О култури и некултури у црквеном животу

ПРОСВЕЋЕНОСТ УМА И СРЦА

Када се, кроз постојање Цркве, Хришћанство открило свету, оно је том свету открило и посебну, до тада непознату и невиђену културу. Хришћанска култура је фраза која се често користи. Склон сам да мислим да је то, пре свега, етички појам. Понудивши човечјој личности Своје заповести и позвавши човека на верност моралном закону, Христос и Хришћанство уздигли су и личност и човечанство на висину посебне културе, где нема места неморалној нечистоћи, псовању, разузданости, мржњи и злоби и где је, напротив, место за моралну чистоту, продуховљено милосрђе и љубав у њеном најузвишенијем смислу.

Човек, који је морално чист, којега покреће љубав према ближњем и чији је дух устремљен ка Богу – могао би да се назове културним човеком. Сјединимо са овим и појам о хришћанској просвећености. Просветљујући велике и мале народе, Хришћанство се двојако понашало: оно је прихватало, али истовремено и оплемењивало њихов начин живота и обичаје, као што се догодило са античком културом, када је стваралачки усвојило њена интелектуална богатсва, очистивши их од паганских примеса; у другом случају, оно је стварало културу – а пре свега писменост – малих народа који су се налазили на маргинама историјског постојања.

Хришћанство је књижевна култура, чије је средиште познавање Писма. То је старојеврејски текст Библије, то је Септуагинта (Свето Писмо преведено на грчки језик, језик образованог света античке васељене), то је, најзад, и Вулгата (Свето Писмо преведено на латински језик, језик вечног града Рима). То су, најзад, преводи које су начинили Кирило и Методије и који су сакупљени у тзв. Генадијевску Библију у XVI веку, благодарећи делатности св. Генадија Новгородског који је словенском свету подарио целовит текст светих књига Старог и Новог завета. То је основа хришћанске културе, која је увек потпомагала појаву филолошких, преводилачких школа. Требало би да човек буде или потпуна незналица или лажов, па да тврди како је Црква, наводно, спутавала развој културе, уметности и науке, будући да историјско искуство и хришћанске цивилизације као што су Византија и Русија говоре управо о супротном.

Хришћанска култура – то је култура која човека призива на просвећеност, на проширење његовог интелектуалног хоризонта. У том смислу сви ми, када ступимо у Цркву, почињемо да осећамо своју сопствену некултуру, ограниченост и оскудност свога знања – како световног, тако и црквеног. И заиста, ми смо у лику наших родитеља и дедова били одвојени од црквеног света и зато нам предстоји да поново „откривамо Америку“, да се уживимо у свет Цркве, да схватимо ризницу знања која су се у Цркви сабрала током два хиљадугодишта. Овде пре свега имам у виду сцветоотачка дела, саму историју Цркве, историју постојања хришћанских монархија и општесветску историју која је најбоља учитељица и која нам разоткрива тајну постојања Цркве у времену и простору.

Хришћанска култура је, несумњиво, култура ума који усваја најбоље плодове човечјег знања и који је истовремено свестан ограничености тих знања у светлости божанског Откривења које нам, са своје стране, открива тајну и утискује у наша срца истину о ономе што је било, што јесте и што ће бити.

У једној од својих забележака, свети Јован Кронштатски каже да се сваки талант (а свако од нас има по неколико таланата), као и сваки део тела, мора непрестано развијати. Ми морамо да радимо, да се вежбамо у свакој врлини: уколико не будемо вежбали ухо, језик, руке или ноге, могло би да дође до атрофије неког од тих делова нашег тела, а што и примећујемо код деце која су остављена сирота и без старања и која остају недовољно развијена, иако немају урођених телесних недостатака. Исто се може рећи и за наше душевне таланте и способности.

Наш исувише бучни, компјутеризовани XXI век, не показује склоности ка читању. Ми, који смо живели и у ХХ веку, имамо трајан однос према књижевној култури и књига је често наш најбољи пријатељ; напротив, млади, који се не раздвајају од компјутерског „миша“ и који ступају у свет виртуалне стварности, имају потпуно изопачен однос према књишком знању. То се одражава и на њихову културу, и ми са страхом (а говорим у име родитеља и педагога) примећујемо ту масовну некултуру док анализирамо мисли, осећања, жеље, стил одевања и понашања младог поколења. Међутим, човек који ступа у Цркву почиње да се интересује и за књиге, за књишко знање, за сакрални текст, макар и само због неопходности да прочита јутарње и вечерње правило и једно поглавље из Јеванђеља. Уочио сам да душе које не воле књигу и које не знају да се замисле над прочитаним, тешко успевају да се уздигну ка достизању хришћанског идеала – оне су троме и инертне и тешко се покрећу на промену од лошијега ка бољем. Многи знају да реч „културан“ потиче од латинске речи која значи „обрађен“ или „негован“. Културан човек је човек „обрађеног“ срца, онај који се кроз искуство дуге борбе уздигао над оним злом што се крије у души свакога од нас.

