Милитантни секуларизам и Хришћанство

Зашто редовно слушамо о окрутности Инквизиције у средњовековној Шпанији и холокаусту нацистичке Немачке, а никада о геноциду над Јерменима или над било којим хришћанским народом у Турској? Који је разлог такве пристрасности и једностраности у казивању историје? Зашто Хришћанство увек бива жртвено јагње кад год религија треба да буде одговорна? Чему намерно искључивање Хришћанства из Европског Устава, док су „грчко-римско наслеђе“ и баштина Просветитељства одабране у пројекту израде Устава као основни елементи европске цивилизације?Мислим да се одговори на ова питања могу наћи у особеностима историјског развоја Западне Европе у другом миленијуму после Христа. За већину Западноевропљана, нарочито у земљама у којима доминирају римокатолици, Хришћанство се изједначава са Римокатоличком црквом – црквом чија се историја састоји од више мрачних поглавља. Римокатилицизам у Средњем веку је имао готово тоталитаран карактер, полажући права на монопол не само у сфери религиозног учења, већ и у другим областима социјалног живота. Западна црква је у идеолошком смислу контролисала уметност и науку, бискупи су се мешали у државне послове, папство је водило војне кампање и узимало активно учешће у политици. Да би оснажили своја уверења и политику, Латинска црква је прогонила дисиденте и сузбијала религиозне мањине.

Одговор на апсолутну диктатуру Римокатолицизма је уследио у облику снажне антипапске реакције у западном Хришћанству, што је изнедрило напредовање Протестантизма. Како тада, тако и сада, полемика са Римокатолицизмом и напори који су чињени како би се надвладао његов утицај, остао је основа протестантске теологије до данашњих дана. Други одговор на римокатоличку хегемонију је био брза дехристијанизација (или, боље речено „декатолизација“) секуларне европске културе.

Европска философска мисао се, такође, постепено дистанцирала од утицаја Римокатолицизма, све док се, у доба Просветитељства, у потпуности није ослободила тих утицаја, полажући тако темеље каснијег пост-хришћанског (или пост-римокатоличког) хуманизма. То је било пропраћено слабљењем политичке моћи Римокатоличке цркве. Одлучан ударац политичким амбицијама Рима задали су Француска револуција и Наполеонови ратови. Све што је остало од некадашње свемогуће папске империје, која је владала већим делом Западне Европе, јесте слаба ватиканска држава.

Иако је савремено европско антихришћанство, пре свега, укорењено у антиримокатолицизму, оно води борбу против свих хришћанских вероисповести, против Хришћанства као таквог. Ово се не буни у толикој мери против постојања хришћанске Цркве, већ против захтевног утицаја Цркве на социјалне процесе, политику, уметност, науку и културу. Милитантни секуларизам може да омогући појединцима унутар уједињене Европе право да исповедају било коју религију, или да не припадају ниједној од њих, али оно не препознаје „легитимност религиозног погледа на свет као основу за деловање које је од социјалног значаја“. Ово је управо извор конфликта који траје између секуларног друштва и оних хришћанских заједница које настоје да „потврде хришћанске вредности у процесу доношења одлука у вези са најважнијим јавним питањима како на националном, тако и на интернационалном нивоу.“

РЕЛИГИОЗНЕ И „ОСНОВНЕ ЉУДСКЕ ВРЕДНОСТИ“

Шта подразумевамо под „хришћанским вредностима“ и на који начин се оне разликују од такозваних „основних људских вредности“, које обликују основу секуларног хуманизма? Пре свега, на почетку излагања сам напоменуо да је хришћански систем вредности теоцентричан и христоцентричан. Хришћанство потврђује да је његова врховна и апсолутна вредност, његов основни критеријум истине, један Бог који се свету открио у Исусу Христу. За Хришћане, Бог је тај који се сматра извором правних и социјалних норми, а Христове заповести чине непроменљив морални закон.

 Секуларни хуманизам је антропоцентричан, јер гледа на човека као „меру свих ствари“, као апсолутну вредност и аршин истине. Хришћанство полази од идеје да људска природа, оштећена грехом, захтева исправљање, искупљење и обожење. Због тога Црква „не може да буде наклоњена светском поретку који у центар свега ставља човека затамњеног грехом“. Хуманизам, међутим, негира саму идеју греха. Јер за њега, као и за древне грчке софисте, ништа није искључиво добро или лоше, врлинско или грешно: оно што је грех за једну особу, за другу може бити врлина, и обрнуто. Слобода појединца се сматра универзалном вредношћу, и једино што може да ограничи његову слободу су правне норме које штите слободу других појединаца.

Користећи изразе „Хришћанин“ и „основне људске вредности“, свестан сам њихове дискутабилности и осетљивости. Можемо ли се разумно односити према основним људским вредностима, када свака цивилизација, култура и народ поседује стандарде који се увек не подударају са ставовима других? Је ли могуће говорити о хришћанским вредностима у ситуацији када велики број савремених протестантских заједница подривају саме основе хришћанске догме и моралног учења, модификујући их и доводећи у исту раван са нормама „политичке коректности“? Из тог разлога би било много прихватљивије описати тренутну амбиваленцију као антитезу „традиционалних“ и „либералних“ вредности. Генерализујући даље, могли бисмо да говоримо о конфликту између вере и безверја, основним разликама између религиозног погледа на свет и норми секуларног хуманизма.

