Ко издржи до краја, тај ће се и спасити

Са друге стране, видим неке друге како живе лагодно, без обавеза, на богослужење иду понекад, или не иду уопште, а у животу им све иде. Знам неке који без много труда лепо живе, чак су неки освојили и велике награде у наградним играма, а знам да нису баш нешто побожни. Шта се то догађа у животу? Понекад осећам како се и на Бога љутим, јер мислим да ме је оставио да се мучим. Та љутња ме брзо прође, али ми све чешће долази на ум. Питама Вас, и питам се, шта да радим? Како да се молим? Како да превазиђем та тешка стања? Осећам како полако тонем у неку тугу и очај, а то не желим. Мислим да нисам једини, да још неки верници имају те дилеме, па Вас молим одговорите ми како даље да се борим? Понестаје ми снаге и наде! Све чешће се осећам усамљено и остављено.                                     Божидар Маловерић, Бгд.

Одговор: Уважени господине Божидаре, драги у Христу брате, најпре хвала на искрености којом разоткривате све Ваше недоумице, које нису мале ни безначајне, али су лако решиве, јер „све је могуће ономе који верује“, учи нас Јеванђеље. Добро је то што их Ви уочавате на прави начин и са њима се суочавате у границама Ваших могућности. Ипак се Ви борите, не посустајете, не пристајете на песимизам, иако Вас евидентно много тога збуњује, али Ви се не дате, не желите да прихватите пораз. Само је проблем то што се непотребно поредите са другима, што Вас неминовно доводи до потребе да судите и осуђујуте одређујући по неким својим мерилима ко је добар, а ко није. И наравно себе видите као најбољег од свих. Е ту већ морамо уочити опасност која угрожава стваралаштво, и зато предлажем да заједно промислимо те Ваше наводе о другима и њиховој „незаслуженој“ срећи. Такође је интересантно Ваше мишљење о самоме себи, као некоме ко је „одан“, и тиме заслужује награду и привилегије.
Знајте, нисте једини који реагује на овај начин при суочењу са другим. Основно правило вере је да ту треба бити јачи од себе и победити сваку себичност, јер веровати значи стално побеђивати себе и своје саможивости, самодовољности и себичности. Ми верујући то понекад превиђамо, па се раслабљујемо у себи и постајемо неспремни да се на прави начин суочимо са животом. Не стварамо, чекамо, а живот није чекање да неко нешто учини за нас, него је стално чињење, неодустајање од добродетељи.

Живот у вери је стална стваралачка прогресија, стрпљиво идење уским путем и самоодречно крстоношење, без осуђивања других и без поређења са било ким. Сви ми на том путу често посрћемо, али не плашите се тога. Суочите се са собом и убедите себе да истрајете, јер „ко издржи до краја тај ће се спасти“, поручује нам Спаситељ, и на тај начин нас учи да нам је спасење дато, али и задато, остварује се стваралачки, а не повлачењем у себе и разочарењем. Знајте, Бог нас никад не оставља, чак ни онда кад се ми Њега одричемо. Не намеће се, али је увек ту да прихвати и подржи све наше добре напоре. Због тога не посрћите под животним теретом, не завидите никоме, не гневите се и не очајавајте. Устаните и сигурно стојте у вери. Уђите у најдубље дубине свога бића и видећете да још много добре наде у Вама. Не чекајте да Вас неко други покрене, на Вама је много тога, Бог уважава Вашу слободу и не жели да било шта од Вас изнуди или да Вас на нешто принуди. Не због тога што му нисте драги, него због тога што уважава слободу коју Вам је дао као меру боголикости. Зато не чекајте, борите се са собом и не прихватајте очајање као реакцију на неке појаве које Вам се чине неприхватљивим. Напредујте у вери и не окрећите се лево десно радознало се питајући: Шта ће бити са овим? Уместо те нестваралачке радозналости покажите према свима отвореност и разумевање. Клоните се олаких закључака о нечијој наводној грешности и недостојности. Не бавите се Божијим послом, знајући и то да је Бог нама у руке дао наш живот и наше спасење. Отуда оне речи: „Како судите тако ће вам се и судити“. Ово није претња, него је позив на промишљање о животу на један одговоран начин.