Квинтесенција зла се налази у нашој гордости, помноженој са гневом и пожудом, тј. рушилачким начелима, и управо та начела у овом тренутку разједају човечанство које је одступило од Христа. Из тог разлога, када говоримо о истинском хришћанину, помишљамо на чеховљевског интелектуалца на којем све мора да буде изврсно – и одећа, и говор, а пре свега душа са чистим, човекољубивим помислима. Говорећи о културном хришћанину, ми помишљамо и на патријархалног сељака чији је лик дат у „Ловчевим записима“ И. С. Тургењева или у „Севастопољским и другим причама“ и у „Рату и миру“ Л. Н. Толстоја.

Не може се живети без идеала, и зато се о њему може и мора говорити, трагајући за тим идеалом у житијима светих или у руској класичној литератури, у којој су често дати ликови праведника (сетимо се Љесковљевих приповедака). Када се тај идеал утврди у свести, онда је лако да говоримо о томе шта то код нас не одговара том идеалу. Услед тога ћемо данас, када говоримо о просвећености – а реч „интелигенција“ се везује управо за то латинско значење – начинити одређену корекцију. Није никаква тајна шта Русија дугује тзв. интелигенцији која се разметала својом привидном просвећеношћу и блискошћу са западним либералним идејама, али је при том била отуђена од светлости и моралне топлине Мајке Цркве. Ово се делимично може рећи и за совјетску интелигенцију, иако је наш народ чак и у совјетском периоду сачувао онај морални потенцијал и истинску просвећеност ума и срца које он дугује хришћанској култури. Међутим, када су у питању совјетска амбициозност, бескрупулозност, каријеризам, бездушност и грубост, сви ми, нажалост, носимо на себи ове мрље. То је управо онај пагански супстрат који хришћанин „огњем и мачем“ мора да искорени из сопственог срца, а што се превасходно односи на наш „рацио“, на наш убоги и несрећни интелект.

Многи се сигурно сећају да је током ХХ века била сасвим уобичајена фраза „знање је сила“, при чему се на пиједестал постављала она слаба светиљка коју су називали људским умом, превремено га проглашавајући за господара васељене, способног да преобрази природу и да открије космичке тајне и сматрајући га безмало залогом бесмртности људске личности. Многима се догађа да, када тек ступе у Цркву – не упознавши висину и дубину хришћанског живота, не пресаздавши сопствено срце, унакажено самољубљем, надменошћу и гордошћу – покушавају да пронађу мрље на духовном сунцу, а да при том не примећују колико је помрачена она поменута светиљка слабог људског ума. Оваквим скоројевићима, полуобразованима и полунезналицама, који се сопственим самољубљем ограђују од Извора светлости – Христа Спаситеља – ни најмање није једноставно да се оцрквене, да и по духу постану хришћани. Зашто? Зато што они све што постоји у Цркви подвргавају оној разорној критици од какве је страдао познати јунак руске књижевности, Базаров, који је био склон да сва људска осећања разлаже на атоме.

За човеков ум, помрачен гордошћу, карактеристична је жеља да црквене истине, каноне, догме, обичаје и устав прилагоди себи. Голуждрави птић, који још није очистио своје срце и није познао Господа, покушава да постане „реформатор“, „реорганизатор и доброчинитељ“, према речима св. Серафима Саровског. И ако је оваква појава смешна када је приметимо код мирјанина, уколико је приметимо код особе са чином свештенослужитеља она постаје веома погубна. Ови други посебно ражалошћују Мајку Цркву, уводећи у њу оно што се није ни видело ни чуло, што јој је туђе по духу и разуму, „обмањујући умове незлобивих“, према речима светог апостола Павла. Оваквим посленицима мора се дати црквена епитимија – да пажљиво, опет и опет, читају дневник светог праведног Јована Кронштатског, који је у тој мери обрадио и култивисао своје срце да је оно постало врт врлине, чистоте, кроткости, смирења, одважности, мудрости и љубави – срце које је тежило да непрестано слави Бога и да узноси похвале Мајци Цркви. Будући тело од тела и кост од кости Мајке Цркве, свети праведни Јован Кронштатски био је истински носилац хришћанске црквене културе.

