Црква светог архангела Михаила (Саборна црква), смештена у старом језгру града, први пут се помиње у путописним извештајима из XVI века. У току турско-аустријских ратова Саборна црква је прво порушена, затим обновљена и опет знатно оштећена, да би крајем XVIII века горела у пожару.
Након поправки и оспособљавања за богослужења, почетком XIX века опљачкана је и оскврнављена од стране Турака. Књаз Милош Обреновић је 22. јуна 1836. год. издао наредбу да се црква поруши и на истом месту изгради нова, већа. Годину дана касније, 15. јула 1837. год. постављен је камен-темељац новог храма, који је грађен до 1841. год. Пројектант овог монументалног здања је Фридрих Адам Кверфелд, који је у њему сјединио два правца: барок (овај стилски правац, у уметности у току XVII и XVIII века се у црквеној архитектури огледа у нарочитој међусобној повезаности и подређивању бочних простора главном, раскошно украшеним зидовима – лукови, венци, пиластри, орнаментика, и вишеделној декорацији западне фасаде) и класицизам (правац у ликовним уметностима од око 1760. до 1830. год, кога у архитектури одликују античка монументалност и орнаментика, високи кровови, велики редови стубова и пиластра, јасноћа у међусобно равноправним деловима грађевина), спајајући припрату на коју се ослања високи звоник са пространим наосом и такође пространом, полукружном олтарском апсидом. Црква је 1845. год. потпуно завршена, и 8/21. новембра исте године митрополит Петар (Јовановић) је осветио и у њој одслужио прву Литургију.У периоду од 1841. до 1845. год. израђен је иконостас и осликани су зидови цркве. Овај посао је поверен младом уметнику Димитрију Аврамовићу који је сликарску Академију завршио у Бечу, као ученик познатих аустријских сликара Леополда Купелвајзера и Фридриха Амерлинга.
Димитрије Аврамовић (1815–1855) је један од последњих представника класицизма код нас (стил који је у сликарству препознатљив по јасној композицији, прецизном цртежу, смиреном колориту и враћању класичној антици), а његова најзначајнија композиција овог периода је Апотеоза Лукијана Мушицког. У његовом иконописању и зидном сликарству уочљив је утицај назаренске уметничке школе (представници овог правца идеал уметности виде у враћању религиозности каква је владала у Рафаеловом сликарству и раној ренесанси; школу је 1809. у Бечу основао Овербек, коме се касније прикључују и други, немачки уметници), али је и такође видљива јасноћа у изразу и вешто коришћење боја. Аврамовић је на свом усавршавању и образовању вредно радио и, поред ликовне уметности, бавио се и књижевношћу. Након обиласка манастира Манасије, Раванице и Свете Горе, на којој је у Хиландару преписивао старе рукописе и живописе, 1847. и 1848. год. издаје две књиге: Описаније древности српски у Светој Гори Атонској, са тринаест литографских таблица, и Света Гора са стране вере, художества и повеснице. Радио је прве политичке карикатуре код нас, и свесрдно се залагао за развој теорије ликовне уметности, естетике и ликовне критике у Срба. Његови портрети Симе Милутиновића-Сарајлије, Вука Караџића, Јоакима Вујића и други су надалеко познати.
Осликао је иконостасе манастира Врдника, капеле Митрополитског двора, и Карађорђеве цркве у Тополи, и урадио шест престоних и две иконе за Христов гроб у цркви у Шајкашу. Од 1843. до 1845. год. објавио је преводе неколико делова Винкелманове Историје уметности старог века (уметници класицистичке епохе у сликарству били су под утицајем овог немачког историчара уметности и археолога, који у свом главном делу из 1764. год. Историја уметности старог века на основу естетско-уметничких мерила вредности процењује споменике овог периода) у Српском народном листу, за време док је осликавао унутрашње зидове Саборне цркве.
Двадесет две композиције са темама из Старог и Новог завета на зидовима Саборне цркве Аврамовић је, у периоду од 1841. до 1845. год, радио уљем на добро припремљеној подлози. И при првом летимичном погледу на ове приказе види се образованост уметника и његово умеће приповедања у живопису.
У олтарском простору, у проскомидији, Димитрије Аврамовић насликао је Господа Исуса Христа са прободеним ребром, а испод средњег прозора Великог Архијереја на престолу. Да се уметник озбиљно посветио овом послу, говори развијени сликани програм олтара у коме су представљени и старозаветни догађаји и личности. У лунети изнад северног прозора приказан је Мелхиседек и праотац Аврам, Тајна вечера је изнад средњег, а изнад ђаконика и јужног прозора је приказ рукоположења седам ђакона (на основу Дап 6,3–6). У северној конхи горњег дела олтара насликана је Нојева жртва, у средњој је Молитва у Гетсиманији, а Аврамова жртва је у јужној – десној конхи олтарског простора.
