Мој проблем је и проблем мог пароха

Грцају у нејасним проблемима, распада се национални театар, а непроцењиво национално благо остаје у фундусима, далеко од генерација које стасавају без знања о вредној баштини свог народа и очију бројних страних гостију који, ваљда, верују да су Егзит, Гуча и сплавови највећи цивилизацијски домети српске престонице. Од 2000. године стање у српској култури је посебно забрињавајуће.Шта у овим околностима могу да ураде културни посленици који се не мире са урушавањем и „деконтаминацијом“ свих вредности народа коме припадају, разговарамо са Братиславом Петковићем, позоришним редитељем и власником непроцењиве збирке чувених „олдтајмера“ коју је оставио свом народу основавши Музеј аутомобила, први и једини у земљи, који је као Модерна гаража проглашена културним добром и представља карактеристичан споменик техничке културе времена у Србији 19. и 20. века. Режирао је у Београдском драмском позоришту, да би основао своју позоришну сцену Модерна гаража, са идејом да сјајни домаћи млади неафирмисани писци, који не могу да дођу до изражаја у политички и клановски подељеним позориштима, режирају и представе се публици.



СВОЈИ И ЕВРОПСКИ

Нападнуте су све наше институције које је држава ставила у руке политичким активистима и НВО којима је једини наум брисање духовности, традиције и националних вредности српског народа. Имитацијом и епигонством нећемо никуда стићи. Ми морамо бити своји. Онолико колико смо своји, толико ћемо бити европски. Што више негујемо своју посебност, то ћемо бити више европљани. А што се више улагујемо Европи на провинцијалан начин, ближи смо културном самоуништењу.

Како објаснити околност да су закатанчене најважније културне институције годинама уназад?

– Нападнуте су све наше институције које је држава ставила у руке политичким активистима и НВО којима је једини наум брисање духовности, традиције и националних вредности српског народа. Имитацијом и епигонством нећемо никуда стићи. Ми морамо бити своји. Онолико колико смо своји, толико ћемо бити европски. Што више негујемо своју посебност, то ћемо бити више Европљани. А што се више улагујемо Европи на провинцијалан начин, ближи смо културном самоуништењу. Народни музеј не ради шест година, и неће радити још 10 година, што значи да 16 генерација неће моћи да види ништа од тог културног блага. Култура је трајна и она нас легитимише пред светом. Галерија фресака не ради, а тамо су копије фресака са Косова и Метохије и Македоније. Не можемо да одемо у наше манастире да их видимо, али не можемо да их видимо ни у Београду. Људи који раде у култури раде против интереса нашег народа. Културне интитуције које треба да нас прикажу немају никаквих активности. Ово је „Тајванизација Београда“, странци долазе да се јефтино и лепо проведу на сплавовима, а ми с поносом додајемо да су наше девојке најлепше. Ја сам Београђанин и волим свој град онолико колико могу да му оставим нешто вредно у наслеђе. Једино тако можемо да идемо напред. Ако је све за продају и одрицање, никуда нећемо стићи, а понајмање у Европу која нас очекује са свим нашим позитивним вредностима. Обнова ће бити дуга и мукотрпна.

Прекраја се историја, па тако Бранка Прпа данас изјављује да су у Београду била два концентрациона логора. Политичари на местима директора установа за културу баве се уништавањем наше културе и културних добара. Ми морамо да устанемо у одбрану, то нам је света дужност. Мора се одбранити просвета, култура, Црква, језик, писмо. Богу да се помолимо и да деламо.

ПАРОХИЈСКИ ДОМ СВИХ НАС

 Парохијски дом је био дом свих парохијана, православних хришћана. Ми смо ту долазили као у своју кућу. Уколико је у некој породици било проблема, свештеника позову на разговор и савет. Славиле су се славе, учила веронаука до гимназије, певали смо у хору. Свештеници су тада били високи интелектуалци, људи изразитог моралног профила. Сећам се, када одем на веронауку, остао бих још два сата дуже. Мој проблем је био и проблем мог пароха. У парохијски дом наше цркве долазили су мој деда, отац, мајка, ми деца, цео комшилук. Сви смо се у парохијском дому осећали породично сабрани. Тога сада нема. Све је било много духовније и мени много драже. Литургије су биле наш стални дијалог са Богом а беседе свештеника смо упијали, сваку реч.

