Odnos intuicije i iskustva

Prema Gavrilu Kovačeviću, turske zanatlije su spremne da pomognu ustanicima. I po tome on nije usamljen. Pre svega, sličan je i sa zemunskim protom Peićem, jer izvor vesti im je isti.

„Našim Srbima dovoljno se donosi baruta i olova i sve po čitave tovare fišeka i kremenja sve po 24 pare tuce prodaju... Svaki dan po nekoliko Turaka, zovomi erlije (burgeri) iz Beograda k Servijancem pribegavaju i već do sada ih do pedeset u čislu kod Servijanaca imade“. Govorilo se da je, čak, i Hafis-paša iz Niša obećavao ustanicima pomoć. Zatim, slične priče dolaze i sa drugih strana i nije ih moguće proveriti. Prota to ne prima: „A to se samo kaže: da su erlije hoteli nama verni biti oni bi lako mogli učiniti; kad dahije i njihovi vojnici iziđu na nas na Topčider i u Vračar na boj, oni bi lako mogli kapije zatvoriti, i šanac ufatiti, pak oni iznutra a mi spolja među dve vatre dahije i njihovu vojsku, i ako ne bi sve pobili mi bi barem oterali u Vidin...” Za taktiku Bećir-paše Kovačević kaže: „Njegovo putovanje je trajalo preko dva meseca u tome je on dobar špekulant bio“.

PRVI SUKOB
Prvi sukob ustaničke vojske sa dahijom Aganlijom Kovačević smešta u Sibnicu, po topolskim kazivačima to je bilo u selu Drlupi. Zanimljivo je kako je i do njega dospeo detalj o vađenju olova iz rane Glavaša na način kako to priča i očevidac. Petar Jokić: „Stanoje sedi i momci mu briju glavu, a njega ranili. Obijena mu kost temena. Posuše balsamom, metnuše melem pa zaviše“. Slično kaže i Kovačević. „Tu su Stanoja Glavaša u levo pleće ranili, te su mu momci sa brijačnicom unakrst meso rasekli i tane izvadili“. U strahu i žurbi, Turci uzjahuju na vezane konje i onda ne stižu da ih dreše već presecanjem veza oslobađaju konje. Sudeći po ovim detaljima koji se slažu sa iskazom Topolaca, Kovačević je verovatno razgovarao sa nekim od učesnika bitke. Zatim sledi epizoda o iznenadnom porazu ustanika u selu Vrbici od Kučuk-Alije. Ustanici su na vreme primetili dolazak te vojske, ali nisu očekivali toliku smelost i drskost od Turaka, već su mislili da im dolaze Srbi.
O sukobu u Vrbici govori i Prota Matija. I dok Kovačević o tome piše još 1804, naš pisac je o njemu saznao tek nekoliko godina kasnije, znatno posle zemunskog knjigovesca. I do Kovačevića je stiglo ime glavnog turskog potkazivača i putovođe iz prvih dana ustanka, Maksima iz Guberevca. Desilo se nešto slično kao i kod seče knezova. U svim raspoloživim izvorima ponavlja se nekoliko istih imena, a desetine ostalih žrtava niko poimenično ne pominje. To se donekle odnosi i na kneza Maksima. Sve se svaljuje na njega. Tako ovo ime dobija značaj žalosnog simvola izdaje. Nažalost, broj turskih doušnika nije bio mali, samo se retko pominju njihova imena. Tako po Proti, dahija Aganlija traži od kneza Alekse da mu kaže koliko je vojnika hadži-Mustafa paši dovodio: „Ja znam, ali hoću da mi i ti kažeš...”.
Kovačević o ubistvu dahija govori skoro isto kao i prota Peić čiji izveštaj je sačuvan u pismu za mitropolita Stratimirovića. Tu se ova dva Zemunca dopunjavaju. Kovačević zna da je nađena i glava četvrtog dahije koju je Ciganin prilikom pranja ispustio u Dunav. Peiću je to nepoznato, ali zato kaže da je Ciganin od batina dobijenih za kaznu skoro na samrti.
