Пет година је прошло како моћна звона први пут поздравише рађање нове Светиње, кад забрујаше у част најдражег госта – свјатјејшега Архипастира српскога Павла и архијереја бројних, као и верника многих, благочестивих. Пет година је прошло како моћна звона са новог, велелепног храма, посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу из Аранђеловца, шаљу свој звон православни ка Букуљи, Венчацу и целој Шумадији.
На празник Светих апостола Петра и Павла 29. јуна 2009. лета Господњег, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ шумадијски Јован, уз саслуживање бројних свештеника и три ђакона.
Прилазећи храму након пет година, присећамо се неуређених околних плацева, готово ливада, неасфалтираних улица и јендека, што би у Српској Вовјодини рекли – „чапаша“ посвуда око храма. Од тога данас ни трага. Око храма, уместо негдашњих улица, немилице натрпаних тучаником и прашином – травњаци, беспрекорни паркинзи и тротоари. А онда, на прилазу храму, најпријатније изненађење: велелепна храмовна ограда више стотина метара дуга, од кованог гвожђа, са подзидима и стубовима обложеним природним каменом.
На улазу такође веома пријатно изненађење: монументална капија, троделна са два бочна пешачка улаза и централном капијом изнад које је пет метара високи лук, са дверима од пуног дрвета. У продужетку главне капије је још једна нова метална капија, односно службени улаз ширине око пет метара. У огради са северне стране уграђена је још једна веома лепа капија за пешаке.
На платоу десно од главног улаза, на јарболима, поносно се вију две велике српске заставе, црквена и државна. Моћно озвучење милозвучним духовним песмама преплављује порту и позива вернике у храм.
У западном делу порте, уместо некадашњих неомалтерисаних зидова, блистају потпуно завршени конаци. У протеклих пет година дорађена је још једна етажа, станови за свештенике, библиотека са више хиљада књига, свештеничке канцеларије, просторија за паљење свећа, кабинет за архијерејско намесништво, црквена продавница.. Овај јединствени црквено-стамбени комплекс сада има преко хиљаду двеста квадратних метара.
Велелепни храм окружен је бројним цвећњацима и украсним растињем. Порта је веома ефектно осветљена великим бројем светиљки и канделабара. СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ПРАЗНИЧНА ЛИТУРГИЈА
На дочеку владичанском, како доликује, од храма до главне капије развијена је стаза од белог платна коју је у јутру празничном југозападни ветар упорно покушавао да одува. Срећом, баш кад треба, непосредно пред владичин долазак, ветар је престао да досађује брижним домаћинима. У порти се окупило преко хиљаду верника. Када су, владици у част, моћна звона са црквених торњева забрујала, затреперила су многа срца православна километрима удаљена, широм Шумадије. Иначе, владика је стигао раније, таман толико да свако ко је пожелео, благослов владичански добије.
У олтару – бројни свештеници и ђакони. И посвећеник један, Аранђеловчанин Милош Ждралић, дипломирани теолог, који ће на овој празничној Светој Литургији ђакон постати.
После готово двочасовне Литургије – причешће. Испред солеје преко стотину деце, а причасника више стотина.
На крају опхода око храма, пред главним улазом, владика је обавио најсвечанији чин славски, када је колач пререзао и кољиво освештао. НА КРАЈУ ПРАЗНИЧНОГ ДАНА
Испред храма, кум је чврсто и нежно пригрлио маленог Растка, буцмастог, насмејаног. А мајка Јелена, као свака мајка, од синчића свога поглед брижни не одваја. И отац Андреј исто тако, баш као родбина и пријатељи. Сред храма владика нешто Растка задиркује. Онда га милује, тепа му, шапуће. А несташни Растко владичанску браду чупка упорно. Света Тајна крштења била је са погружавањем. Једино се у том тренутку Растко мало расплакао, али је убрзо од плакања, као право мушко, одустао.
А трудољубиви прота Мићо Ћирковић, старешина храма и намесник архијерејски, сваки час уздише. То се прота сетио како је на данашњи дан ктитор храмовни, Раденко Марјановић деда малог Растка, Орден Светог Саве из руку Патријарха примио. А на данашњи дан пет година касније, отац Мићо је, у ствари, кроз зидове моћне храмовне према гробу оближњем, у порти једином, гледао. У дом вечни ктитора Раденка Марјановића.
Док се малени Растко на владику смешкао и браду његову чупкао, преосвећени Јован је стално новокрштеноме говорио: „Тако је, Растко, играј се са деком...”. |
