Pogubljenje Đorđa Ćurčije

U celom spletu okolnosti nije suvišno podsetiti i na sudbinu pisama upućenih sa Vračara. Pored svog osnovnog usmerenja (za Cetinje ili Carigrad) ona su stizala i u Rusiju najčešće tako što su prepisi tamo upućivani i posredstvom ruskih arhiva sačuvani. Tako je i sa pismom za mitropolita Petra, poslatom po Damjanu. Potom, ustaničko pismo upućeno od Užica srpskoj misiji u Carigrad je takođe dospelo u Rusiju. Glavni deo sačuvanih ustaničkih akata preživeo je tako što se na razne načine našao van zemlje. U samoj državi, uslovi za opstanak su krajnje nepovoljni, a proces uništavanja traje decenijama. Najteži udarac pisana građa nastajala u ustanku doživela je u dane sloma države: „Jakov Nenadović u Sovetu napunio dva bureta najvažnijih pisama i na Zabrežje, da se u Cesariju preture, umesto rakije. Posle je Andriji zapovedio, te Sovet zapalio, da ne bi Turci važna još pisma zatekli“.

DELO SAVREMENIKA
Inače, 15. jul 1804. i 1. maj 1805. predstavljaju „datume“ u životu ustaničke diplomatije. Sačuvano je više akata izdatih baš toga dana i upućenih na razne adrese. Tako je 1. maja datovano pismo ruskom caru, punomoćje za članove carigradske deputacije, pismo ruskom ministru Čartorijskom, ruskom konzulu Balkunovu, Petru Čardakliji i molba sultanu... Toliko je pisama sačuvano i dospelo do potonjih istraživača, a nije isključeno da ih je bilo još. Svi pomenuti akti izdati su u Ostružnici.
Ovde već pominjani zemunski knjigovezac Gavrilo Kovačević krajem prve godine ustanka sastavlja i štampa svoju stihovanu hroniku o pobuni u beogradskoj oblasti: „Pjesan o slučajnom vozmuščeniji v Serbiji priključivšemsja i o izobraženiji del Servijanov v djejstviji proizvedenih“. Ovde ključna reč naslova „vozmuščenije“ sreće se i kod Vuka Karadžića, i za kasnije autore taj izraz je umestan. „Ovaj posao svi suvremeni pisci beleže kao iznenadan, slučajan, iznuđen – bez prethodne spreme izazvan neobičnom samovoljom i surovom sečom knezova“.
Zbog teške dostupnosti, ova knjiga o početku ustanka u literaturi nije korišćena u onoj meri u kojoj to ona zaslužuje. To je delo savremenika, nastalo u toku samih događaja o kojima govori, i po tome kod tadašnjih Srba predstavlja skoro potpuni izuzetak Kovačević nije učesnik pobune, ali fiksira sliku o događajima južno od Save u vreme dok se oni još odvijaju. Skoro svi ostali srpski autori, učesnici ili svedoci, ne pišu decenijama kasnije, nakon mnogih ličnih i opštih potresa, kad proces zaboravljanja uzima svoj neizbežni veliki danak. Oni svoja sećanja kazuju samo nekoliko godina, pa i meseci pred smrt. Kad ne bi bilo drugih izvora, Kovačevićevo delo bilo bi izvesna osnova u traganju za počecima ustanka.
Reč je o skromnom radu od pedesetak strana, objavljenom prilogom darodavca. Ubrzo po štampanju, posredstvom karlovačkog profesora Lukijana Mušickog, dospeo je u Rusiju do Grigorija Trlaića, profesora savremene istorije u Petrogradu. „Tretiju knjižicu posilaju ti da vidiš čto zadunajskaja bratija naša prošedšago leta djelaše. Ona knjigovescem spisana jest i s pervago zora neobeščajet vernosti ni točnosti. Buchbinder postaje njen Buchmacher. No, sočinitelj jeja obitajet v Zemunje kamo vsi glasove sticajutsja prihodjaščije iz Serbiji“. Na Trlajića nije knjižica učinila povoljan utisak. Bez obzira na to, knjiga je rado čitana i doživela je ponovna izdanja.