Kovačević deli opšte mišljenje toga vremena, da je ratovanje ustanika sa Turcima već završeno. „Vi ste do sada od napadnika s oružjem vas branili, a sada za vaše blagostojanije valja vam i pero upotrebiti, pak gde je nadežda – onamo i streljajte, a u koga je vlast, onoga je i dužnost govoriti...”.
Moguća su poređenja ličnosti prote Matije sa raznim osobama, a među njima i sa samim Voždom ustanka, Crnim Đorđem. Današnji istraživač to može pouzdano da uradi, jer na raspolaganju ima dovoljno odgovarajućih podataka. Velika pomoć u tom pogledu naći će se u spisu mitropolita Stratimirovića, sastavljenom u leto 1804. godine, sa ciljem da predstavi uzroke i vodeće ličnosti ustanka. Iz toga se vidi da je Prota čovek iskustva, dok delovanje Crnog Đorđa odaje ličnost jake intuicije bez čega se on verovatno ne bi ni našao na vodećem mestu ustanka. „Đorđe Petrović, zvani Crni ili Karađorđe – što opet znači crni, čovek sasvim prost, neobrazovan, bez ikakva naučna znanja, ne zna ni da čita ni da piše... Zadobio je kod Srbijanaca zauvek prvo mesto, te vođenje današnjeg rata u Srbiji zavisi poglavito od njega, a to je sve učinio svojom prostotom, ličnom hrabrošću i odlučnošću, a i ugledom što je on prvi počeo da diže ustanak i još odmah u početku privukao sve sebi, te time imponovao ostalim vojvodama koji su se docnije digli. On govori vrlo retko i malo, osobito u razgovoru sa znatnijim ljudima. Ali, skoro uvek uoči stvari sa najvažnije strane i vrlo često pokazuje da se on veoma brine i za obične stvari.“

ČOVEK ISKUSTVA
O Proti mitropolit kaže: „On u stvari ne raspolaže nekim znanjem, ali je ipak najučeniji od sviju koji su oko njega. Njegov moralni karakter dosad se pokazivao uvek sa najbolje strane. Naime, to je uljudan, skroman, svim dobrim savetima pristupačan i pritom vrlo vredan čovek... Možda bi do sada srpske stvari bile po njih povoljno svršene, da su samo sve vođe tako vredne, tako pametne i prijemčive za dobre savete...” Već ovoliko isticanje vrednoće kao bitne osobine, pokazuje da je reč o osobi pre prosečnih nego izuzetnih sposobnosti.
Prota je čovek iskustva. Intuicija je manje kod njega prisutna, i on to nekoliko puta kroz svoju priču priznaje, što se kod njega može uzeti kao vrlina, jer je te doživljaje mogao jednostavno da izostavi. Tu je primer poklada na samom početku ustanka: „Sad da vidite moje pameti koje me uverilo da stari ljudi pravo kažu: prva vojska za drugoga. Ja sastavim vojnike i reknem onima iz obližnjih sela: Večeras su braćo Poklade: idite kućama te pokladujte, pa rano ujutru dođite… Ja oslanjajući se na ono što sam s Turcima uvatio veru da za pet dana nećemo udariti, legnem bez brige da spavam. Al’ u neko doba noći dotrča stražar, izbudi nas i kaže da izgore Valjevo i mloge puške pucaju… Sad vidim kakvu sam grešku učinio za ljubav Poklada…”.
