Свет књига

ЖЕЉКО САРИЋ, ПРАВЕДНИК

РОМАН О СВЕТОМ САВИ СРПСКОМ, БЕОГРАД, 2008. ГОДИНА

Свети Сава је централна личност српске историје. Све што се код Срба дешава, мери се тиме да ли је било пре или после њега. Свети Сава је био вишеструко обдарена личност. Поред тога што је монах-подвижник, био је светогорац, поглавар Цркве, научник и уметник, а потом је постао „предмет“ интересовања и научника и уметника. Убрзо по смрти, као новопројављени светитељ добија службу од непознатог милешевског калуђера, а непуне две деценије након престављења добија своје житије, које је у подједнакој мери и биографија и историја Савиног времена. Писац је светогорски монах, духовник манастира Хиландара и житељ од Саве основане карејске ћелије, док живи по правилу установљеном од Светога Саве – по Карејском типику.

То је само почетак у обради Савине личности.Неколико деценија после састављања Доментијановог житија, још један Светогорац пише биографију Светога Саве. Међусобни однос два биографа назначен је већ у наслову млађег списа, где се каже да је он „сказан Доментијаном, а списан Теодосијем“. Ова формулација ни до данас није у потпуности одгонетнута. Од оног што је стварано, кроз потоње векове мало је шта остало, а са оним што је нестало, вероватно је у неповрат отишло. Отишло је и оно што се односило на личност првог српског архиепископа.

Тек друга половина 20. века означена је оживљавањем уметничког интересовања за Савину личност. Књига пред нама прилази постављеној теми кроз замишљени разговор са Савиним учеником и изабраним другим архиепископом српске Цркве Арсенијем. Окосницу приповести представља оно што се о Сави зна од његових старих биографа, поменутих Доментијана и Теодосија. Тако речено, овде се оживљава стављањем у покрет целе природе, па читалац има утисак да се догађаји од пре осам векова збивају пред његовим очима.

„Све је то ту“, пише рецензент проф. др Димитрије Калезић, „али сад друкчије изложено од шаблона на које смо навикли. Овде није дата перспектива излагања – од пре његова рођења, низ временски ток до постхумних догађаја; овде није дато ни ретроспективно излагање – него је све то концентрисано, из историје извучено, просто исцеђено, оно сржно, без много ситних детаља и датума, појмљена изнутра целина и дата пројектовано унапред, по моделу обратне перспективе – све шире, даље, садржајније...”.

Језик романописца је језгровит, настоји да употреби што више старих словенских речи садржаних у средњовековним житијама, што је захтевало њихово темељито проучење, апсорбовање, срастање с њима. И тако, кад се чита роман, има се повремени утисак да се чита само житије, а да не говоримо о изобилним наводима из Теодосијевих и Доментијанових биографија оснивача Српске Цркве, Светога Саве. Наравно, писац је донео и краћи речник мање познатих речи, махом словенског и грчког порекла.

Поред овог романа, Сарић (1963) је написао две књиге поезије: Излазак из дана (1998) и Зашто нисмо птице (2004), као и роман о Николи Тесли Посвећеник (1997). Роман Праведник издала је угледна кућа Партенон из Београда.

ГЛАС СВЕТОГ ТРИФУНА

ИЗД. ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО

СТАРАТЕЉСТВО ПРИ ЦРКВИ СВЕТОГ ТРИФУНА У МАЛОМ МОКРОМ ЛУГУ, БЕОГРАД

Благослов блаженопоч. патријарха Викентија да се покрене верско-поучни часопис Православни мисионар 1957. г. значио је велико духовно освежење, просто продор у млитаву послератну духовну климу. Часопис је уређивао блажене памјати Епископ браничевски Хризостом (Војновић), да би га на овом одговорном делу наследили епископи Иринеј (Буловић), Лаврентије (Трифуновић) и сада – у његовом новом руху – вредни ђакон Оливер Суботић. Ово душеполезно чтиво је улазило у многе и многе српске домове, људи су га читали како сами дома, тако и заједно на богомољачким скуповима, код цркве, у кафани исто тако... Парохијски свештеници су се надметали који ће више примерака поручити за своје парохијане, па је Мисионар излазио у тиражу и од преко 40.000 примерака у свом зениту. А опрема није као сада, него једноставна, црно-бела, на почетку и без тврдих корица у боји. Тада је важило правило: ако парох не може да стигне у сваки дом на време, стизао је Мисионар.

Међутим, при једној недавно подигнутој цркви у београдском предграђу, тачније на периферији, у Малом Мокром Лугу, од самог почетка организовања црквеног живота у двема парохијама при цркви Св. Трифуна, издају верски часопис који они називају „билтен“, већ 32. број по реду, опремом и садржајем на таквој висини да му могу позавидети многе друге цркве при којима има много више свештеника, или су далеко боље украсиле храм, подигле канцеларије и парохијске домове неопходне за обављање пастирске службе, док црква Св. Трифуна још није живописана (за ово је најмљен тамошњи, недавно постављени ђакон Славољуб), нема стални иконостас (како је замишљено, син протојереја-ставрофора Илије Ђурића треба да изради иконостас у камену), парохијски дом није опремљен, као ни друге просторије за веронауку и хорске вежбе.

При свему овоме, Глас Светог Трифуна излази четири пута годишње на 20 страна, са лепим садржајем, текстовима које пишу чланови Омладинске секције ВДС-а (Бранко Лучић, Никола Вукашиновић, Зоран Павловић, мр Лидија Јовановић, Владимир Илић, да поменемо само сараднике 32. броја), као и пароси: протојереј-ставрофор Илија Ђурић (пригодну уводну реч) и јереј Никола Николић (раније је писао и протојереј-ставрофор Александар Средојевић). Умесно се доносе и краћи текстови, мисли, познатих православних духовника, као св. Јована Шангајског, св. Теофана Затворника, св. Серафима Саровског, св. Николаја Жичког...

Часопис излази у 3–5.000 примерака са сликама и иконама у боји, а раздаје се парохијама бесплатно, било после богослужења и, иначе, кад дођу цркви. А у цркви и око ње, како и подобајет, увек се нешто збива.

Протођакон Радомир Ракић