На подручју Горског Котара живи преко пет хиљада Срба. У ширем окружењу манастира Гомирје их је око 800, у Моравици преко 1200 наших сународника, затим у Равној Гори, у близини Делница.
Наши људи су, хвала Богу, остали овде. Срећом, током недавне ратне стихије на поменутом подручју није било великих страдања, сем у Огулину. Горњокарловачку епархију опслужује 19 свештеника. Поносимо се лепотом наших манастира. Гомирје у подножју Мале Капеле са почетка је 17. века, а новоизграђени манастир посвећен пресветој Богородици је у близини Карловца. Цркава у којима се може служити има око 47, а сама епархија је евидентирала 205 цркава, од тога је велики број у Другом светском рату порушен. Нажалост, нису обнављане. Од њих су остале само ледине, понегде времену пркосе зидови наших уништених светиња, негде темељи. У Другом светском рату српске цркве и манастире уништавали су фашисти, усташе, војске које су пролазиле. После рата рушили су комунисти. Старији мештани сећају се покојног владике Симеона који је често са горчином коментарисао да су то чинила управо „наша деца“ залуђена комунистичком идеологијом. Сада се трудимо да обновимо храмове у Хрватској онолико колико је то у нашој моћи, поготово у градовима где има више српског живља и у бројним селима. Градимо из темеља нове цркве, или реконструишемо старе које су биле оштећене - каже за „Православље", епископ горњокарловачки Герасим, говорећи о опстанку српског живља на овим просторима и вечитој борби да се сачува и обнови верски, духовни живот православаца у Хрватској.
Можемо свакако поредити затирање српства и православља, уништавање српских светиња током протеклих деценија у Хрватској са сличним околностима на Косову и Метохији.
– Наравно да су проблеми слични. И тамо, у јужној српској покрајини, наши људи страдају, а страдали су и у току Другог светског рата. Протерани су сада и покушавају да се врате на своја огњишта. Ми смо овде, у донекле, повољнијој ситуацији у односу на Србе са Косова и Метохије. Наш народ се полако враћа, јер хрватска власт под притиском међународне заједнице, ипак мора да испоштује елементарна права других народа који живе у овој држави. Надамо се да ће се то десити и на Космету.
Али и даље постоји проблем који је болан за Србе у Хрватској.
– До данас немамо увид ко је све од наших сународника оптужен за ратне злочине, и на основу чега. Многи људи се враћају на огњишта, и онда их хапсе. Прогоне Србе повратнике и осуђују их на казне затвора од пет, шест, па и више година и то све на основу казивања „неких тамо дежурних“ сведока. Према мом мишљењу, то је смишљен сценарио да би се српски живаљ обесхрабрио, и много теже одлучио за повратак у Хрватску. Редовно посећујем те наше мученике који копне по затворима у Ријеци, Карловцу, Сиску. Сви бисмо морали да се укључимо у решавање проблема ових невољника, од матице, до СПЦ. Да се у Србији нешто покрене на званичном нивоу, да покажу да су у стању да заштите своје сународнике ван матице. Иначе биће све мање повратника! Коме је то у интересу? Србији и српском живљу у Хрватској то свакако није!
Колико се пажње посвећује нашим младим генерацијама у Хрватској, у којој мери су они укључени у верски живот?
– У овој епархији, укључујући и Горски Котар, има преко 680 малишана који редовно прате верску наставу. Али ако томе додамо и остала подручја која припадају Горњо-карловачкој епархији, разуме се, то је огроман простор; Лика, Кордун, Банија, Ријека, Истра. Можда је мало наше деце, и то често констатујемо. Мало их, али не зато што не желе да похађају верску наставу, него због тога што је огромна већина наших породица још у избеглиштву, и то претежно у Србији. Ипак смо задовољни, а наду у бољу будућност нам уливају баш ти малишани, који су одмалена кренули стопама вере и духовности. То је од великог значаја за очување српског националног бића на овим просторима. Младе морате да мотивишете, а не само да их скупљате у црквама. Размишљајући о томе, дошли смо на идеју да организујемо дружења, окупљања, сусрете са малишанима из централне Србије, са Космета. Користимо прилику да на крају сваке школске године неизоставно уприличимо велику свечаност младима у част, а они нама за узврат лепим програмом улепшају дан. Тако је настао наш традиционални „Сабор српске омладине“, договорили смо се да се сваке године Сабор одржава у другом месту, селу или граду у Хрватској. Врло сам срећан што су у Горски Котар дошла наша деца, страдалници са Косова и Метохије. То много значи њима, али и нашој омладини. Људе треба зближавати, а то се учи од малена. На нама, духовницима, српском свештенству у Хрватској је да им то омогућимо. Када сам у манастиру Гомирје угледао малишане са Космета, девојчице из Велике Хоче и Штрпца у њима сам препознао велику снагу, веру, а управо то даје снага православља. Деца и њихови родитељи живе и врло тешким условима, у гетима, свакодневно се сусрећу са страхом, са мржњом шиптарских терориста. Нису Срби заштићени. Нећу нимало погрешити, ако кажем, да би мало који народ на свету који је друге вере то страшно зло издржао. Нашем роду у косметским градовима и селима помогла је само вера да опстанe и да даље живи на својим огњиштима.
У колико градова и села ваше епархије млади похађају часове веронауке?
– Много је храмова, почев од Двора на Уни, од Костајнице, Петриње, Глине, Војнића, Топуска, Вргин Моста, Грачаца, Доњег Лапца, Коренице, Ријеке, Пуле, Карловца. Укупно имамо 19 општина, градова, места у којима редовно функционише школа веронауке. У Карловцу смо, рецимо, проширили број полазника, јер су врло заинтересовани и одрасли. И они су изразили жељу да се упознају са сопственом вером и традицијом. Наравно, неретко приређујемо манифестације, концерте, духовне академије. Оно што је, такође, врло важно је чињеница да у летњем периоду нашој деци омогућујемо боравак у летњој школи. Током целог јула у Пероју, надомак Пуле, у летњу школу долазе српска деца из целе Хрватске. Подељени су у групе, тридесеторо дечака и девојчица борави по десет дана. После њихове смене пристижу и нови полазници школе. Поменуту Летњу школу у Истри финансира министарство просвете, а о деци брину њихови вероучитељи. Простор и солидне услове боравка деце обезбеђује наша епархија. Летњи сусрети српске деце у Пероју трају, ево, већ пуних десет година. Дешава се да нека деца, упознавајући свет православља, вере, традиције свог народа, подстакнути, опредељују се касније за средњу богословску школу, па и теолошки факултет. Један наш младић ускоро завршава московску Духовну академију, а каже да је управо Цркву и православље заволео у нашој летњој школи.
Кажете да помажете наш народ на Косову и Метохији, па и у Македонији.
– Било је много акција, када смо на предлог Светог Синода СПЦ сакупљали новац, храну, гардеробу, све оно што је било потребно за угрожене сународнике на Космету. Помагали смо колико год смо били у могућности. Помажемо, такође нашу братију у Македонији, који се налазе у Охридској архиепископији. Знамо ми овде добро шта су муке, невоље, немаштина. Прошли смо кроз слична искушења. Нама је у годинама немаштине и рата помоћ пристизала од владике липљанског Теодосија, епископа из других епархија и нашег монаштва из Македоније. Свом роду морамо се наћи у невољи! |