Оштро сте критиковали филм „Свети Георгије убива аждаху“?

– Ко даје право Министарству за културу да невероватних четири милиона евра да филму који даје одличан шлагворт онима који хоће да нас прикажу као ружне, прљаве и зле? Тај филм је фалсификат, а на шпици пише да је рађен по истинитом догађају. Најпре, у Церској бици није ископан ниједан ров, уопште није било рововске борбе, већ битка у сусрету у којој је српска команда феноменално извела све маневре, јер је одлично познавала терен. Српска војска никада није убијала своје рањенике, а потпуна је лаж да су наши војници писали петицију Врховној команди да мобилише инвалиде у прве борбене редове, јер они насрћу на мајке и жене у селима. Не може држава да финансира нешто што директно угрожава слику о нама и што руши Церску победу, која је била прва победа савезника. Ми смо бранили и одбранили европске вредности у тој најбриљантнијој српској победи која је одлучила даљи ток рата. Цео свет је био задивљен том фантастичном победом. Када погледате тај филм, видите српски народ који нема никакве моралне вредности. Бачена је љага на Цркву, у духу послератних комунистичких филмова у којима су свештенике обавезно приказивали као блуднике или лопове. Обешчашћене су, даље, српске жене и мајке које су биле величанствене у Првом светском рату. Није мали број оних које су се повлачиле преко Албаније са својим мужевима. Тај филм је директно вређање Милунке Савић, Зоре Петровић, учитељице Чакаревићке, прве жене лекара у Србији, др Драге Љочић, које су ратовале, пратиле у санитету војнике и умирале од тифуса. Французи назову Милунку Савић српском Јованком Орлеанком, а она у Србији после рата чисти клозете! Наша војска држала се завештања Светог Саве да „мач иде тамо докле је твоја нација“, и била је позната по витештву и херојству.

Памтите предратни Београд, који је био познат по грађанској солидарности – како се тај дух губио?

– Београд мог детињства, истина неупередиво мањи, био је град у коме се куће нису закључавале, намернику дате ручак, невољника угостите, а васпитавани смо учећи 10 Божјих заповести. Комунизам је промовисао друге вредности, нестајао је патријархални морал, разграђена је породица, а Партија и политика били су све. Парохијски домови су били центар свих важних дешавања за заједницу – од обавезне недељне Литургије, до мноштва дешавања током недеље, чији су иницијатори били изузетни свештеници. Знало се, најбољи син ишао је у свештенике, други у официре а трећи остајао на имању. У Цркви смо имали најквалитетније људе. Сећам се прота-Веље, прота-Марка и прота-Чеде у мојој цркви Светог Марка, или дивног проте Јована на Вождовцу, где је живела моја бака, који су оставили неизбрисив траг у нашем одрастању. Парохијски дом је био дом свих парохијана, православних хришћана. Ми смо ту долазили као у своју кућу. Уколико је у некој породици било проблема, свештеника позову на разговор и савет. Славиле су се Славе, учила веронаука до гимназије, певали смо у хору. Свештеници су тада били високи интелектуалци, људи изразитог моралног профила. Сећам се, када одем на веронауку, остао бих још два сата дуже. Мој проблем је био и проблем мог пароха. У парохијски дом наше цркве долазили су мој деда, отац, мајка, ми деца, цео комшилук. Сви смо се у парохијском дому осећали породично сабрани. Тога сада нема. Све је било много духовније и мени много драже. Литургије су биле наш стални дијалог са Богом, а беседе свештеника смо упијали, сваку реч. Остало ми је урезано у сећању појање с душом наших пароха. Грађански Београд се очувао једино у парохијском дому кроз људе, они чине све. Можете имати зграду, али ако немате прота-Вељу, прота-Мирка и прота-Чеду, ништа вам не вреди. Морате имати квалитетно свештенство. Реч свештеника се поштовала, и они су нас као народ одржали.

Има ли простора да парохијски домови и данас заузму слично место у животу верника?

