Уметност је облик молитве

На изложби у галерији у Ваљеву, коју је основао Љуба Поповић, у оквиру концепције „Једна изложба, једна слика“ управо је изложио слику коју прате скице, фотографије и документарни филм који представља три године сликаревог рада на изложеној слици „Меморија пристаништа“ . Која је идеја да се изложи само једна слика? Да људи који су терорисани сликама света, па их више и не виде, стану испред дела и врате ауторитет које је дело некада имало - да се о њему расправља, да се дискутује, да се трага за решењима и постављају питања. Да човек стане пред слику, пред књигу или композицију и да се замисли о смислу и бесмислу.И да се о Богу, као највеличанственијој идеји трага у сликаревом делу и у овом разговору за наш лист.

Да ли је уметничко дело, које сте створили и предали публици на дар, успоставило дијалог са онима који се запитану нађу у галерији, колико Вам је то важно?

- Уметност је елитистичка ствар оних који имају дар да се запитају и оних који стану пред дело. Она остаје после нас и обележава време. Колико су у самом времену људи кадри да је сагледају и да је доживе - то је велико питање. Потребан је посебан дар или некакав потрес у самом духу да би се човек окренуо слици, књизи и сл. У данашњем времену нам ништа не иде у прилог, али борити се морамо. Кад-тад човек мора да се сусретне са самим собом на различитим нивоима, на различите начине, а уметност је ту да тај сусрет убрза и да га испровоцира што пре.

МОЈ ПУТ ЉУБАВИ У ХРИСТУ

-Христос је пре свега радост и радовање и у тој љубави нема места за сумњу и трагично пострадање, јер је Он пострадао за нас. Радост у најплеменитијем смислу. Ако и погрешимо, Он нам даје снагу да устанемо, да кренемо даље. Мој пут је такав да могу да се радујем и не грешим. Господ је подарио толику слободу људима и дао потпуно различите могућности исповедања вере. 

Колико је данас присутна оригиналност у црквеној уметности у којој највише препознајемо копизам Византије?

- Ми нисмо направили климу за то. Све што носи предукус новог, бива сасечено. Пропуштамо јединствену прилику да у манастирским трпезаријама и гостопримницама, које би могле да буду дивна места за савремено сликарство и савремену скулптуру, јер нису део литургијског обреда које подразумева оштру каноничност, отворимо простор уметницима и створимо климу за креативност. Нећемо имати генијалног иконописца или фрескописца за годину, две или 10 година, али за 50 година хоћемо, ако је савремено сликарство уз нас и ако се навикавамо и учимо. Потребно је да се свештеници, монаси и верници навикавају, али и сликари на присуство у оквиру храмова. То је начин да изађе нешто оригинално. Ја лично се не осећам спремним за такав подухват. Немам снаге у времену које не даје атмосферу да се тако изразим.

Може ли уметник да утка лични тон и дух у препознатљиве шаблоне којима прибегавају иконописци и фрескописци радећи шаблонски византијски манир, који истина, толико волимо?

- У Светом писму се каже „Свети дух дише где хоће“. Значи, може. Али, ја још нисам видео оригинално дело које ме је узбудило као ликовно дело и истовремено религиозна творевина. У мојој свести је то потпуно одвојено - у цркви ми је и икона на папиру лепа - знам да је она само предслика нечег иза и често се и не питам даље. Народни музеј у Београду је једно време организовао изложбе на којима је провејавало мало свежине. Данас не видим оригиналних, свежих радова за шта сликари нису криви. Ипак, вреди поменути спомен-храм у Јајинцима, који је радио словеначки архитекта Борис Подрека као ултра модеран објекат. Мене је импресионирала провокација, не сама зграда храма. Можда је идеја сувише радикална, али ће отворити пут за оно што је мање радикално. У овом веку ми морамо да пронађемо наш израз. Имамо сликаре и архитекте који су верници, хајде да дамо шансу да нашу веру и наш дух изразимо кроз нова решења. Живимо у једној изолованој земљи где је образовање слабија страна и много се заваравамо. Затворени смо, сигурни смо у том забрану и прецртавамо већ доживљено. Самозадовољни смо у нашој изолованости и нисмо отворени ни за такмичење у духу. Затворили смо се, бранимо се теолошким догмама. Када се свет отвори и идеје почну да циркулишу, бићемо испровоцирани да одбранимо своју ствар правећи нешто добро.

Наши иконографи стидљиво и нерадо сликају светитеље новог века у новом естетском решењу, по аутоматизму прибегавају виђеним средњовековним. Да ли би могли да прихватимо естетику овог времена?

- Неки дан сам био шокиран када сам у Политици видео фотографију румунског патријарха у патикама, фармеркама, са окаченим мобилним телефоном око врата који прескаче нека дебла на градилишту. Увек ће бити оних за и оних против. Читајући текст видео сам да је направио велике промене - отвара вртиће, домове за стара лица и сл. У Београду постоји извесна глад за храмовима, од времена комунизма. Београд има мало храмова и свештеника. Међутим, понекад се питам, јесу ли нам потребни само храмови, да ли је мисија Цркве и да направи дом за старе који ће у миру и молитви дочекати судњи дан? Да ли је мисија да отворимо порте цркава који тиме добијају функцију трга, које су сада ограђене гвозденом оградом и закључане? Служба је када се дете вози на бициклу у отвореној порти поред отворене цркве. Чини ми се да је та мисија велика и дубока.

