Зографија наоса и припрате

У првој, највишој зони је циклус Великих празника, чија се подела у сликарству донекле разликује од оне у Литургици. Овај циклус, који је потпуно формиран у XI и XII веку, чине: Благовести (приказане на источној страни наоса - тријумфалном луку, или првом најближем простору до олтара), Рођење Христово, Сретење, Крштење Христово, Преображење, Васкрсавање Лазара (уместо раније приказиваног Неверовања Томиног), Цвети, Распеће Христово, Васкрсење (као Христов силазак у Ад или Мироносице на гробу Христовом), Вазнесење, Силазак Светог Духа на апостоле и Успење Пресвете Богородице, представљено на западном зиду наоса - на галерији или изнад врата (некада је ту био сликан Сусрет Марије и Јелисавете). Циклус Великих празника је обавезан, неизоставан део живописа православних храмова и по зидовима се распоређује хронолошки. Када је црква мањих димензија, сликају се поједине теме из овог циклуса или је њихов распоред донекле другачије постављен.


У другој зони, испод Великих празника, сликају се Христова страдања (Страсна јеванђеља). Овај циклус, који се до XIII века приказивао у припрати, почиње представом Прања ногу и Тајном вечером, а завршава се Полагањем у гроб и често је испреплетан са сликама из циклуса Великих празника, а понекад, догађаји у њему имају и пролог и епилог. Чине га следеће композиције: Прање ногу, Тајна вечера, Молитва у Гетсиманском врту, Јудино издајство, Петар одсеца уво Малху, Христос пред Аном и Кајафом, Христа воде Пилату, Пилат пере руке, Бичевање Христа, Ругање Христу, Петрово одрицање и кајање, Кајање и вешање Јудино, Христов пут на Голготу, Распеће, Скидање са крста, Оплакивање Христа, Полагање Христа у гроб, Печаћење и стража на Христовом гробу, а некад се, као завршне сцене овог циклуса сликају и Мироносице на гробу Христовом и Силазак у Ад.

Прикази из циклуса Христова јављања по Васкрсењу (Васкрсна јеванђеља), ако нису представљени као засебна целина, онда се понекад сликају у Великим празницима, а некада су у наставку Христовог страдања. Композиције из ове програмске целине су: Мироносице јављају апостолима о Христовом васкрсењу, Христово јављање Марији Магдалини (сцена позната и под називом Noli me tangere - Не додируј ме), Пут у Емаус, Вечера у Емаусу, Христово јављање апостолима на Гори Галилејској и иза затворених врата, Неверовање или Осјазаније Томино, Јављање на мору Тиверијадском и обраћање апостолу Петру („Напасај јагањце моје“, Јн 20,15).

У трећој зони се, од XIV века, као засебна целина, приказују Христова чуда и параболе записане у Јеванђељима. Теме које се из овог циклусу најчешће представљају су: Свадба у Кани, Изгон трговаца из храма, Христос исцељује болесне (исцељење одузетог, губавог, раслабљеног, Петрове таште, идр.), Васкрсење Јаирове кћери, Васкрсење младића у Наину, Васкрсење Лазарево, Стишавање буре на мору, Умножење хлебова, Разговор са Никодимом, Разговор са Самарјанком на студенцу Јаковљевом, Суд о жени ухваћеној у прељуби, Приче о Царству Небеском (приче о сејачу и семену, о изгубљеној овци, блудном сину, мудрим и лудим девојкама, милостивом Самарјанину идр.), Благосиљање деце и друга чуда и параболе описане у Јеванђељима.  

У следећој, четвртој зони живописа наоса може бити насликан циклус патрона храма, или фриз светих мученика приказаних допојасно у медаљонима.


И у последњој, најнижој зони, испод светих мученика представљени су Зборови светих, појединачни прикази светитеља у пуној фигури распоређени по категоријама (свети краљеви и цареви, преподобни, врачи, песмотворци, столпници идр.).

У певницама се, од XIV века, приказују свети ратници и великомученици. Раније су се овде сликали истакнути химнографи, а таква пракса присутна је и данас у живопису поједних храмова из новијег доба. Обично је у десној певници изображен Св. великомученик Георгије, а у левој Св. великомученик Димитрије.