– Мислим да је то важна мисија Цркве – да нахрани сиротињу, да ту пронађете солидно решење ако породици треба особа за чување старих или деце, да се организују часови за ученике из предмета које могу да бесплатно пруже професори-парохијани, да се праве уметничке радионице и сл. Црква треба поново да стекне велико поверење у новом времену, а свештеници су ту да изграде то поверење. Они поново треба да брину о сваком свом парохијану. Не може да се деси да болесни стари људи умру у свом стану, а да их неко нађе за месец дана! Моја мајка је водила Коло српских сестара и оне су, са благословом Цркве, помагале Дом за децу без родитеља, беспомоћне суграђане и сл. У овим тешким временима неопходна је солидарност Цркве са својим народом.

Свом граду сте поклонили збирку од 100 историјски значајних аутомобила и архивске грађе о развоју аутомобилизма у нас, непроцењиве вредности, који су изложени у Музеју аутобила које посетиоци могу да виде. Задужбинарство је заборављено у овим временима, али Ви ипак обнављате дух задужбинарства у Срба. Откуда вера да има смисла, у овим несигурним временима приватизације када се поклања туђе, поклонити огромно богатство свом народу?

– Ја сам направио Музеј аутомобила у Београду, када је он био једина метропола која није имала такав музеј. Техничка баштина говори да ми нисмо били на репу цивилизације. То је мој индивидуални напор који нема везе са државом. Тај музеј правим 45 година, и он одржава живо сећање на људе и време 19. и 20. века. Ентузијазам, љубав и страст могу много више да учине од околности када вам неко да политички задатак да нешто урадите. Гледао сам музеје у иностранству и почео да скупљам олдтајмере са отпада који су мртва ствар, све док после репарације не постану музејски предмет. Хоћу да верујем да овај посао и поклон мом народу има смисла и да га нико неће обезвредити. Хоћу да то сачувам за нове генерације. Сакупио сам аутомобиле с краја 18. века до половине 20. века, па се ту налази аутомобил првог српског возача Срете Костића који је довезао први ауто у Србију 1903. године, аутомобил краља Петра, фарови аутомобила у коме је убијен краљ Александар (то је једино остало), кабриолет Тита и Јованке, бјуик који је Никола Спасић поклонио својој жени и сл. Ти аутомобили могу да нам испричају многе ствари. Много више се бринуло о естетици, све је рађено мануфактурно, и аутомобил је био више по мери човека него данас. Прича о 20. веку је умногоме прича о аутомобилу.

ЉУДИ, НЕ ЗГРАДЕ

Грађански Београд се очувао једино у парохијском дому кроз људе, они чине све. Можете имати зграду, али ако немате прота Вељу, прота Мирка и прота Чеду, ништа вам не вреди. Морате имати квалитетно свештенство. Реч свештеника се поштовала и они су нас као народ одржали.

Редитељи својим незнањем често банализују хришћанске теме, понекад и из најбоље намере. Како се Ви, као редитељ, односите према темама у којима треба дочарати такву атмосферу?

– Управо радим на поставци комада о великој глумици Жанки Стокић, у коме ће бити представљен, рецимо, обред резања славског колача. Консултовао сам проту Бору Васиљковића, мада знам напамет и тропар и обред. Уметник који улази у такве теме мора да буде веома обазрив, прецизан, и да уметничко виђење подигне на највиши ниво. Глумица је последњу Славу имала 1947. године, а зна се да су њене Славе биле посебан друштвени догађај у Београду. Било јој је дозвољено да други дан Славе прима у Народном позоришту. Мој отац је слао колаче, пивара Бајлони-Вајферт пиво, она је била омиљена српска уметница којој је на честитање долазило стотине људи. За време окупације су је натерали да игра у позоришту, зашта је била осуђена на 8 година затвора. Добар глумац је културно добро. Може ли неко да дирне у Сару Бернар, сер Лоренса, Сартра који је имао позориште у време окупације и тврдио да никада није био слободнији, јер га нико није уцењивао са репертоаром? Једино су у Србији убијали глумце – Јоцу Танића, Тацу Цветковића, сјајне комичаре које су стрељали после рата. Комад се дешава на њеној Слави, она очекује свештеника из манастира Ваведење кога комунистичка омладина пребије успут, он не дође, а глумица са служавком окреће колач.