Црква мора да има своје архитекте - вернике и сликаре који ће имати обзира према црквеним догмама, али исто тако и Црква мора имати обзира према њима и естетским правилима који се не могу нарушити.

Да ли је осим молитве потребна и храброст када изображавате лик светитеља?

- Нисам се бавио иконописом. Имам велики рељеф у храстовини са ликом Светог Саве и то је оцењено као веома успешан рад. Ја сам уметност, учен Достојевским, доживео тако да уметник не мора да директно улази у химнографију. Сликам људе са којима живим, који су поред мене, а ако има светости, она је у атмосфери - упитаност људи који на мојим сликама отварају очи за оностране ствари, али се нисам усуђивао да сликам ликове светитеља.
Можда због климе о којој сам говорио на почетку нашег разговора. Нико то није ни тражио од мене. Ово напомињем са љубављу и из жеље да се то исправи- често су наши свештеници мера свих ствари које (ни)су добре у цркви у вајарском, сликарском или архитектонском смислу и са ниподаштавањем гледају на људе који су школовани да се баве тим стварима. Мислим да то није добра клима за напредовање, за развој. Јутрос сам био у цркви на гробљу у Смедереву у којој се годинама причешћујем са породицом. Дивим се сваки пут малом тргу, са платаном испред цркве која је из 16. века. Данас сам сазнао да је тај трг пројектовао Александар Дероко. И потпуно ми је јасно због чега се дивим - препознао сам рукопис човека који зна како се то ради.
Нажалост, све је руинирано, пропало...појави се Дероко, крене - и све стане... Милићево сликање у Вождовачкој цркви је рад са којим можемо да се сложимо или не, али оно што је добро је то што је у једном тренутку осликавање цркве понуђено једном уметнику. Камо лепе среће да је тога више. Не мора да буде олтарска слика, али може у припрати. Да се ми сликари навикавамо да радимо и осетимо да то неко у цркви тражи. А верници да виде да њихови суграђани- верници који деле живот са њима и њихов поглед на светост, осликавају храм у коме се моле. Мислим да би се ту нашли брже него што очекујемо, али нема те климе.

Да ли су тачне универзалне речи великог сликара Леонида Шејке да је сликарство облик молитве?

- Свака уметност је облик молитве. Сликарство је облик молитве, најдубљи израз молитве, за мене већи од изречене речи. То је чуђење, дивљење над Божијом творевином. Ако су настале из молитвеног духа, људи то знају да перепознају. Када видите велике слике мајстора Источне и Западне цркве знате да су молитва творевини Божијој. Када дела уђу у вибрацију Божанског постају велика и ми их препознајемо као значајна дела која нас узбуђују и упозоравају. Неминован је тај молитвени дух сваког озбиљног ствараоца.

Треба ли Вам инспирација када станете сваког јутра пред платно?

- Годинама сумњам у ту причу о музама, инспирацији, надахнућу...Мислим да човек који се бави уметношћу с годинама полако улази у трајно стање духа и ствара дела као што дише. Може човек и да заспи, он дише. Сликам сваког дана, целе године. Ако немам инспирацију да сликам, онда цртам, или стружем летве у атељеу, или проводим време са блоком или бележницом. Велики ствараоци уђу у то стање духа и то траје. Мени је то паралела из живота. Пошто сам са села, знам да људи за неког ко стално ради кажу да је утрвен - када је почињао да копа њиву, можда се и питао да ли треба то да ради, постоји ли неки лакши и бољи посао, да ли је његово послање да копа и сл. У једном тренутку престане да се пита и ради то као што дише. Исто и сликар - више се не пита. Прича о музама је анахрона а инспирација ми се чини као изговор лењих људи.

Сведочи ли српско богословље данас о тој радости у Христу?

- Сигурно да има, али је мој општи утисак да у појавном смислу тога мало има. И ми у цркви и сама црква немамо те храбрости, која долази из јаке вере, да се суочимо са важним питањима. Много каснимо и закаснело реагујемо. Бавимо се расправама о томе шта је било у Халкидону, што је битно теолозима, али нема расправе о животу који нас дира до желудца самог. Сви се боје и нико неће да ризикује. Не може се наше незнање сакривати иза флоскула „сатански чин“ и сл. јер ми смо позвани, како каже апостол Павле „Све истражујте, добра се држите“. Ми смо живи док смо знатижељни, радознали и на путу добра. Ми ћемо се збунити када схватимо да у цркви имамо мало младих људи који су пуни стваралачке енергије и снаге да нешто створе. Морамо да укључимо људе који разумеју време и да им помогнемо да им црква пружи утеху и подршку.Потребна је храброст да се индивидуално мисли у заједници. Не могу се монашки типици преносити у световни породични живот, потребна је флексибилност и слобода. Имамо понекад мржњу према образованом свету који нас у нечему превазилази. Ризичне ствари померају напред.