Због тога немојте одмах да осуђујете оне које нисте видели у цркви заједно са Вама. Можда су били негде на другом месту на богослужењу, а можда и нису. Свеједно, није ваше да осуђујете, ако се стварно бринете о другоме помињите га у молитви, а не у тужбалицама против њега, и њему реците искрено и у лице, са пуно љубави речи позвања у заједничење, а не изричите тако брзо суд и осуду против некога кога и не познајете довољно. А, ако некога познајте покушајте са пуно такта да га уверите у лепоту вере, будући спремни да чекате његов преображај без насиља над његовом слободом. Побожан човек све чини са Богом, по Богу, као Бог што би чинио, а Богу је страно очајање и разочарење, песимизам и безнађе. Тога ради, не одустајте нипошто, покажите се као господар сваке ситуације, не тражећи одмах и све за себе, несебично дајући и себе и своје, и верујте тако ћете добити највишпе. Бићете срећни, нећете имати разлога за очајање ни времена за пребројавање и набрајање сопствених „заслуга“ и туђих „кривица“, знаћете да „милост слави победу над судом“. Неће Вас збуњивати ничије злодејство до потребе да узвратите и осудите, разликоваћете добро од зла, и то тако што ћете увек „зло побеђивати добрим“.

Надам се да смо се разумели и волео бих да наставите да се борите са собом, а не против других осуђивањем и поређењем. Немојте ни себе да осудите због овога, и нипошто да се осетите прозваним овим одговором. Препознајте у овим речима подршку за Ваш подвиг вере, у коме сте и даље, то је сигурно. Заправо, Вашим питањем Ви сте се јавно исповедили у име многих добрих бораца вере, који падају и устају. Ви сте, засигурно, на ногама и идете путем у живот, носите свој крст и само мало сте застали да проверите заједно са браћом, идемо ли ми тим путем како треба? Отворено сте изнели све своје недоумице, и надам се да смо остварили дијалог, а коначни одговор који сви очекујемо нека буду оне благовесне речи Христове: „Уђи у радост господара свога“, које су смислени закључак претходног позива: „Ходизе мени сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити“. Знајући то, и тежећи томе, идите храбро кроз живот и заиста ћете стићи на циљ радосни, у заједници са свима светима.                            Протојереј др Љубивоје Стојановић

ЗДРАВО ЧОВЕКОЉУБЉЕ

Живим у вишеспратници са више станара, верник сам и редовно читам „Православље“. Све више ми смета то што слабо, или скоро никако не познајем своје комшије, а осећам потребу да се боље упознам са њима. Чуо сам од свештеника да последњих година скоро сви славе славу, али никога од њих нисам видео у цркви. Али, није то оно најбитније што ме мучи, јер сматрам да свако има право да иде, или не иде, у једну или другу цркву, не мора у своју парохијску. Мене мучи то што видим да је све већи број старих и немоћних, а и материјално угрожених, па се питам како би се могло њима помоћи. Размишљао сам да попричам са свештеником приликом свећења водице, али он је увек у журби, што и разумем, нас је много а дан има само двадесет четири часа. Питам Вас, да ли је могуће да се на неком вишем црквеном нивоу организује народ, и покрене нека хуманитарна акција? Знам многе који овако исто размишљају, али нам је потребан неко ко би нас окупио у хуманом делу, а ми би желели да то буде наша Црква.                      Н. Н. Бгд.

