Однос интуиције и искуства

Према Гаврилу Ковачевићу, турске занатлије су спремне да помогну устаницима. И по томе он није усамљен. Пре свега, сличан је и са земунским протом Пеићем, јер извор вести им је исти.

„Нашим Србима довољно се доноси барута и олова и све по читаве товаре фишека и кремења све по 24 паре туце продају... Сваки дан по неколико Турака, зовоми ерлије (бургери) из Београда к Сервијанцем прибегавају и већ до сада их до педесет у числу код Сервијанаца имаде“. Говорило се да је, чак, и Хафис-паша из Ниша обећавао устаницима помоћ. Затим, сличне приче долазе и са других страна и није их могуће проверити. Прота то не прима: „А то се само каже: да су ерлије хотели нама верни бити они би лако могли учинити; кад дахије и њихови војници изиђу на нас на Топчидер и у Врачар на бој, они би лако могли капије затворити, и шанац уфатити, пак они изнутра а ми споља међу две ватре дахије и њихову војску, и ако не би све побили ми би барем отерали у Видин...” За тактику Бећир-паше Ковачевић каже: „Његово путовање је трајало преко два месеца у томе је он добар шпекулант био“.

ПРВИ СУКОБ
Први сукоб устаничке војске са дахијом Аганлијом Ковачевић смешта у Сибницу, по тополским казивачима то је било у селу Дрлупи. Занимљиво је како је и до њега доспео детаљ о вађењу олова из ране Главаша на начин како то прича и очевидац. Петар Јокић: „Станоје седи и момци му брију главу, а њега ранили. Обијена му кост темена. Посуше балсамом, метнуше мелем па завише“. Слично каже и Ковачевић. „Ту су Станоја Главаша у лево плеће ранили, те су му момци са бријачницом унакрст месо расекли и тане извадили“. У страху и журби, Турци узјахују на везане коње и онда не стижу да их дреше већ пресецањем веза ослобађају коње. Судећи по овим детаљима који се слажу са исказом Тополаца, Ковачевић је вероватно разговарао са неким од учесника битке. Затим следи епизода о изненадном поразу устаника у селу Врбици од Кучук-Алије. Устаници су на време приметили долазак те војске, али нису очекивали толику смелост и дрскост од Турака, већ су мислили да им долазе Срби.
О сукобу у Врбици говори и Прота Матија. И док Ковачевић о томе пише још 1804, наш писац је о њему сазнао тек неколико година касније, знатно после земунског књиговесца. И до Ковачевића је стигло име главног турског потказивача и путовође из првих дана устанка, Максима из Губеревца. Десило се нешто слично као и код сече кнезова. У свим расположивим изворима понавља се неколико истих имена, а десетине осталих жртава нико поименично не помиње. То се донекле односи и на кнеза Максима. Све се сваљује на њега. Тако ово име добија значај жалосног символа издаје. Нажалост, број турских доушника није био мали, само се ретко помињу њихова имена. Тако по Проти, дахија Аганлија тражи од кнеза Алексе да му каже колико је војника хаџи-Мустафа паши доводио: „Ја знам, али хоћу да ми и ти кажеш...”.
Ковачевић о убиству дахија говори скоро исто као и прота Пеић чији извештај је сачуван у писму за митрополита Стратимировића. Ту се ова два Земунца допуњавају. Ковачевић зна да је нађена и глава четвртог дахије коју је Циганин приликом прања испустио у Дунав. Пеићу је то непознато, али зато каже да је Циганин од батина добијених за казну скоро на самрти.
Ковачевић дели опште мишљење тога времена, да је ратовање устаника са Турцима већ завршено. „Ви сте до сада од нападника с оружјем вас бранили, а сада за ваше благостојаније ваља вам и перо употребити, пак где је надежда – онамо и стрељајте, а у кога је власт, онога је и дужност говорити...”.
Могућа су поређења личности проте Матије са разним особама, а међу њима и са самим Вождом устанка, Црним Ђорђем. Данашњи истраживач то може поуздано да уради, јер на располагању има довољно одговарајућих података. Велика помоћ у том погледу наћи ће се у спису митрополита Стратимировића, састављеном у лето 1804. године, са циљем да представи узроке и водеће личности устанка. Из тога се види да је Прота човек искуства, док деловање Црног Ђорђа одаје личност јаке интуиције без чега се он вероватно не би ни нашао на водећем месту устанка. „Ђорђе Петровић, звани Црни или Карађорђе – што опет значи црни, човек сасвим прост, необразован, без икаква научна знања, не зна ни да чита ни да пише... Задобио је код Србијанаца заувек прво место, те вођење данашњег рата у Србији зависи поглавито од њега, а то је све учинио својом простотом, личном храброшћу и одлучношћу, а и угледом што је он први почео да диже устанак и још одмах у почетку привукао све себи, те тиме импоновао осталим војводама који су се доцније дигли. Он говори врло ретко и мало, особито у разговору са знатнијим људима. Али, скоро увек уочи ствари са најважније стране и врло често показује да се он веома брине и за обичне ствари.“

