Тешко је укратко објаснити какав је тренутни положај православног српског живља у Загребу и уопште у целој Хрватској. Ипак, срећом, наш народ се полако враћа на своја вековна огњишта. И нимало није лако. Веома је незахвално давати прогнозе у постојећим околностима и којом динамиком ће се наставити повратак. У сваком случају, оно што охрабрује јесте чињеница да у нашу цркву у центру Загреба, у седиште наше Митрополије, долазе верници у великом броју, и интересантно је да то не чине само православци. Приметна је учестала посета нашем храму, поготово после сређивања и украшавања унутрашњости цркве, која сада заиста величанствено изгледа. Иконописци су били врхунски мајстори, а стручњаци тврде да је непроцењива, огромна вредност и лепота, од иконостаса до комплетног здања, каже за Православље Митрополит загребачко-љубљански Јован, говорећи о тренутом положају српског народа у Хрватској и њеном главном граду.
Опште околности по наш народ у Хрватској нимало нису ружичасте. Много је оних који вапе за својим домовима, а ипак нису још у могућности да се врате.
– Тачно је да око 300 хиљада Срба из Хрватске још живи у избеглиштву, далеко од својих домова, свог завичаја. Утисак је да је чак већина православног живља која се вратила, пристигла са намером да стекне нека права, прикупи документа, добије пасоше, оствари одређена грађанска права, па се опет враћају натраг у места, градове, у којима су прохујалих ратних година пронашли уточише са својим породицама. Према мом мишљењу, један од главних разлога за такву одлуку је немогућност да пронађу запослење и реше езгистенцијална питања. Због тога су мотивисани да остану, и то већином у Србији, у местима где су се већ, у извесном смислу, снашли. Разумљиво је да се људи, након свега што нас је у Хрватској задесило, плаше неизвесности.
Колико је Срба било пре недавног рата, а колико их данас живи у Загребу, у Хрватској, и уопште, у земљама у ближем окружењу?
– Према мом сазнању, пре немилих ратних збивања, у Загребу је било око 120 хиљада наших сународника, тренутно у целој Хрватској живи свега око 250 хиљада. У Словенији је преко 60 хиљада Срба. Истакао бих да је верски живот наших сународника у Љубљани прилично добро организован, а у току је и изградња Парохијског дома у главном граду Словеније, што ће, наравно, бити од великог духовног и националног значаја за српски живаљ у Словенији. У питању су претежно млади и њихове породице. У Италији је око 100 хиљада Срба, али нису верски добро организовани. У Трсту, где је преко 12 хиљада српског живља, постоји веома лепа православна црква из 18. века, која је врло посећена. Срба има и у Вићенци, Милану, а у Риму их је око две хиљаде. У Рим, срећом, одлази наш свештеник, за велике верске празнике служи у руској цркви, где се иначе Срби окупљају. И у Барију има Срба. Они радо посећују храм Св. оца Николаја. Интересантно је да у Трсту постоји локација која се зове Београд Орлански, где је некада био замак чувене наше Кантакузине која потиче од Ђурђа Бранковића. Она је помагала изградњу манастира Крушедол.
Кажете да је Кантакузина много задужила српски народ, а да се то у правој мери не зна?
– Катарина Бранковић-Кантакузина је изузетна личност, и мада је имала веома тежак живот, до краја је остала непоколебљива и истински је, драгоцен пример у нашој историји како човек стоички подноси све тешке муке и невоље, а да при том остаје доследан у очувању сопствене вере. Поготово је несебично неговала и помагала верски живот у свом роду. Остала је одана свом народу, пореклу, традицији. Неговала је и културни живот.
Да ли се Срби у Загребу, после свега, враћају својим коренима?
– У Загребу је око 30 хиљада српског живља, и рекао бих да сада много чешће посећују нашу цркву, Митрополију, наш музеј који је пребогат непроцењивим богослужбеним предметима, реликвијама, вредним иконама, старим црквеним књигама, калуђерским записима... На богослужењу их буде и преко 150, или 200 верника. Можда је то парадоксално, али неупоредиво више верника сада посећује цркву у Загребу, него што је то био случај пре овог рата. Разуме се да је у животу нашег човека вера коначно заузела веома значајно место, или да будем јаснији, схватили су колико је важна духовност и колико много вера помаже да се преброде кризе, несреће, тешка искушења и невоље и све оно што нас је као народ претходних 15 година снашло, а поготово овде у Хрватској.
Српска православна Гимназија у Загребу ради пуне четири године. Колико сте као митрополит, као духовник, задовољни резултатима. Шта млади православци добијају таквим школовањем?
– Гимназија „Катарина Бранковић-Кантакузина“ наш је понос. Сада је управо изашла прва генерација матураната. Очекујемо нове полазнике. Овакав начин образовања је од непроцењивог значаја за нашу омладину. СПЦ и Загребачка митрополија су оснивачи Православне гимназије, која је јединствена у нашој Српској православној цркви. Наша Митрополија поставља, бира професорки кадар, а држава Хрватска сноси финансијске трошкове. Наставни програм је као у свим овдашњим школама, гимназијама, са том разликом што се у њој учи матерњи српски језик, пише ћирилица, изучава српска књижевност, док су изборни предмети црквено-словенски и класични језици. Девојке и младићи певају у нашем црквеном хору, редовно долазе на богослужење, суботом на бденије, опслужују у олтару. Могу са поносом да кажем да је то у сваком погледу изванредна генерација. Редовно организујемо путовања наших гимназијалаца на културна збивања у Србију, на пример као што је „Вуков сабор“ у Тршићу. На првој екскурзији били су у Русији, у Москви. Сада се једна наша одлична ученица спрема за студије. Похађаће на Ломоносовом универзитету Факултет политичких наука. Диплома наше Православне гимназије призната је свугде у свету.
Покатоличење Срба у Хрватској велики је проблем, да ли јењава?
– Мислим да је то лична ствар појединца и чврстине његове вере. Можда то неки Срби раде због политичких амбиција, неки из бојазни од будућности, а неко из економског интереса. Непосредно после рата у Хрватској, појединци су мислили да ће имати одређене предности ако промене име, презиме, веру, што су и чинили. Не мислим да им то може донети икакво добро. Када су се уверили да им то не доноси жељене резултате, тај процес је почео да јењава.
Имате ли утисак да се у Хрватској врши притисак на Србе да пређу у римокатоличку веру?
– Свакако да је било појединаца, а чињеница је да има појединих Хрвата и њихових свештеника који су били „паметни“ и сматрали да је велика „добит“, ако некога превуку на своју страну. Али и тога је све мање. Велики је такође проблем што и из западних центара моћи врбују православне вернике у секте. Обично је у питању српска сиротиња. Међутим, већина наших људи не дају веру за вечеру. |