Značajno je da je to prvo objavljeno delo sastavljeno pre pesama Filipa Višnjića, Serbijanke Sime Milutinovića (1826), spisa Vuka Karadžića, a pogotovo Protinih Memoara.
Filip peva kasnije, opširnije. Njegova pesma o početku ustanka je delo darovitog čoveka, stvoreno sa prostorne, a potom i vremenske distance od nekoliko godina. Umesto Višnjićevih svetaca, „Božjih ugodnika“ i nebeskih prilika koji pozivaju Srbe na ustanak i čine ovu pesmu izuzetnom u odnosu na sve ostale, Kovačevićevo kazivanje počinje uobičajenim pozivom vile. „Tad protuži sa Avale vila, kano da bi u sindžiru bila“. Za njega od čuvene Kosovske bitke (1389) do početka ustanka proteklo je 422 godine.
I učesnik, pod uslovom i da se zanemari ono što je zaboravljeno, pouzdan je samo u onome gde je neposredno učestvovao i bio očevidac. Vuk je u svom spisu o Praviteljstvujuščem Sovjetu postavio vrlo visok kriterijum u tom pogledu. Bio je samo nekoliko metara od mesta događaja, ali ipak se ograđuje da nije bio očevidac kad je Crni Đorđe tukao svog sekretara Stevu. „Ja sam onda istina bio u Loznici, ali se u ovaj mah nisam desio pred čadorom nego sam bio u kancelariji“. Da se Vuk držao ovako strogo principa po kome može govoriti samo o onom što je video, njegovo pisanje o ustanku bilo bi sasvim oskudno. Kao i ostali, i on se pri stvaranju svojih spisa, pored ličnih zapažanja, oslanja na pričanja učesnika. Tek onda sledi korišćenje dokumentarne građe.
OPISI
Lazar Arsenijević Batalaka beleži iskaz pratioca ruskog izaslanika Konstantina Rodofinikina pri jednom razgovoru. Sagovornici su bili dovoljno daleko da se nisu mogli čuti, a potom i da su bili bliži, pratioci ih ne bi razumeli jer nisu govorili srpski. Tako se dolazi u paradoksalnu situaciju da su čitaoci nekoliko decenija kasnije bolje o nečem obavešteni nego oni blizu prisutni.
Ovo se može primeniti i na pokušaj poređenja Prote Matije i pesnika Gavrila Kovačevića. Prota je učesnik, ali i on priča mnogo od onoga što je samo čuo od drugih. „Govore da je oko šezdeset onda poginulo, a u naši je i džebane bilo nestalo, ali je i Turaka bar toliko palo. To sam slušao kad sam iz Rusije došao, a tu bio nisam“. Ovakav „izlaz“ za svoju priču Prota češće nudi. O događajima u Topoli i on saznaje samo po kasnijim razgovorima sa učesnicima kao svojevremeno i Kovačević.
Gavrilo Kovačević živi u Zemunu kao i poverenik Karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića, prota Mihailo Pejić. Sadržina njihovih tekstova je vrlo bliska. Obojica su mogli da znaju ono što se po Zemunu pričalo o događajima u ustaničkoj državi. Tu ima dosta fame, što je neizbežno. Deo toga uspeva da se održi i u delima naučnog karaktera. Spis Kovačevića je hronika u stihu, gde ima i mitoloških elemenata. Za istraživače su od važnosti „dodaci“ ispod stihova pisani prozom kojom ističu pojedine događaje što teku istovremeno sa onim što se u pesmi izlaže.
