www.pravoslavlje.rs


O bezumlju i besmislu mržnje u nemoći i bezizlazu

Sunce da ne zađe u gnevu vašem

protojerej dr Ljubivoje Stojanović

Proizvođači malina razbacali plodove na asfalt – Proizvođači višanja posekli višegodišnja stabla sve sa plodovima – Svi nezadovoljni, svi nesrećni – Niko ne traži rešenje, svako traži samo svoje pravo.

Gore navedeni potresni naslovi kao slika naše svakodnevice pokreću promišljanje o događajima i postupcima pojedinaca. Radi se o ispoljavanju nezadovoljstva na jedan nestvaralački način, tako što se ne traži rešenje problema, nego se negodovanjem i lošim postupanjem sve dodatno usložnjava. Iako se može reći da postoje opravdani razlozi za nezadovoljstvo, sigurno je da ništa ne može da opravda bacanje sabranih plodova maline i posecanje stabala višnje. Radi se o nestvaralačkom postupku kojim se obesmišljava stvaralaštvo i na nezadovoljstvo dodaje nemoć. Ne traži se rešenje, beznađe se samo umnožava besciljem i sve postaje bezuspešan pokušaj, nestvaralački akt sa brojnim posledicama. Reč je o čovekovom prkosu protiv sebe samoga, buntu protiv dobrog stvaralaštva, i umišljenosti da se rušilaštvom može bilo šta dobro učiniti. Ne, nije ovo brzopleto suđenje bilo kome, posebno ne vrednim domaćinima, ovo je poziv na stvaralačko promišljanje budućih radnji.

Ovde bih naveo mudre reči apostola Pavla: „Gnevite se, ali ne grešite. Sunce da ne zađe u gnevu vašem“. Šta to znači? Znači da čovek treba da promišlja svoje radnje, da ne dozvoli da ga obuzmu gnev i bes, i da mudro postupa ne dozvoljavajući da ga prva reakcija na nešto nezaustavivo drži u stanju nezadovoljstva i negodovanja. U konkretnom slučaju problem postoji i tiče se egzistencije ne samo jednog čoveka i ne samo jedne porodice. Ali, bačeni plodovi i posečena stabla pokazuju nepromišljenost postupka, dodatu novu muku na već postojeću. Zar se nije moglo postupiti trezvenije i plodonosnije? Zar gotov proizvod maline nije mogao biti upotrebljen na bolji način, a ne biti bačen? Koliko godina treba da prođe da bi porasla nova stabla plemenite voćke? No, ne sudimo tuđi gnev, ne solimo žive rane. Umesto toga, pokušajmo da nađemo pravi lek i bolji put. Što se dogodilo tako je, i ne može se poreći ili popraviti osuđivanjem ili opravdavanjem. Moguće je sve učiniti boljim i smislenijim ako dobronamernošću pokušamo da nađemo dobra rešenja za neke buduće situacije, kako ne bi došlo ponovo do sličnih stanja i pokušaja.