Многи конкретни примери овог конфликта су изложени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, документу који систематски и на различитим нивоима афирмише предност традиционалних над либералним вредностима. Неколико наредних примера, што историјских, што из савременог живота, могли би да илуструју ову разлику.

У садашњем секуларном праву, убиство, крађа личне и државне имовине, и ремећење јавног реда и мира се убрајају у најозбиљнија кривична дела – и сходно томе се за њих изричу најстроже казне. Међутим, то исто право које осуђује оне који одузму људски живот, такође штити живот убице, што је засновано на становишту о апсолутном вредношћу људског живота.

У религиозној традицији, човеков земаљски живот се не сматра нечим што има апсолутну вредност. Најужаснији злочини нису они који су извршени над другим човеком, већ против Бога и вере. Није случајно што су у древна времена, богохуљење и скрнављење светих места и објеката повлачиле најстроже казне. Примера ради, и у грчко-римској као и у јудејској традицији, криви за скрнављење су по правилу осуђивани на смрт. Истовремено, није непознато у многим културама да криминалци и осуђеници потраже прибежиште у светилишту. Иако то сада звучи готово апсурдно, имунитет криминалцима који би прибегли жртвенику Божјем би био загарантован истим правом које их је осудило на смрт. Штавише, хапшење некога унутар жртвеника се сматрало озбиљним злочином.

За овакво изражену противречност нема другог објашњења од чињенице да је правна наука давних времена била заснована на идеји о првенству религиозних над „основним људским“ вредностима. У наше доба, осудити некога на смрт због богохуљења или светогрђа, сматрало би се варварским и окрутним – казна непомирљива са окрутношћу почињеног злочина. Међутим, наши преци су имали другачији систем вредности. Обесвећивање религиозних символа се сматрало нечувеним у односу на оно што је најсветије у духовном животу људи – њихове вере, без које се нација није могла сматрати правом нацијом. Због тога се чак ни одузимање људског живота, по средњовековном праву, није сматрало делом исте јачине као насиље према вери.

ПРОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕ

Још један пример се може навести из области просторног планирања. У Византији су се утврђења средњовековног Запада, по правилу, градила тако да црква остане последње упориште одбране: опкољени су ту видели своју последњу шансу, и на том месту су преостали грађани желели да дочекају свој крај. Са полазишта савремене војне науке било би потпуно сулудо имати цркву, грађевину која је сасвим непогодна за ратне услове, на последњем нивоу одбране. Међутим, веровања наших предака су била другачија.

Најизванреднија архитектонска дела у рано доба су била посвећена Богу; она су настала као плодови живе и ревносне вере њихових твораца. У периоду док је религозни поглед на свет био доминантан, градитељи нису подигли ниједну палату која би могла да надмаши величину и раскош тих грађевина у којима се поштовао Бог. Највеличанственија катедрала Византијског царства је била црква Свете Софије, а у сваком руском граду најсликовитија локација је била резервисана за најлепше зграде – цркве. Наши преци су говорили: „најбоље за Бога, најбоље за нас“. Ово дубоко запажање сабира суштину њиховог погледа на свет.

Савременом секуларном свету, опседнутом материјалном благостањем и индоктринираном од стране потрошачког култа, постаје све теже да схвати религиозни мотив оних који су одобрили градњу величанствених средњовековних катедрала, које до данашњих дана остају нешто најбоље од европске архитектуре. Иако верске заједнице настављају да граде раскошне цркве у наше доба, ово, по правилу, није случај у Западној Европи, која је ухваћена у канџе милитантног секуларизма, али је то случај и изван њених граница.

Пре десет година у Обали Слоноваче, земљи у којој је проблем глади још увек далеко од решења – саграђена је римокатоличка катедрала већа од катедрале св. Петра у Ватикану. Њено пројектовање су пратиле узавреле дебате, током којих се расправљало о томе да нема смисла у економском погледу градити тако велику цркву у тако сиромашној земљи. Слични спорови су се водили током градње катедрале Христа Спаса у главном граду Русије, у земљи у којој су многи упорни економски проблеми и даље нерешени, где једна четвртина популације чак и сада живи испод границе сиромаштва. Међутим, они који уложе свој труд и новац у градњу ових храмова, не постављају питање економске корисности. Њихова главна покретачка сила била је вера у Бога и жеља да Богу дарују оно најбоље што имају.

Људи чије су религиозне вредности непомериве, не налазе се само у Обали Слоноваче и Русији. Приличан број оваквих људи, наравно, постоји и у Западној Европи. Према социолошким истраживањима, 60% до 95% популације већине западноевропских земаља, и даље се сматрају хришћанима. Међутим, број активних хришћана је у сталном опадању. Милитантни секуларизам користи сва могућа средства да Хришћанство прикаже као застарело, као „остатак прошлости“ како би се поплочао пут за „прогресивније“ философије. Активно деловање у овом смеру је уперено ка младим људима: савремена култура младих, надахнута секуларним идејама, постала је изузетно непријатељски настројена према Цркви и Хришћанству. Због тога социолози, не без разлога, предвиђају значајну стопу опадања броја европских хришћана за једну или две генерације (уз истовремен континуирани раст броја муслимана).

    НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...

Архиепископ Иларион Алфејев

Превод са енглеског: Јована Лазић