U tim dodacima pominje se više pokušaja od strane Turaka da se ubije Crni Đorđe pre početka ustanka, porazu ustanika u Vrbici od Aganlije, planu ustanika da uzmu Beograd pre dolaska Bećir-paše, a zatim o odlaganju ovog plana, prilike oko dolaska Bećir-paše, teško stanje kod Turaka u gradu zbog gladi, osudi dahija na smrt... Kod Kovačevića postoje detalji koje samo on daje – glad u beogradskoj varoši, pokušaj Turaka da žanju ječam oko Beograda, u čemu su ih Srbi sprečili...
Tako kaže da pri prvom susretu sa Gušancem i njegovim krdžalijama, Srbi oklevaju da li da uđu u okršaj jer je Turaka skoro tri puta više: „I njima se to strašno vidilo udarati na osam stotina. Jer svak dobra oružja nema...”. Ipak je prevladalo mišljenje da se treba sukobiti, uspeh nije mali – palo je osamdeset Turaka a pod Gušancem je ranjen konj. Pobeda je zabeležena i u dopisu novinara iz Zemuna.
NEJASNOĆE
Uvodni deo spisa obuhvata oko dve trećine dela, a opsada Beograda i potom Šapca smeštene su na poslednju trećinu. Dva puta uzgred, Kovačević pominje i protu Matiju. I za njega Prota i stric Jakov su Stefanovići. O Deli-Ahmetu piše izričitije nego Prota i pridaje mu veći značaj. U Valjevu njega od prote preuzima Nikola Grbović, a potom on odlazi dalje za Srebrenicu. „A posle je s oberknezom Nikolajem Grbovićem otišao opšta dela soveršavati, koji je za veliku pomoć Srbljem onda stojao“.
Dva puta Kovačević govori i o Đorđu Ćurčiji – jednom kako se bori sa Turcima oko Drine i štiti zemlju od njihovih upada, a potom o samovoljnom i za opštu stvar štetnom ponašanju koje mu donosi smrt od ustaničke vojske.
Najopširnije o Ćurčiji govori Vuk Karadžić, ali njegova priča je suviše pristrasna. Za hajduka je emotivno vezan, a na to se nadovezuje neraspoloženje prema Crnom Đorđu i vremenu ustanka uopšte. Oseća se to po načinu opisa pobeda i poraza tokom srpske borbe. Uspehe ili pomene, ili ne pomene – kao na primer Mišarsku bitku. Nasuprot tome, kod ključnih poraza, zadržava se i na detaljima – pad Deligrada 1809, osvajanje Negotina i Loznice 1813. godine. Nedoslednost Vuka u opisu prilika ubistva Ćurčije je dvostruka. Na početku nabraja nedela hajduka, a onda ga predstavlja kao žrtvu: „Kako je Ćurta izišao u nahiju šabačku, Jakovljeve ljude rasterao i svoje pometao... Uz to su i Ćurtinovci dekoji otimali od ljudi koješta, a mnogi su to činili na Ćurtino ime, koji nikad Ćurtu nisu ni videli“.
Zatim, potpuno suprotno od opisa pomenute epizode sa pisarom Stevom, ide u predstavljanje Ćurtinog pogubljenja, kome takođe nije prisustvovao, kao da se radi o savlađivanju sedmoglave aždaje ili nekog drugog bića nadljudskih sposobnosti, kome ni tobož sedamnaest pušaka ne može ništa.
Vuk ne daje dublje uzroke, već sve predstavlja samo kao akt netrpeljivosti Jakova Nenadovića prema Ćurčiji. „Jakov mu je počeo odma o glavi raditi; zato sad razglasi da je Ćurčija izdao Jadar i Mačvu Turcima za novce, i da je on sam Turke naveo, te toliku štetu počiniše... Jakov za sve ovo na Vračaru kod Crnog Đorđa i kod ostali poglavica optuži Ćurčiju kao izdajnika i zulumćara i dobije dopuštenje da ide s vojskom“.