STVARALAČKA ODGOVORNOST
Čovek je biće u stalnom pokretu, stvaralačka i odgovorna ličnost čija sloboda nije samo mogućnost izbora nego dobro znanje o svemu. To je nesmestivo u potrošačko-proizvođačke relacije, koje su prizemlje – ali ne i temelj međuljudskih odnosa. Stvaralačka odgovornost se temelji na ljubavi, ima dobru dinamiku u toleranciji i vrlo je važno da postoji poslovno poštenje u ekonomiji (proizvođačko-potrošačke relacije). Nažalost, neretko sve ostane u ravni ekonomskih odnosa, lišeno dubljeg iskustva stvaralačkog zajedničenja, što u daljem toku ugrožava i same ekonomske odnose. Savremena svetska i domaća ekonomska kriza to jasno pokazuje, jer nije reč samo o krizi novčanog konta i praznih džepova: prazna srca pokreću neljudska činjenja i nebrigu jednih za druge. Svako brine samo o sebi, retko kad pod pritiskom umišljene sopstvene ugroženosti vidi drugoga, sve je postalo borba čoveka protiv čoveka. Sve je svedeno na cifre i brojke i svi smo, pod pritiskom individualne i kolektive nesigurnosti, zatvoreni u sebe. Tako se stvaralačka odgovornost umanjuje našim unutrašnjim strahovima, ne vidimo jedni druge od mnoštva spiskova, cenovnika i brojki. Skoro niko nikome ne veruje, a nepoverenje neminovno pokreće neodgovornost i nepoštenje, zapravo neslobodu.
Taj nestvararalački čin samoporažavanja i gubljenje stvaralačke slobode obesmišljava sve naše dobre relacije, što rezultira mnogim sukobima. To stanje kada „svako traži svoje“ (a retko ko je spreman da popusti i bar prepozna i interes drugoga) ugrožava sve. Niko tada nije ni srećan ni zadovoljan, svi smo neostvareni, i, što je najgore, umesto traženja pravih rešenja, svi radije tražimo samo svoja prava. Svako misli da je njegov trud najveći i da je ugrožen od mnogih, ne razmišljajući da li i kako on ugrožava druge. Interesni lanac nije mali, od proizvođača do prerađivača i trgovaca i na kraju do potrošača veliki je razmak, tu je uvek najveći interes svakog pojedinca i retko kad postoji spremnost za kompromis. Što je najgore, pregovarački kapaciteti su sve manji, a površnost i brzopletost sve češća. Poslednji čin bacanja plodova maline i seče plodonosnih stabala višnje to jasno oslikava i zahteva trezveno promišljanje u stvarnosti odgovorne i stvaralačke slobode. Tu nije najbitnije odrediti cenu, jer uvek će tinjati nezadovoljstvo nekoga, i taj problem je nerešiv i nesmestiv samo u cifre. Mnogo je dublji u svakom pogledu i zahteva aktivno učešće mnogih stvaralaca, kako se ne bi ponovio loš gest nezadovoljstva, opravdanog ili neopravdanog, svejedno.

BITI ZADOVOLjAN ONIM ŠTO IMAŠ ZNAČI NEPRESTANO STVARATI
Strah od siromaštva ne može biti pokretač stvaralaštva, nezadovoljstvo postignutim ne treba usmeravati prema drugome, nego ga treba kreativno preusmeriti ka novom stvaralaštvu. Dobro je da čovek ima određene planove, ali uvek treba biti spreman na iznenađenja i ne očajavati onda kad se dogodi drugačije, pa se ne ostvare planovi. Tako nešto ne sme da nas zaustavi, ili još gore pokrene u destruktivne postupke i loša činjenja. Treba dobro promisliti i pobediti beznađe i očaj, ne podleći trenutnom neostvarenju, imajući živu nadu u mogući boljitak. Tada smo stvarno gospodari svake situacije, ne prepuštamo se događajima da nas obeznađuju do besmisla i bescilja. U svemu imamo stvaralačku progresiju dobra, preobražavajući sve na bolje, budući stvarno kreativni u svemu. Tako nešto je nedostajalo onima koji su izabrali prkos kao meru odnosa u stanju nezadovoljstva. Ovde tretiramo taj postupak u nameri da izvučemo dobre zaključke za dalje stvaralaštvo, bez želje da prozivkom omalovažimo bilo koga. Jer, velika je stvar stati na put beznađu, što čovek retko kad uspešno čini. Pomenuti akteri su beznađe prihvatili kao nepromenljivo stanje, i svoju bespomoć pokazali aktom nasilja nad svojim imetkom. Verovatno je da se posle svega ipak kaju, jer vide da nema ništa što bi moglo biti dobar rezultat. Posečene i već suve grane i pogaženi plodovi samo još više dodaju beznađu, a problem i dalje postoji. Za očekivati je da oni ne bi ponovili taj nestvaralački čin, a za sve nas pouka treba da bude to da najpre o svemu promislimo.