ЧОВЕК ИСКУСТВА
О Проти митрополит каже: „Он у ствари не располаже неким знањем, али је ипак најученији од свију који су око њега. Његов морални карактер досад се показивао увек са најбоље стране. Наиме, то је уљудан, скроман, свим добрим саветима приступачан и притом врло вредан човек... Можда би до сада српске ствари биле по њих повољно свршене, да су само све вође тако вредне, тако паметне и пријемчиве за добре савете...” Већ оволико истицање вредноће као битне особине, показује да је реч о особи пре просечних него изузетних способности.
Прота је човек искуства. Интуиција је мање код њега присутна, и он то неколико пута кроз своју причу признаје, што се код њега може узети као врлина, јер је те доживљаје могао једноставно да изостави. Ту је пример поклада на самом почетку устанка: „Сад да видите моје памети које ме уверило да стари људи право кажу: прва војска за другога. Ја саставим војнике и рекнем онима из оближњих села: Вечерас су браћо Покладе: идите кућама те покладујте, па рано ујутру дођите… Ја ослањајући се на оно што сам с Турцима уватио веру да за пет дана нећемо ударити, легнем без бриге да спавам. Ал’ у неко доба ноћи дотрча стражар, избуди нас и каже да изгоре Ваљево и млоге пушке пуцају… Сад видим какву сам грешку учинио за љубав Поклада…”.
Следећи пример овакве врсте веже се за полазак депутата у Русију. Ноћом су кренули из Београда, а ујутро су из чамца изашли у Смедерево да набаве хране. „Кад седнемо опет у чамац, онда се сетимо како смо паметни: идемо у Русију а изађосмо међу Турке! Видимо нашу памет; али су Турци још луђи зашто нас не питају куда ћемо.“
Слично се дешава и кад ступају на леву обалу Дунава и срећу пограничног официра. Тај сусрет се подразумева и очекује, али по понашању депутата они ту стижу потпуно неприпремљени. Њихови одговори смишљени на брзину слабо су убедљиви али и мало вероватни. Без помоћи искусног трговца Стефана Живковића који се постарао да нађе официра српског порекла, ова депутација за Русију, од које је цела устаничка држава много очекивала, не би доспела далеко: „да тамо идеш, то верујем, а да си из Србије није истина: Твој језик није српски!“. Следи поздрав у коме има подједнако и сажаљење и прекора. „Хајдете, хајдете, да од мене не нађете“. Прекор је упућен у првом реду Петру Новаковићу Чардаклији, који важи за најискуснијег у дипломатском пословању и који, у поређењу са друга два члана, Протом и Јованом Протићем, може се сматрати „светским“ човеком.