Ni čitalac Protinih Memoara ne može da zna zašto je stvarno do obračuna došlo. On samo kaže kako je Mus-aga kradom došao do Šapca gde je otkopao svoje pre progona iz grada skriveno blago. „Kažu da je imao sto oka dukata i odneo sto oka dukata, u Šapcu na Bairu odsekao sedamdeset ljudskih glava jerbo se niko nije nadao“. Zatim je uspeo da pobegne. To je po Proti bilo šestog avgusta, na praznik Preobraženja Gospodnjeg.
Po Proti Ćurčiji je presuđeno samo zbog samovolje i neposlušnosti, a ne pominje se dogovor o prolasku Mus-age. Hajduk ne želi da se uklopi u sistem opštih interesa, već pred očima ima samo ciljeve svoje grupe. Takvim se pokazao već pred boj kod manastira Čokešine, ali preko toga se prešlo. Onda je počeo da odbija svaku poslušnost i da stvara paralelnu vlast „po Mačvi i istražuje gde što tursko da nađe. Uzme u svoju ruku mitrovačku skelu, namesti svoga brata na skelu, skelarinu naplaćuje sebi... ’Ja granicu čuvam, od skele novce za džebanu dajem’. A nigde se sa Turcima nije pobio“. Protin opis se malo uzima u obzir jer se misli da je, kao Jakovljev sinovac, on morao da „pazi“ šta priča.
Tek prema Kovačeviću, kome se ne može pripisati „navijanje“ ni za jednu stranu, dobija se odgovor šta se desilo. I on govori o iznenadnom prodoru Mus-age do Šapca sa 460 ljudi. Prota pominje preko 70, a Kovačević 76 pobijenih Srba tom prilikom. Preko tog broja lako se prelazi i zanemaruje se da je tad u jednom mahu pobijeno skoro toliko ljudi kao i pri celoj dahijskoj seči. Po Zemuncu, hajduk je omogućio Mus-agi uspešno bekstvo, i zato je od ustaničkog vođstva osuđen najstrožom kaznom. „Dokazuje se da ga je Đorđe Ćurčija za novce propustio; koji je posle sudski sa dvadesetčetiri njegova čoveka u Lešnici pogubljen bio“.
O suđenju Ćurčiji govore i austrijski obaveštajni izvori: „Održano je suđenje pred ratnim sudom pod Karađorđevim predsedništvom, zato što su bili nemarni i nebudni prilikom turkog upada u Srbiju i Šabac, posle pola časa poodsecane su im glave, a to je uskoro potom snašlo i više turskih građana u Šapcu“.
Sima Milutinović izgleda da ima više simpatija za Ćurčiju i od Vuka. Po njemu, smrt hajduka je najviše obradovala Turke, jer je on: „Drinu granicom učinio, drumove zasekao i Šabac zatvorio, i tamošnje Srbe jako na oružje oslobodio i uputio Turke biti“.
Treba li podsećati da nijedna organizovana vojska – ukoliko želi da opstane – ne bi mogla dozvoliti onako samovoljno ponašanje Ćurčije, ili bilo kog drugog, kakvim ga je baš Vuk prikazao? Osnovni preduslov svakog delovanja i stvaranja nade za uspeh jeste podređivanje ličnog potrebama opštim.
I Kovačević pominje pokušaje Turaka da ubiju Crnog Đorđa. Tu je on deo opšte priče. Jednom je došlo sedam Turaka od kojih Crni Đorđe ubije dva, a jednog rani. Pitanje je koliko tu ima fame... O tome slično govori i Boža Grujović: „Iz usta jego (Đorđa) slušah načalo vostanija Serbov. Prišavši k njemu Turci da ga seku, kao i druge, on ih rastera, pobegne, sazove Stanoja (Glavaša). I prvi dan nji četiri bili su, treći dan devet, sedmi dan trista, a deseti dan dve hiljade, skupilo se govoreći: ’Ako nam je po samom ginuti neka u gomili ginemo’. Po Kovačeviću, pošto Đorđe razbije od dahija poslate „lovce“, odmah počinje bunu.