Поклоништво (хаџијство) се састоји у одлажењу и мољењу у православним древним храмовима и на местима великих верских догађаја. На тим светим путевима, ослобођен од свакодневних брига и сујета, удаљен од предмета и послова који га расејавају, човек се сав удубљује у своју душу и потпуније, несметано претреса своја дела.
Студенти друге године практичног смера Православног богословског факултета Универзитета у Београду су трудом, подршком и благословом свог професора, протојереја-ставрофора др Драгомира Санда, провели студијско путовање у оквиру предмета Катихетика са хришћанском педагогијом, чији је професор прота Драгомир.
Прво одредиште студентима је био Горњи Милановац и тамошња Српска православна црквена општина. У раним јутарњим часовима дочекани су од стране свештеника Марка Мирковића. Присуствовали су Светој Литургији након које им је свештеник говорио о црквеном животу на том простору и о самом светом храму у том граду. Као посебно задовољство студентима је приређено обилажење храма Св. Николаја у Брусници, задужбини господара Јована Обреновића. Темељ цркви поставио је кнез Милош 20. маја 1836. године, на месту где се до тада налазила црквица. Као дело једног од најбољих неимара Милошевог времена, ова црква улази у ред најлепших сакралних грађевина у овом крају. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Хризостома, црква је после више од века (2003) добила сталног свештеника, и богослужења се обављају редовно, сваке недеље и празником. Поред великог верског значаја за литургијски живот верника овог краја, црква има изузетну културно-историјску вредност јер са њене јужне стране, у црквеној порти, почивају војвода Милан Обреновић (брат по мајци књаза Милоша Обреновића), по коме је град и добио име, затим Јаков, Ђурђија и Стоја Обреновић. Предузети су велики радови на уређењу порте, храма, а у плану је и изградња парохијског дома.
Након одређеног времена и пређеног пута студенти су се поклонили светињи манастира Жича, где су наишли на топлу добродошлицу сестринства. Подсетили су се догађаја у манастиру Жича из 1220. године, када је устројена српска Архиепископија и крунисан први српски краљ. Ова је задужбина Немањића, боје светогорских манастира, до сада 17 пута рушена. Највише је страдала услед напада немачких бомбардера за време Другог светског рата. Натпис на јужном зиду представља текст повеље издате између 1224. и 1227. године, где на почетку прописује: „У овом храму Спаса нашега да се постављају сви будући краљеви ове државе и архиепископи и епископи игумани да се постављају овде“.
Духовно и телесно окрепљени, студенти су кренули пут Студенице. На улазу у ову светињу, студенте је дочекао игуман манастира Студенице, архимандрит Тихон (Ракићевић). Студенти су изразили жељу да посете доњу и горњу испосницу Св. Саве. Један од најснажнијих доживљаја за све студенте била је чудесно лепа и благотворна природа ове рашке области услед надолазећег смираја дана. Прекрасан је осећај доћи и молити се у горњој и доњој испосници Св. Саве, тај осећај веома греје душу и буди страхопоштовање према сећању на Св. Саву. Древна Студеница, лепа и величанствена, коју је за своју задужбину одабрао Стефан Немања – св. Симеон, већ више од осам векова одолева изазовима времена. У овој светињи је основана прва болница у Србији од 1207. године до 1216. године. Основао ју је Св. Сава када је као архимандрит живео овде. Она је била уређена по угледу на византијске болнице тог времена. О њој говори Студенички типик. Студенти су учествовали у вечерњем богослужењу, а након тога уприличена је заједничка трпеза љубави. Студенти су осетили велики духовни и естетски утицај, сјај небеске светлости као и велики благослов Немањића. Други дан студијског путовања, на дан св. великомученице Ирине, у манастиру Студеници служена је Света Литургија. Оплемењене душе и ума кренули смо пут манастира Градац.
У манастиру Градац, задужбини краљице Јелене, данас живи 14 монахиња са игуманијом Ефимијом. Онима који познају историју уметности нашег поднебља, овај је манастир познат по томе што се, након рашког стила Немањића, овде први пут примењује готски стил. На овом месту студенти су се поклонили руци светог краља Драгутина. Данас је Градац женски манастир. Сестринство окупљено у њему настоји да очува средњовековно наслеђе Хришћанства и да га обнови у 21. веку. Богородичина црква у Студеници била је узор и за распоред фресака у манастиру Градац. Сестре се баве ручним везом плаштаница, ткањем и плетењем. Знање стечено на академији примењених уметности примењује се на аутентичан начин коришћењем најквалитетнијих материјала. Од монахиње Нине (Неранџић), која има леп, а исто тако и одговоран задатак, да држи предавања верске наставе, студенти су имали задовољство да чују искуства и потешкоће које се могу срести у раду са децом на часовима верске наставе у школама у близини манастира. Од монахиње су студенти чули да деца и након часова радо долазе да допуне знање у манастирској библиотеци и у контакту са вероучитељицом и са осталим сестрама. С циљем да деци олакшају учење веронауке, сестре осмишљавају и издају књиге које су језиком и дизајном блиске деци.
Игуманија и сестре се баве осликавањем цркава, конкретно, цркве Св. апостола Павла у Петропавловском манастиру (Требиње). Монахиња која је добар познавалац страних језика бави се превођењем књига из области Литургике и монашког живота са француског језика. Књиге се штампају у манастирској штампарији која пружа услуге и другим издавачима, што је студентима била занимљива информација.
Поучавање и васпитавање у Цркви лежи у њеном темељу. То је отворено и јасно, између осталог, објашњавао професор Сандо студентима у одређеним ситуацијама на овом студијском путовању. Студенти су кроз ово путовање стекли велико искуство, задобили истински мир, духовну дубину богопознања и усавршавања ка бољем духовном напредовању, што ће им у будућности бити од велике користи као свештеницима и вероучитељима (катихетама). |