На сводовима наоса, од иконостаса ка галерији, приказане су следеће сцене: на своду изнад солеје Старац дана окружен анђелима, а на крајевима композиције, са леве и десне стране су Јеванђелисти. Старац дана је иконографски тип Христа, настао на основу визије пророка Данила („Гледах докле се поставише престоли, и старац сједе, на ком бјеше одијело бијело као снијег, и коса на глави као чиста вуна, пријесто му бијаше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорио“ – Дан. 7,9), који се некад користи и за представљање Бога Оца. Иако Православна црква не прихвата антропоморфно приказивање првог Лица Свете Тројице (осим у приказу старозаветне Тројице, односно Гостољубља Аврамовог, у ангеломорфном облику), јер „Бога нико није видео никада“ (Јн 1,18), о чему се и на саборима говорило (Седмом васељенском, Стоглавом сабору у Москви 1551. год, Великом московском сабору 1667), овај иконографски тип се, под утицајем заподнохришћанске уметности, често среће у живопису православних, па и српских храмова. Даље, изнад првог полијелеја је Мојсије који прима таблице десет Божјих заповести, а изнад другог полијелеја је, на посебно приповедачки и романтичарски начин представљена Беседа на гори (подсећања ради, романтизам је правац у уметностима прве половине XIX века, који се у сликарству огледа у једнакости свих врста мотива и тема, унутрашњој изражајности и осећању, односно изражавању душевног стања сликара, а Портрет Вука Караџића, који је Димитрије Аврамовић насликао 1840. год, прво је дело урађено у духу романтизма у српском сликарству). На своду до галерије је Аврамовићева уметнички најбоље урађена композиција Пустите децу нека прилазе мени, или Христос благосиља децу. На своду изнад улаза у наос представљен је Сусрет Марије и Јелисавете.
У лунетама изнад прозора на северном зиду, посматрано од иконостаса, приказани су: Васкрсење удовичиног сина, Удовичина лепта, Истеривање трговаца из храма и Пакао. Осјазаније Томино или Неверовање Томино, Подајте цару царево а Богу Божје, Саулов пад и Прича о мудрим и лудим девојкама представљени су у лунетама на јужном зиду.
На своду припрате је илустрација Богородичиног празника Покрова.
Аврамовић је у олтарском простору осликао само горње делове, док је доње зоне 1899. год. испунио живописац Анастас Стефановић, извршивши тада рестаурацију Аврамовићевих слика у проскомидији и испод средњег прозора.
Двадесет и једна стојећа велика фигура светих, међу којим су и преподобна мати Ангелина, царица Милица и мученица Милева, насликане су на површини од проскомидије до ђаконика. У самом ђаконику, који је у виду зазидане нише, приказане су свете мученице Јелена и Анастасија и преподобна царица Мара.
Природна светлост улази у цркву кроз три прозора у олтару и осам у наосу који су украшени изузетно декоративним витражима, изведеним по нацрту сликара Живка Стојисављевића 1961. год. На левом – северном апсидном прозору представљена је Пресвета Богородица, на средишњем – на коме је раније био приказан Господ Исус Христос на облацима, због оштећења замењен је 1995. год. витражем на коме је насликано Вазнесење Христово, а на десном – јужном прозору свети архангел Михаило.
На подељеном правоугаоном прозору изнад северне певнице представљени су Јеванђелисти св. Лука и св. Јован, а на остала три прозора према припрати св. Јован Крститељ, св. Никола и св. великомученик Георгије. На такође подељеном прозору изнад јужне певнице су приказани св. Матеј и св. Марко, а затим св. Сава, св. Симеон Мироточиви и св. Василије Велики на прозорима јужног зида наоса.
У лунети на галерији – хору, опет у техници витража, представљен је Сабор Срба светитеља, а на јужном зиду припрате св. Петка. Такође у припрати, изнад самих улазних врата у цркву 2006. године је постављен рад Емила Чурића Сабор светих Срба мученика, урађен техником јајчане темпере на медијапану.
На спољњем зиду, тј. на западној фасади цркве донедавно су биле три велике иконе сликане уљем на бакарној подлози, чији је аутор, претпоставља се, Никола Марковић, а насликао их је вероватно 1885–86. године. Године 2003. оне су замењене мозаицима рађеним у комбинацији византијског и барокног стила, а изведени су по пројекту професора Факултета примењених уметности у Београду Синише Жикића. Протомајстор Жикић је, са четири млада сарадника, сви дипломирани сликари зидног сликарства (уз допринос и аутора ових редова), урадио три иконе у мозаику: св. арх. Михаила, који је постављен на северној страни фасаде, св. арх. Гаврила – на јужној, и Свету Тројицу, постављену у средишњем делу, у троуглу у основи звоника. Икона Пресвете Богородице у лунети изнад улаза у храм је његово самостално дело. Сви мозаици рађени су стакленом пастом произведеном у Венецији, у „Орсонијевој“ радионици.
Саборна црква, посвећена св. архангелу Михаилу, обнављана је у периоду од 1995. до 1997. год, када је урађено и чишћење и консервација живописа, који је био прекривен дебелим слојем чађи. Тада је дошао до изражаја целокупни Аврамовићев рад у цркви и његово уметничко схватање. Зналачко повезивање више фигура у целину, коришћење ефеката тамно-светло и преовлађујуће ружичастих и бледоплавих тонова на јасним и изражајним композицијама, одлике су Аврамовићевог дела, кроз које он приповеда догађаје из старозаветне и новозаветне историје. |