Biti zadovoljan životom znači stvarati neprestano, a ne nabrajati sopstvene zasluge i očekivati privilegije. Imati stalnu stvaralačku progresiju, a ne isticati se iznad svih i ne porediti se sa svima; uvek iznova činiti, a ne svoditi sve samo na nedelatne priče. Takvo stvaralaštvo je nemerivo ciframa i nesmestivo u potrošačko-proizvođačku dinamiku, iako sve to postoji kao realnost. Mora biti iznad toga, nesvedeno na interes i osmišljeno dubljim i uzvišenijim razlogom. Tu ne sme ništa da pokrene domaćina na akt rušenja onoga što je godinama negovao i čuvao. Jednostavno, ništa ne sme da pomeri dobru dinamiku stvaralačkog odnosa prema onome što je živi život, a ne samo imetak ili posed.

SVE POSTUPKE TREBA PROMISLITI I OSMISLITI
Brzopletost i površnost uvek idu zajedno, dok tamo gde postoji odlučnost i sigurnost sve je kreativno osmišljeno. Nema iznuđenih radnji koje u kasnijem razmatranju opterećuju. Sigurno je da posle svega dobri domaćini najviše žale što su popustili pod pritiskom sopstvenog besa i ono što su godinama negovali, čemu su se istinski radovali, u momentu gneva bacaju i uništavaju. Ostaje gorak ukus u duši i bolna slika pred očima. Traženje krivca samo uvećava gorčinu i bol, ne vodi nalaženju rešenja, pred naletom novih problema to se na momenat potisne u zaborav, ali uvek ostaje kao velika opasnost koja neguje zlopamćenje i zluradost. Ono što se vidi teško je, zaista teško i porazno je posmatrati posečena stabla, i to rukom onih koji su ih sadili, održavali i negovali, ali tek kako je u dubini bića, u srcima mnogih? To je daleko teže, i to je povod za promišljanje i traženje rešenja zarad budućih postupaka. Jednostavno, nema ni vremena ni potrebe da se suviše zadržavamo i izjašnjavamo o postupku, pođimo napred i dalje od osuđivanja. Videćemo da i sami imamo u sebi mnogo nedefinisanog bola i gneva, ne znajući koliko je to opasno i poražavajuće. Zato je najbolje da iz svega izvučemo dobre pouke o potrebi stvaralačkog promišljanja pre nego što nešto učinimo. Posebno onda kad osetimo kako nas obuzima gnev i bes prema nekome i zbog nekoga ili nečega. Umesto brzih zaključaka i nepromišljenih radnji, pokušajmo da nađemo drugi i bolji način komunikacije, ne predajući se bezumlju i besmislu mržnje u nemoći i bezizlazu. Ne postoje bezizlazi, postoji nespremnost suočenja sa realnošću, neprihvatanje po svaku cenu ne mora baš uvek da bude stvaralački čin. Ponekad može biti i plod sujete i gordosti, a često je izraz nepromišljenosti. Otuda je dobro ne predavati se olako trenutku i sve stavljati u dublji i smisleniji kontekst života. Tada će se videti da je mnogo manje „loših“ trenutaka, ali ako im dodamo svoju brzopletost, oni su razorniji i od života uzimaju mnogo, a nepotrebno. Budimo trezveni u svemu i ne osuđujmo tuđe greške, promišljajmo svoj život kako ne bismo previđali sopstvene greške. Mi dobro vidimo šta nije dobro u delatnosti i životu drugoga, i to ne možemo, ili teško možemo, ispraviti. Zbog toga je mnogo bolje da ispravljamo sebe i svoje postupke, možda će neko reći da je do sada u svemu bio „čist“, tako da nema šta da ispravlja. Promislimo malo bolje svoje besove, stanja gneva i nezadovoljstva... pa onda recimo sebi da li je baš tako. Ne dozvolimo da i nama iznenada „dođe nešto jače od mene“... Zaista, nije lako breme života, ali je mnogo teže kad ga tovarimo nepraštanjem i nespremnošću prihvatanja onoga što ne možemo učiniti drugačijim. Razmislimo dobro o svemu, kako bismo mogli napredovati u životu, znajući da se to ne kupuje i ne prodaje, stiče se strpljivošću...


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1016/tekst/sunce-da-ne-zadje-u-gnevu-vasem/