Сунце да не зађе у гневу вашем

Горе наведени потресни наслови као слика наше свакодневице покрећу промишљање о догађајима и поступцима појединаца. Ради се о испољавању незадовољства на један нестваралачки начин, тако што се не тражи решење проблема, него се негодовањем и лошим поступањем све додатно усложњава. Иако се може рећи да постоје оправдани разлози за незадовољство, сигурно је да ништа не може да оправда бацање сабраних плодова малине и посецање стабала вишње. Ради се о нестваралачком поступку којим се обесмишљава стваралаштво и на незадовољство додаје немоћ. Не тражи се решење, безнађе се само умножава бесциљем и све постаје безуспешан покушај, нестваралачки акт са бројним последицама. Реч је о човековом пркосу против себе самога, бунту против доброг стваралаштва, и умишљености да се рушилаштвом може било шта добро учинити. Не, није ово брзоплето суђење било коме, посебно не вредним домаћинима, ово је позив на стваралачко промишљање будућих радњи.


Овде бих навео мудре речи апостола Павла: „Гневите се, али не грешите. Сунце да не зађе у гневу вашем“. Шта то значи? Значи да човек треба да промишља своје радње, да не дозволи да га обузму гнев и бес, и да мудро поступа не дозвољавајући да га прва реакција на нешто незауставиво држи у стању незадовољства и негодовања. У конкретном случају проблем постоји и тиче се егзистенције не само једног човека и не само једне породице. Али, бачени плодови и посечена стабла показују непромишљеност поступка, додату нову муку на већ постојећу. Зар се није могло поступити трезвеније и плодоносније? Зар готов производ малине није могао бити употребљен на бољи начин, а не бити бачен? Колико година треба да прође да би порасла нова стабла племените воћке? Но, не судимо туђи гнев, не солимо живе ране. Уместо тога, покушајмо да нађемо прави лек и бољи пут. Што се догодило тако је, и не може се порећи или поправити осуђивањем или оправдавањем. Могуће је све учинити бољим и смисленијим ако добронамерношћу покушамо да нађемо добра решења за неке будуће ситуације, како не би дошло поново до сличних стања и покушаја.

СТВАРАЛАЧКА ОДГОВОРНОСТ

Човек је биће у сталном покрету, стваралачка и одговорна личност чија слобода није само могућност избора него добро знање о свему. То је несместиво у потрошачко-произвођачке релације, које су приземље – али не и темељ међуљудских односа. Стваралачка одговорност се темељи на љубави, има добру динамику у толеранцији и врло је важно да постоји пословно поштење у економији (произвођачко-потрошачке релације). Нажалост, неретко све остане у равни економских односа, лишено дубљег искуства стваралачког заједничења, што у даљем току угрожава и саме економске односе. Савремена светска и домаћа економска криза то јасно показује, јер није реч само о кризи новчаног конта и празних џепова: празна срца покрећу нељудска чињења и небригу једних за друге. Свако брине само о себи, ретко кад под притиском умишљене сопствене угрожености види другога, све је постало борба човека против човека. Све је сведено на цифре и бројке и сви смо, под притиском индивидуалне и колективе несигурности, затворени у себе. Тако се стваралачка одговорност умањује нашим унутрашњим страховима, не видимо једни друге од мноштва спискова, ценовника и бројки. Скоро нико никоме не верује, а неповерење неминовно покреће неодговорност и непоштење, заправо неслободу.

Тај нествараралачки чин самопоражавања и губљење стваралачке слободе обесмишљава све наше добре релације, што резултира многим сукобима. То стање када „свако тражи своје“ (а ретко ко је спреман да попусти и бар препозна и интерес другога) угрожава све. Нико тада није ни срећан ни задовољан, сви смо неостварени, и, што је најгоре, уместо тражења правих решења, сви радије тражимо само своја права. Свако мисли да је његов труд највећи и да је угрожен од многих, не размишљајући да ли и како он угрожава друге. Интересни ланац није мали, од произвођача до прерађивача и трговаца и на крају до потрошача велики је размак, ту је увек највећи интерес сваког појединца и ретко кад постоји спремност за компромис. Што је најгоре, преговарачки капацитети су све мањи, а површност и брзоплетост све чешћа. Последњи чин бацања плодова малине и сече плодоносних стабала вишње то јасно осликава и захтева трезвено промишљање у стварности одговорне и стваралачке слободе. Ту није најбитније одредити цену, јер увек ће тињати незадовољство некога, и тај проблем је нерешив и несместив само у цифре. Много је дубљи у сваком погледу и захтева активно учешће многих стваралаца, како се не би поновио лош гест незадовољства, оправданог или неоправданог, свеједно.