О КУЛТУРИ ПАСТИРСКОГ СЛУЖЕЊА

Ако сматрамо да је Црква – „ја, ти, он, она, сви заједно, цела земља“, да је то сабор крштених људи чија је глава Сам Христос, онда снижење моралних и естетских критеријума прети изопачењем умова и срца, а изопачење и безбожништво су – рођена браћа. Услед тога су отпадање од Цркве и отуђење од Христа непосредно зависни од пораста некултуре, од грубости и баналности обичаја. Пошто Црквом називамо и представнике црквене јерархије које сусрећемо у храму, не заборавимо да свештеници не долазе са неке друге планете, него да и они долазе из света. Према томе, у богословским школама ћемо све мање сусретати безазлене голубове, а све више оне којима није било тако једноставно да се за кратке четири године школовања удаље од утицаја света који „у злу лежи“. Ако ученик богословије допушта себи баналне шале, ако изазовно посматра особе женског пола и не гнуша се над скаредностима, ако код њега не постоји чистота мисли, ако не ради на култивисању и обрађивању сопственог срца, онда је оно потпуно запуштено и често заглушено модерном музиком. У тренутку када обуче свештеничку одећу, овакав представник свештенства ће, вољно или невољно, саблажњавати своје парохијане и спроводити рушилачку делатност тамо где би требало да сабира. Ово је разлог за велико неспокојство и бол.

Како можемо овоме да се супротставимо? Елитним карактером духовних школа у најбољем смислу те речи. Постоји много дивних, младих људи и они који их примају у духовне школе морали би и сами да буду носиоци хришћанског морала. Данас многи размишљају о томе да је нужно да се подигне општеобразовни и интелектуални ниво духовних школа, како би се у њима уистину образовали пастири. Наравно, далеко је лакше рећи него учинити, посебно због тога што овде увек постоји проблем високог интелектуалног нивоа и доброте срца, а то су ствари које не иду увек заједно. Постојање многих компјутерских програма (а уз помоћ интернета можете да дођете готово до сваке књиге на свету) још увек нам не гарантује да ће се појавити они пастири који би могли да се потпишу испод познатих Пушкинових стихова: „Осећања добра лиром сам подстицао... и милост на пале призивао“, а то би посебно требало да буде својствено пастиру. Пастир који се одликује ускогрудошћу, ниским интелектуалним хоризонтом и који, да кажемо отворено, не жели да се храни истинским знањем, може да постане сличан оном слепом вођи који слепе води у јаму, а чему смо сви сведоци.

У нашем немирном и наелектрисаном XXI веку постоји толико повода за поделе у црквеној заједници! Очигледно је да су непријатељи Цркве добро проучили психологију хришћана и то користе да би у црквене кругове убацили неки камен спотицања. Идеалан, просвећени пастир требало би да буде миран и кротак човек који зна како да избегне непријатне ситуације, принципијелан у питањима вере, али трпељив и способан да слуша саговорника. Нажалост, у нашим духовним школама (а сада говорим у име свештеника-педагога) не обраћамо увек дужну пажњу на наше васпитанике и не учимо их таквом служењу људима – а што је најтежи вид служења. Као што лекар мора да покаже бескрајно стрпљење и благост и као што својом великодушношћу и коректношћу мора да обуздава туђу раздражљивост, тако и свештеник треба да буде слободан од страсти. Он не сме себи да дозволи да своју раздражљивост испољи на другом, нити да из срца излије жуч и негодовање. Њему се не сме догодити да неблагонаклоно гледа на онога који му приступа, будући да је он обличје Небеског Оца Који је раширених руку прихватио блудног сина.

РЕЧНИК ПАСТИРА

Какав треба да буде речник једног пастира? Он би требало да буде његов помоћник, а не непријатељ. Данас, када се вишеструко умножило интересовање за свештенике (они више нису негде на маргинама, него се појављују у телевизијским емисијама и у студентским амфитеатрима, са својим проповедима излазе и изван зидина храма), они морају обраћати пажњу на свој говор, који треба да буде култивисан, чист, целомудрен, мудар и, пре свега, срдачан и прожет љубављу према човеку. У противном ће свештеник, који прави елементарне и стилске грешке или који у свом говору користи сленг, одвратити од себе многе и пре него што ступи с њима у искрено општење. Ово је насушно питање пастирске културе говора.

 Вратимо се, међутим, лику културног хришћанина. У чему се састоји та култура? Пре свега, у моралним особинама личности. Човек који је уистину културан и који у свом срцу негује љубав према Христу никада неће оптерећивати ближње, никада себи неће дозволити љубомору, себичност и самоувереност у питањима просвећивања ближњих. Културан човек би требало да буде сличан малом сунцу које ће увек својом невидљивом светлошћу кроткости, милости, благости, благонаклоности, пријатности, доброте, пажње, бриге, предусретљивости, тактичности, деликатности, скромности и љубави загревати срца ближњих, независно од њиховог положаја или моралних недостатака. Културан човек неће дозволити себи да лактовима одгурне ближњег који стоји поред њега у храму, нити ће упућивати неумесне примедбе почетнику који је први пут дошао на богослужење. Културан човек ће увек сачувати ону великодушност, племенитост и радост у општењу са ближњим који ће, и без његових додатних напора, привући к њему, а кроз њега и у окриље Цркве, све оне који улазе у круг његове пажње.