ПРИПРАТА

На зидовима припрате, односно нартекса – улазног дела храма, се представљају Крштење Христово (у близини, тачније изнад агијазме и крстионице), Васељенски и помесни сабори, Богородичин акатист, Лоза Јесејева, Преступ и изгнање Адама, Страшни суд, Деизис, мученици, преподобни, свети монаси. Припрата је предворје цркве, па је и њено сликарство припрема за оне истине које су изображене на унутрашњим површинама наоса, оно је својеврстан увод у динамику духовног богатства које се опитује у средишту православног храма, у молитвеном сабрању и заједничењу верних у Литургији неба и земље.


Живопис припрате, као уосталом и целог храма, поред правила и редоследа условно непроменљивог, зависи и од архитектонског облика грађевине, величине и сврхе, односно врсте храма, јер постоји разлика у томе да ли је црква манастирска или парохијска, мања капела или придворни храм. Због тога у манастирској цркви може бити већи број приказа светих монаха, отшелника и столпника, житија светих (нпр. Живот правог монаха или Смрт праведника и смрт грешника) него што је то случај у другим црквама.

На тематски програм црквеног зидног сликарства утиче и храмовна слава и развијеност и снага култа неког светог у одређеној средини, затим наручиоци живописа, ктитори, надлежни епископи и други црквени великодостојници, чији се портрети могу, понекад, и наћи на зидовима храмова. Живе личности, односно савременици настанка живописа најчешће се сликају у историјским сценама - помесни сабори, преноси моштију светих, или у представама Страшног суда, Богородичиног акатиста. Могу се видети и приказани у молитвеном, клечећем ставу поред различитих иконографских типова Христа.

 Изложено представља „универзалну схему“ живописа православних храмова, која се, у различитом степену и верзијама примењивала, и данас примењује у црквеном зидном сликарству. Јер, и поред потпуне доследности у поштовању правила и важећег обрасца, свака промена у богослужбеној и литургијској пракси, богословској мисли и црквеним и историјским околностима имала је утицаја и оставила је траг на тематски програм живописа, који се тада, у одређеним границама (не нарушавајући јасно утврђено значење и сврху црквеног сликарства) мењао, тј. попримао нешто ново, или пак старо сагледано под другачијим светлом.

Оно што је такође важно нагласити је и то да трајност живописа у храмовима зависи од стања самих зидова, чије површине морају бити постојане и не смеју дозвољавати улаз влаге, као и од подлоге која треба да буде припремљена да би се по њој сликало. Други важан фактор су боје и везива, и техника која се користи у раду. Слике урађене пигментима на влажној подлози, малтеру (фреско-техника) су трајније од оних рађених казеинском или уљаном темпером на сувој подлози (ал-секо техника). Такође, и спољашњи фактори као што су светло, сагоревање свећа које изазива чађ, температура у храму, утичу на „животни век“ осликаних површина.

У наставку овог излагања биће представљено српско црквено сликарство на подручју Архиепископије Београдско-карловачке на примеру већих градских храмова. Управо ово подручје је карактеристично по томе што су се све промене у иконографији и црквеном сликарству, утицаји западоевропске уметности, као и историјске прилике у којима се Српска Црква налазила у одређеном тренутку, прво осетили и видели овде.

Новине уведене у богослужбену и литургијску праксу Цркве на овом поднебљу, или, пак, враћање средњовековној традицији, имају одјека на све аспекте живота Српске Православне Цркве, па и на уметност и религиозно-естетско поимање њене свештене функције. Тај однос српске средине, друштва и саме Цркве према црквеној уметности, конкретно сликарству - као једном од језика на коме се остварује комуникација и однос између Бога и човека, између Нествореног и Недокучивог који обитава у светлости и онога који ка Њему иде, видеће се на примеру живописа неколико београдских храмова. На избор седам, од преко педесет храмова на подручју Архиепископије београдско-карловачке, утицала је старост грађевине, архитектонска структура, иконографски програм примењен у живопису, као и културно-историјски значај самог црквеног здања. У следећем наставку биће представљено зидно сликарство првог од ових седам храмова – Саборне цркве.