БИТИ ЗАДОВОЉАН ОНИМ ШТО ИМАШ ЗНАЧИ НЕПРЕСТАНО СТВАРАТИ

Страх од сиромаштва не може бити покретач стваралаштва, незадовољство постигнутим не треба усмеравати према другоме, него га треба креативно преусмерити ка новом стваралаштву. Добро је да човек има одређене планове, али увек треба бити спреман на изненађења и не очајавати онда кад се догоди другачије, па се не остваре планови. Тако нешто не сме да нас заустави, или још горе покрене у деструктивне поступке и лоша чињења. Треба добро промислити и победити безнађе и очај, не подлећи тренутном неостварењу, имајући живу наду у могући бољитак. Тада смо стварно господари сваке ситуације, не препуштамо се догађајима да нас обезнађују до бесмисла и бесциља. У свему имамо стваралачку прогресију добра, преображавајући све на боље, будући стварно креативни у свему. Тако нешто је недостајало онима који су изабрали пркос као меру односа у стању незадовољства. Овде третирамо тај поступак у намери да извучемо добре закључке за даље стваралаштво, без жеље да прозивком омаловажимо било кога. Јер, велика је ствар стати на пут безнађу, што човек ретко кад успешно чини. Поменути актери су безнађе прихватили као непроменљиво стање, и своју беспомоћ показали актом насиља над својим иметком. Вероватно је да се после свега ипак кају, јер виде да нема ништа што би могло бити добар резултат. Посечене и већ суве гране и погажени плодови само још више додају безнађу, а проблем и даље постоји. За очекивати је да они не би поновили тај нестваралачки чин, а за све нас поука треба да буде то да најпре о свему промислимо.


Бити задовољан животом значи стварати непрестано, а не набрајати сопствене заслуге и очекивати привилегије. Имати сталну стваралачку прогресију, а не истицати се изнад свих и не поредити се са свима; увек изнова чинити, а не сводити све само на неделатне приче. Такво стваралаштво је немериво цифрама и несместиво у потрошачко-произвођачку динамику, иако све то постоји као реалност. Мора бити изнад тога, несведено на интерес и осмишљено дубљим и узвишенијим разлогом. Ту не сме ништа да покрене домаћина на акт рушења онога што је годинама неговао и чувао. Једноставно, ништа не сме да помери добру динамику стваралачког односа према ономе што је живи живот, а не само иметак или посед.

СВЕ ПОСТУПКЕ ТРЕБА ПРОМИСЛИТИ И ОСМИСЛИТИ

Брзоплетост и површност увек иду заједно, док тамо где постоји одлучност и сигурност све је креативно осмишљено. Нема изнуђених радњи које у каснијем разматрању оптерећују. Сигурно је да после свега добри домаћини највише жале што су попустили под притиском сопственог беса и оно што су годинама неговали, чему су се истински радовали, у моменту гнева бацају и уништавају. Остаје горак укус у души и болна слика пред очима. Тражење кривца само увећава горчину и бол, не води налажењу решења, пред налетом нових проблема то се на моменат потисне у заборав, али увек остаје као велика опасност која негује злопамћење и злурадост. Оно што се види тешко је, заиста тешко и поразно је посматрати посечена стабла, и то руком оних који су их садили, одржавали и неговали, али тек како је у дубини бића, у срцима многих? То је далеко теже, и то је повод за промишљање и тражење решења зарад будућих поступака. Једноставно, нема ни времена ни потребе да се сувише задржавамо и изјашњавамо о поступку, пођимо напред и даље од осуђивања. Видећемо да и сами имамо у себи много недефинисаног бола и гнева, не знајући колико је то опасно и поражавајуће. Зато је најбоље да из свега извучемо добре поуке о потреби стваралачког промишљања пре него што нешто учинимо. Посебно онда кад осетимо како нас обузима гнев и бес према некоме и због некога или нечега. Уместо брзих закључака и непромишљених радњи, покушајмо да нађемо други и бољи начин комуникације, не предајући се безумљу и бесмислу мржње у немоћи и безизлазу. Не постоје безизлази, постоји неспремност суочења са реалношћу, неприхватање по сваку цену не мора баш увек да буде стваралачки чин. Понекад може бити и плод сујете и гордости, а често је израз непромишљености. Отуда је добро не предавати се олако тренутку и све стављати у дубљи и смисленији контекст живота. Тада ће се видети да је много мање „лоших“ тренутака, али ако им додамо своју брзоплетост, они су разорнији и од живота узимају много, а непотребно. Будимо трезвени у свему и не осуђујмо туђе грешке, промишљајмо свој живот како не бисмо превиђали сопствене грешке. Ми добро видимо шта није добро у делатности и животу другога, и то не можемо, или тешко можемо, исправити. Због тога је много боље да исправљамо себе и своје поступке, можда ће неко рећи да је до сада у свему био „чист“, тако да нема шта да исправља. Промислимо мало боље своје бесове, стања гнева и незадовољства... па онда рецимо себи да ли је баш тако. Не дозволимо да и нама изненада „дође нешто јаче од мене“... Заиста, није лако бреме живота, али је много теже кад га товаримо непраштањем и неспремношћу прихватања онога што не можемо учинити другачијим. Размислимо добро о свему, како бисмо могли напредовати у животу, знајући да се то не купује и не продаје, стиче се стрпљивошћу...