Истина је да већина нас не поседује набројане особине у потпуности, пошто смо ми далеко од идеала. Овај идеал нам блиста и ми га созерцавамо у лику Христа Искупитеља, у Његовим светим апостолима, у Божјим угодницима који су у себи носили дух Христа Спаситеља. Сетимо се апостолских речи: „Ко нема дух Христов, тај и није Христов“. Због тога би свако од нас требало да – у светлу идеала, Христа – увиди своју слабост, ограниченост, наказност и осакаћеност сопствене душе. Требало би да свако од нас упозна самога себе, а најпре – негативне особине своје природе. Није случајно Пимен Велики једном приликом рекао: „Ко је познао себе, тај је човек“. Онај, пак, који живи у самообмани када је у питању он сам, ко је захваћен самољубљем, надменошћу и високим мишљењем о самоме себи, још увек није заслужио да се назове моралним човеком.

Лако ћемо упознати своје страсти – на њих ће нам указати наши ближњи, рођаци и колеге, они с којима се свакодневно сусрећемо. Када чујете ове непријатне истине, немојте журити да се разгневите, да се осећате увређенима или да се затворите у повређено самољубље. Напротив, када својим умом одмерите све што вам је речено (а ум нам је због тога и дат), морате у томе пронаћи и неко рационално зрно. Лако је рећи, али је тешко урадити. Када се, пак, уверимо у делимичну исправност критике коју смо чули, морамо почети да радимо на себи. Потребни су бдење над собом, самоконтрола, непрестано подсећање на сопствене недостатке и, наравно, стална, искрена молитва Господу Богу Који, према речима псалмопојца Давида „исправља стопе човечје“.

Немојте мислити да се за месец дана може достићи савршенство. Неке очигледне појаве, неспојиве са истинским Хришћанством – а то су нечист начин живота или недолична раздражљивост која нас чини или чудовиштима или руглом у очима других људи – морају бити одсечене од самог почетка. Међутим, над корењем и над трњем страсти морамо радити са крвавим знојем, горким сузама и дубоким уздасима исповедања током низа дугих и дугих година.

КУЛТИВИСАЊЕ СОПСТВЕНОГ СРЦА

Да не бисмо обесхрабрили и огорчили читаоце, рећи ћемо да постоји и једна значајна помоћ у том раду на култивисању сопственог срца. Та помоћ се назива љубављу према ближњима. У чему се она испољава? Пре свега у томе што ћемо престати да их осуђујемо. И заиста, познати духовни писац ХХ века, игуман Никон (Воробјев) био је дубоко у праву када је себе и своје ближње представио као инвалиде који бораве у истој болничкој соби: ако ти сам лежиш непокретан на постељи, ако ти је нога окована гипсом, зар би требало да се подсмеваш човеку којем је завијена десна рука? Ако ти недостаје ухо, зашто би осуђивао онога којем је повређен нос? У том погледу смо сви ми – браћа по несрећи. Због тога је панакеја за многе недаће, сукобе и конфликте – милостив, великодушан и „философски“ однос према ближњима. Свети Игњатије (Брјанчанинов) указује на још једну кардиналну грешку коју често чинимо у односу на ближње. То су унутрашњи максимализам и категоричност, захтевање или бар очекивање моралног савршенства од ближњих. Постављајући овако високе захтеве, увек ћемо бити огорчени, обесхрабрени искуством живог општења са људима који су подједнако далеко од неког виртуалног савршенства као и ми сами. Због тога нас овај велики светитељ подсећа на један од најважнијих закона међуљудског општења. Овај закон подарио нам је Сам Господ Исус Христос, ради тихог и безметежног живота сабраних људи, уједињених најразличитијим везама – сродничким, пријатељским и осталим.

Који је то закон? „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. „Носите бремена једни другима“ – то значи реално сагледавање недостатака других људи, при чему нећемо осуђивати друге људе, него ћемо одвојити болест од болесника. Пацијента треба жалити, али се при том треба молити за његово исцељење од болести. Према томе, ако будемо увек имали на уму слабост која је заједничка свим људима, ако научимо да у ближњима видимо њихове вредности и јаке стране, а да се трпељиво односимо према њиховим недостацима (при чему их нећемо подстицати), онда ћемо можда заслужити да се назовемо културним људима.