Sledeći primer ovakve vrste veže se za polazak deputata u Rusiju. Noćom su krenuli iz Beograda, a ujutro su iz čamca izašli u Smederevo da nabave hrane. „Kad sednemo opet u čamac, onda se setimo kako smo pametni: idemo u Rusiju a izađosmo među Turke! Vidimo našu pamet; ali su Turci još luđi zašto nas ne pitaju kuda ćemo.“
Slično se dešava i kad stupaju na levu obalu Dunava i sreću pograničnog oficira. Taj susret se podrazumeva i očekuje, ali po ponašanju deputata oni tu stižu potpuno nepripremljeni. Njihovi odgovori smišljeni na brzinu slabo su ubedljivi ali i malo verovatni. Bez pomoći iskusnog trgovca Stefana Živkovića koji se postarao da nađe oficira srpskog porekla, ova deputacija za Rusiju, od koje je cela ustanička država mnogo očekivala, ne bi dospela daleko: „da tamo ideš, to verujem, a da si iz Srbije nije istina: Tvoj jezik nije srpski!“. Sledi pozdrav u kome ima podjednako i sažaljenje i prekora. „Hajdete, hajdete, da od mene ne nađete“. Prekor je upućen u prvom redu Petru Novakoviću Čardakliji, koji važi za najiskusnijeg u diplomatskom poslovanju i koji, u poređenju sa druga dva člana, Protom i Jovanom Protićem, može se smatrati „svetskim“ čovekom.

VOŽDOVA ZAMERKA
Dve godine kasnije, Vožd će zameriti Proti što je baš on pristao da bude talac kod Turaka „A, koekude, ko tebe posla u Turke? Ti ide po Petroburgu, po Beču, pak ode u Turke da sve tajne pokažeš“. – Ja kažem da ne bi nikakve tajne otkrio, makar poginuo – „Ende, a kad Ture stavi na muke, kako ne bi kazao? Ko te posla? Zar nisi imao koga poslati i zavaravati Turke, već sam sobom da ideš?“.
Koliko je Vožd u pravu povodom Protinog odlaska u taoce, opet potvrđuje sam memoarista kad saopštava priču Turčina, čija poruka je jasna, uz napomenu kazivača „slušaj dobro“, a onda dolazi poruka tobožnje kraljice iz bajke: „Kad znaš pisati, napiši knjigu i podaj knjigonoši drugi put, neka nosi a ti nemoj sam pisati, sam odnositi, jer da je ikakav knjigonoša gde poginuo, ja bi tebe ubila. I opet kažem ti napiši knjigu, pa ne nosi sam, no po drugom pošlji“. Prekor Vožda i sadržaj bajke predstavljaju dva lica iste poruke koju je trebalo ranije znati. I po Simi Milutinoviću, Turci nisu hteli da puste Protu živa, pa makar žrtvovali svoje ljude. Potom su ga pustili, a zatim žalili zbog toga.
Kod osoba sa intuicijom jače izraženom ovakvi propusti bi se teže dešavali. Predosećaj karakteriše celovitost doživljaja, dok tamo gde je samo oslonac na logičko razmišljanje, nikad nije moguće u dovoljnoj meri sve uzeti u obzir. Nešto se uvek ili izostavi ili potceni. Rat je vreme koje traži brzu reakciju i ne dozvoljava dugo razmišljanje, raščlanjavanje, odmeravanje... Tu do izraza dolaze ljudi koji obično u miru manje znače i manje se ističu.
U leto prve godine ustanka pod Beogradom vode se pregovori sa turskim izaslanikom Bećir-pašom. Sa njegove strane stizale su lepe reči, velika obećanja, ali kad je od ustanika pomenut uslov da bi za postizanje sporazuma trebala i garancija nekog stranog dvora: „Da zovnemo jednoga od nemačkog dvora čoveka, da nam bude svedok ugovora, pa ako mi prestupimo neka Nemci jave našem caru, neka car pošlje svoga jednoga vezira i neka sve Srbe iseče; ako li Turci pokvare i nama zulum počnu činiti, neka Nemci kao nama najbliže komšije, jave našem caru, neka car pošlje svoga jednoga vezira i vojsku da nas odbrani“.
Ovo traženje od strane vezira je odlučno bez ikakvog uvijanja ili kolebanja odbijeno. „U našega cara zemlju ne sme se niko mešati; u našega cara ima dosta verni Turaka koji će mu kazati da bude kriv“.
