених зграда, школа, обданиште, амбуланта, пошта и као украс бројни паркови, јер је Котеж планиран унеколико хуманије него, на пример, блокови на Новом Београду. Дакле, задовољене све потребе у уском кругу радничког насеља. Или не баш све? Свакако не духовне, што се посебно пројавило од почетка деведесетих, са новим националним буђењем и стасавањем генерације слободније мислећих Срба.
СВЕ ОСИМ ЦРКВЕ
По урбанистичком пројекту, насеље Котеж није требало да има било какву богомољу. Али је зато у центру, управо између школе и вртића направљен велики парк и посађено ‘’88 садница за друга Тита“. И споменик му је подигнут. Али је парк са годинама зарастао, постао стециште локалних хулигана и пијаница, а апстрактни споменик поломљен, исписан графитима и затрпан отпацима. И требало је да прође још неколико година, па да се неколицина добрих људи осмели да предложи да управо на месту комунистичке градине буде подигнут – православни храм. Потребе су прецизно дефинисане управо у време избора новог српског патријарха – Његове Светости Павла, 1991. године, који је одмах благословио да буде посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу. То је био први корак да око десет хиљада становника Котежа коначно добије свој храм, јер деценијама су о сваком празнику и недељом на богослужења одлазили у најближу цркву – Светог Луке у Крњачи или у неки од удаљенијих градских храмова. 
Почеци борбе за нови храм нису били лаки. Годинама су решавани имовинско-правни проблеми, да би коначно све било разрешено у корист Цркве. Године 2001. ограђен је плац, а потом је почела компликована процедура прибављања дозвола и сагласности. Са радовима се почело тек 2007. године, а темеље је 27. септембра исте године освештао Његово Преосвештенство Епископ хвостански Атанасије. Градња је почела у пролеће 2008. године, и црква је озидана за мање од годину дана. Подигнута је и капела и зграда са канцеларијама. ХРАМ ПУН ДЕЦЕ
Старешина Храма Светих апостола Петра и Павла у Котежу је протојереј Милош Мићић. Као што је подизање цркве у Котежу новија историја Србије у малом, тако је и живот оца Милоша и његове породице слика судбине Срба последњих деценија. Родом је из Републике Српске. Доста дуго, у периоду од 1981. до 1995. године био је свештеник у Глини. Све до стравичног страдања, покоља и прогона Срба из овог града. Потом је са породицом, супругом и две кћери, живео у Лесковцу и службовао у тамошњој Саборној цркви, а од 2002. до 2007. био је подно Авале – у Зуцама. Кћерке су сада одрасле, обе завршиле факултете, а протојереј Милош потпуно посвећен подизању храма и формирању парохије, после дугогодишењег упорног рада претходника, свештеника из Крњаче. А у парохији котежанској око шест хиљада верника, па је добродошла и помоћ пензионисаних свештеника и младих богослова у цркви која је увек пуна верника, нарочито деце. Можда и зато што се у овом насељу ишло обрнутим путем: прво су се окупили верници, па је тек онда подигнут храм.
– Најважнија је жива црква! Прво богослужбено место био је мали параклис, који је врло брзо постао претесан. Од почетка нам долази пуно деце, па тако данас дечји хор пева на недељним богослужењима.
Храм светих Апостола Петра и Павла и визуелно доминира насељем. У рашко-византијско стилу пројектовала га је архитекта Љубица Бошњак, а гради се од опеке, традиционално. Црква је грађена у облику крста, са темељима широким 21 метар, а толика је и висина. За мање од годину дана храм је озидан и покривен, али предстоји низ занатских радова који су врло скупи, као и покривање бакарним лимом и постављање прозора и врата. Економска криза се осећа, па су радови стали, јер мањка прилога. До сада, уз вернике, највише су за градњу цркве приложили Град Београд и општина Палилула. Отац Милош упућује апел верницима и свима који су у могућности да помогну градњу цркве која је и пре него што је сазидана потпуно преобразила једно место и људе у њему.
Прича о цркви у једном насељу главног града Србије, двомилионског Београда, намеће нека поређења и подсећања. Некада, свештеници и монаси мисионарили су по дивљинама, а данас у најразвијенијим насељима и међу образованим живљем. Стари су се борили са многобоштвом, а нови са незнабоштвом. Некада кроз прашуме кротећи звери, данас бетонским стазама, игноришући искушења. Тада хранећи гладне, сада бринући о гојазнима. Коме је било теже, није најважније, све док је добрих плодова. |