Одговор: Заиста говорите у име многих, и хвала Вам на истинској љубави, коју морамо оделотворити саборно, на добробит многих. Верујте, то није тешко, само је потребно одмах кренути у делатну акцију, не чекати „виши ниво“, јер у Цркви се све догађа конкретним чињењем „малих“ ствари без помпезности и великих најава. Очигледно је да Вас покреће здраво човекољубље, брине Вас немоћ и немаштина других, које не осуђујете попут неких који реагују лошим закључком како је неко сам скривио своју ситуацију, па нек испашта. Ваше закључивање је трезвено и човекољубиво, не оптерећујете се узроком, него покушавате да санирате последице, али ту стајете попут многих међу нама. Сви стахјемо ту негде, констатујемо нешто препознамо начин бољег остварења, али ни корак даље, чекамо покрет или наредбу одозго уместо да наставимо у добром правцу, и тако обрдујемо све. Шта то конкретно значи? Значи да би било добро да, кад већ знате неке који размишљају као Ви, као што пишете, да се договорите и осмислите акцију. Даље, са конкретним предлогом шта учинити да се обратите Вашем свештенику и кажете оно што сте овде написали. За тај разговор су Вам потребни конкретни подаци о томе колико има Вас који сте заинтересовани за тако нешто, да ли постоје конкретна спремност за помоћ било које врсте. На пример, да ли је то материјална помоћ, или помоћ старима и немоћнима, да их неко посети, помогне у кућним пословима и у вези са набавком потребних намирница. Свештеник би требао да зна стање угрожених и да осмисли ту Вашу намеру, да на богослужбеном сабрању објави и предложи акцију и Вас представи осталима. Веома би добро било да Ви као иницијатори уживате углед и имате добро име пред осталима, а сигурно је да ћете га стећи овим гестом велике хришћанске љубави, који треба да учините што скоријом стварношћу.

Дакле, Ваша добра намера је неоспорна, јер размишљате о добробити многих, а не само о свом интересу, и у том смислу је Ваша вера жива, није сведена на тражење само за себе. Отворена је према свима, и према Богу, и према човеку, али некако брзо стаје, после почетне констатације стања, која је тачна, наилази период чекања и све се своди на предлог некоме, или како Ви кажете „вишем црквеном нивоу“. Заиста је лепо то што показујете поштовање према поретку и уважавате јерархијско устројство Цркве, али још веће уважавање ћете показати онда кад своју лепу замисао остварите, кад поштовању додате и конкретан поступак. Кад предлог не буде само прича о могућем, него постане конкретно чињење. Заиста свештеник не може да стигне свугде и да сам уради све, помоћ активних верника је драгоцена, што у Вашем случају веома брзо може да постане стварност. Јер, Ви не смишљате жалопојке, не оптужујете никога, него све са пуно љубави уочавате тражећи конкретну акцију. Само је потребно да то покренете из чекања у стваралаштво, кад већ знате неке који мисле као Ви, сакупите се око свог свештеника и парохијске заједнице и организујте хуманитарну акцију, например под именом: „Божићна радост за све“. Договорите се о начину прикупљања и подели како не би изазвали подвајања и осуђивања, али немојте се одмах уплашити свих негативних реакција недбронамерних појединаца. Сигурно је да вам неће бити лако, али не допустите да се лепа замисао олако обесмисли под притиском нечије недобронамерности. Такође, не дозволите ни да вас успех заустави и заведе у беживотни тријумфализам, истрајте на много година и на добробит многих. Само тим и таквим чињењем потврдићемо себе у животу и доживећемо радост вере на прави начин.

На крају, предлог и молба за Вас, одмах пређите са речи на дела, договорите се са онима за које знате да исто желе, обратите се пароху и осмислите све у својој цркви. Будите спремни да саслушате све предлоге, савете и искуства других, па приступите договору и организујте конкретну акцију, што ће донети велику радост свима, а верујте највише Вама, јер сте доживели веру на прави начин, доброделатно. Што пре реализујете лепе замисли имате више могућности да окусите све дубине радости вере, које се најбоље осећају кад се живи за друге, а не само за себе и своје потребе и прохтеве. Све ово је наглашено као добра могућност у Вашем случају, а само Ви можете учинити да то буде добра стварност. У очекивању лепих вести и много радости коју ћете донети другима, срдачно Вас поздрављам уз велику захвалност што сте многе пробудили на боље промишљање и још боље чињење у животу. Са срећом, и хвала.

Протојереј др Љубивоје Стојановић