Po povratku stranačkih pregovarača i podnošenju izveštaja, Crni Đorđe kaže da pravo ratovanje tek predstoji. „Zar vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira, odsad će da budu bojevi veliki…”. Krajem ove godine obe zaraćene strane i okolina bili su uverenja da je najteže prošlo, a da će se ostali nesporazumi sređivati pregovorima. Zabeleženo je da je samo Vožd bio istog mišljenja kao i u letošnjim pregovorima.
U kriznim danima, pred Mišarsku bitku, pokušavali su da ubede Vožda da se on skloni sa bojišta „Jer ako Hadži-beg razbije našu vojsku, to je ništa, kao jednu četu, i opet će se sva vojska ovde oko tebe skupiti; ako li ti ideš, pak, Bože sačuvaj, da tebe razbije, a on više vojske ima nego u nas, onda bi puko glas, da je Hadži-beg razbio Karađorđa, i naše vojske i narod, gde je gode koji svi bi nadeždu izgubili…”.
I ovom prilikom odgovor velikog Vožda opravdanost svakog daljeg ubeđivanja dovodi u pitanje: „E, čiča Proto, tako je, to i ja sve znam, ali će reći: Ne smede Karađorđe da iziđe Hadži-begu na bitku, a kako će sutra veziru...”. Samo se jedanput Crni Đorđe u kritičnom momentu rastavio od svojih boraca. Bilo je to tokom bitke kod Varvarina 1810. godine, kad je, uglavnom iz poštovanja prema komandantu ruskog pomoćnog odreda generalu Orurku, popustio. Rus mu se tada obratio sličnim rečima, kao i prota Matija pred Mišar: „Petroviću, naši soldati propadut, no idi ti da se nađeš na strani!“. I tad, Vožd je bio od koristi braniocima, jer je išao po okolini i prikupljao nove borce.
I sam Vožd u radu sa ljudima rado se oslanja na narodnu mudrost. Pri pregovoru sa dahijama u Beloj Palanci on priča basnu o čoveku kome je zmija ujela sina. „Dok ja gledam grobove serpskih knezova, koje su dahije isekle i dok god vi ne ubijete mene, kao i druge knezove što ste isekli, među nama neće biti mira“. Buljubaši Živanu, kad je zbog neoprezno ispaljene puške moglo doći do velike nesreće, kaže: „Ta koji se boji, onaj bega a ne onako…” (Živan je hteo da učini pobunu).
Vožd kao da nije svestan prirode svoga dara kad se obraća Živanu: „Kao stari Buljubaša svima nama dobro poznatog kneza Alekse, trebalo bi da si od njega pamet naučio, da naučiš i mene i svakoga drugoga…”. Znanje Crnog Đorđa nije naučeno, uzeto preko tuđe priče i iskustva – ono je zadobijeno „odozgo“.
Na osnovu raspoloživih podataka skoro da nema primera da je predosećaj varao Crnog Đorđa kad su po sredi pitanja od opšte životne važnosti. Tok ratovanja nesrećne 1809. godine dobro je poznat. Velikim delom desilo se tako što je ratni plan pravljen mimo predloga Vožda. Po memoaristi Anti Protiću, on je bio mišljenja da glavnu pažnju treba usmeriti na jugoistok: „Karađorđe je predstavljao da se naša vojska okrene sva na jednu stranu, to jest na Niš i Leskovac. ’Više Niša imade dobar derven (klanac) da se može uvatiti i tamo u Crvenoj Reci drugi Deligrad postaviti i Turcima prekraćivati put za u Niš... i tamo bi se mogao postaviti šanac da bi bili od te strane sigurni’. No, ovde mišljenja pretegnu naših starešina svaki vukući na svoj zavičaj. I tako se odredi na sve strane da udare... Ovako raštrkati, nijedna vojska nemade uspeha, kromje Karađorđa. On je počinio čudesa od njegove strane, da nije u stanju pero opisati...”.