ВОЖДОВА ЗАМЕРКА
Две године касније, Вожд ће замерити Проти што је баш он пристао да буде талац код Турака „А, коекуде, ко тебе посла у Турке? Ти иде по Петробургу, по Бечу, пак оде у Турке да све тајне покажеш“. – Ја кажем да не би никакве тајне открио, макар погинуо – „Енде, а кад Туре стави на муке, како не би казао? Ко те посла? Зар ниси имао кога послати и заваравати Турке, већ сам собом да идеш?“.
Колико је Вожд у праву поводом Протиног одласка у таоце, опет потврђује сам мемоариста кад саопштава причу Турчина, чија порука је јасна, уз напомену казивача „слушај добро“, а онда долази порука тобожње краљице из бајке: „Кад знаш писати, напиши књигу и подај књигоноши други пут, нека носи а ти немој сам писати, сам односити, јер да је икакав књигоноша где погинуо, ја би тебе убила. И опет кажем ти напиши књигу, па не носи сам, но по другом пошљи“. Прекор Вожда и садржај бајке представљају два лица исте поруке коју је требало раније знати. И по Сими Милутиновићу, Турци нису хтели да пусте Проту жива, па макар жртвовали своје људе. Потом су га пустили, а затим жалили због тога.
Код особа са интуицијом јаче израженом овакви пропусти би се теже дешавали. Предосећај карактерише целовитост доживљаја, док тамо где је само ослонац на логичко размишљање, никад није могуће у довољној мери све узети у обзир. Нешто се увек или изостави или потцени. Рат је време које тражи брзу реакцију и не дозвољава дуго размишљање, рашчлањавање, одмеравање... Ту до израза долазе људи који обично у миру мање значе и мање се истичу.
У лето прве године устанка под Београдом воде се преговори са турским изаслаником Бећир-пашом. Са његове стране стизале су лепе речи, велика обећања, али кад је од устаника поменут услов да би за постизање споразума требала и гаранција неког страног двора: „Да зовнемо једнога од немачког двора човека, да нам буде сведок уговора, па ако ми преступимо нека Немци јаве нашем цару, нека цар пошље свога једнога везира и нека све Србе исече; ако ли Турци покваре и нама зулум почну чинити, нека Немци као нама најближе комшије, јаве нашем цару, нека цар пошље свога једнога везира и војску да нас одбрани“.
Ово тражење од стране везира је одлучно без икаквог увијања или колебања одбијено. „У нашега цара земљу не сме се нико мешати; у нашега цара има доста верни Турака који ће му казати да буде крив“.
По повратку страначких преговарача и подношењу извештаја, Црни Ђорђе каже да право ратовање тек предстоји. „Зар ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, одсад ће да буду бојеви велики…”. Крајем ове године обе зараћене стране и околина били су уверења да је најтеже прошло, а да ће се остали неспоразуми сређивати преговорима. Забележено је да је само Вожд био истог мишљења као и у летошњим преговорима.
У кризним данима, пред Мишарску битку, покушавали су да убеде Вожда да се он склони са бојишта „Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пуко глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ, где је годе који сви би надежду изгубили…”.
И овом приликом одговор великог Вожда оправданост сваког даљег убеђивања доводи у питање: „Е, чича Прото, тако је, то и ја све знам, али ће рећи: Не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру...”. Само се једанпут Црни Ђорђе у критичном моменту раставио од својих бораца. Било је то током битке код Варварина 1810. године, кад је, углавном из поштовања према команданту руског помоћног одреда генералу Орурку, попустио. Рус му се тада обратио сличним речима, као и прота Матија пред Мишар: „Петровићу, наши солдати пропадут, но иди ти да се нађеш на страни!“. И тад, Вожд је био од користи браниоцима, јер је ишао по околини и прикупљао нове борце.
И сам Вожд у раду са људима радо се ослања на народну мудрост. При преговору са дахијама у Белој Паланци он прича басну о човеку коме је змија ујела сина. „Док ја гледам гробове серпских кнезова, које су дахије исекле и док год ви не убијете мене, као и друге кнезове што сте исекли, међу нама неће бити мира“. Буљубаши Живану, кад је због неопрезно испаљене пушке могло доћи до велике несреће, каже: „Та који се боји, онај бега а не онако…” (Живан је хтео да учини побуну).
Вожд као да није свестан природе свога дара кад се обраћа Живану: „Као стари Буљубаша свима нама добро познатог кнеза Алексе, требало би да си од њега памет научио, да научиш и мене и свакога другога…”. Знање Црног Ђорђа није научено, узето преко туђе приче и искуства – оно је задобијено „одозго“.
На основу расположивих података скоро да нема примера да је предосећај варао Црног Ђорђа кад су по среди питања од опште животне важности. Ток ратовања несрећне 1809. године добро је познат. Великим делом десило се тако што је ратни план прављен мимо предлога Вожда. По мемоаристи Анти Протићу, он је био мишљења да главну пажњу треба усмерити на југоисток: „Карађорђе је представљао да се наша војска окрене сва на једну страну, то јест на Ниш и Лесковац. ’Више Ниша имаде добар дервен (кланац) да се може уватити и тамо у Црвеној Реци други Делиград поставити и Турцима прекраћивати пут за у Ниш... и тамо би се могао поставити шанац да би били од те стране сигурни’. Но, овде мишљења претегну наших старешина сваки вукући на свој завичај. И тако се одреди на све стране да ударе... Овако раштркати, ниједна војска немаде успеха, кромје Карађорђа. Он је починио чудеса од његове стране, да није у стању перо описати...”.