Свештеник и народни трибун далматинских Срба

Оно се са почетком XVI века јаче досељава у Далмацију из суседне Босне и Херцеговине. У млетачким изворима су познати као „Власи“, „Морлаци“, „Graeci non uniti“, „Popolo rito serviano“, али и као „Rasciani“. Црквене прилике (јерархијска структура и слобода обреда) ових православаца су биле тешке.

У политичком погледу били су поданици изразито римокатоличке државе која, и када беше у сукобу са папском куријом, није престајала да подупире прозелитска настојања римокатоличких прелата на своме терену. Иза појма „унија“ крију се тежње да се становништво одвоји од својих исконских духовних центара, потчини римокатоличким бискупима и, на концу, самој папској власти. У првој половини XVIII века настају опсежни елаборати о српском и православном питању у Далмацији. Притисци од стране организоване државе и бискупа из приморских градова допринели су да у Далмацији, све до почетка XIX века, нема православне јерархије признате од стране државних власти. Епископи који су надгледали своју духовну и словесну паству најчешће су били митрополити зетски и дабробосански, али и горњокарловачки.

ДУХОВНА ЕЛИТА ДАЛМАТИНСКИХ СРБА

Духовну елиту далматинских Срба су, из поменутих разлога, управо представљали угледници и представници црквених власти који су били у нижим чиновима од епископа: архимандрити, игумани и проте. Срби су се истицали у млетачким ратовима против Турске кроз читав XVII век. Историјске фигуре ускока попут Стојана Јанковића и Илије Смиљанића остале су чврсто уграђене у народну епику тих крајева. „Смиљанићи од Задра соколи“ или романтична повест Јанковић Стојана по својим судбинама и животним причама стају раме уз раме са античким херојима. Та снага изражена код Срба бенковачког, обровачког, книнског и дрнишког краја, акумулирана кроз борбу против тешког политичког и верског положаја, суочавана са интересима великих царстава, напојена чудесном близином мора, створила је плаховити карактер, само варијетет добро познатог динарског појаса. Он се очитује и у личностима као што су: мирањски парох Петар Петровић, затим калуђер из манастира Крка Петроније Селаковић или поп Вукадин Лукин из Кричака, духовна лица која су се хватала сабље и кубуре када је требало ратовати са Турцима.

Сеобе нису имале само своје демографске учинке. Опустошени западни крајеви примили су свежу крв која је са собом носила специфичну културу, збир идеја и етичких вредности. Ако су политичке прилике, у првом реду османска експанзија, упућивале Србе на западне крајеве Балкана они нису ишли као разуларена черга, него као уређене племенске групе са својим посебним интересом. Епос, немањићко и светосавско наслеђе је у стању перманентног ратовања уобличавало динарски српски карактер. Све се то управо оваплотило у историјску епизоду о Петру Јагодићу – Куриџи, српском попу из Биовичина Села у Буковици.


Свештеник Петар Јагодић је наступио као народни трибун када је требало устати против неправичности, боље речено, злоупотреба млетачких власти. Млечани су исплатили одштету од 300 цекина турском бегу, али су настојали на сваки начин да суму поврате претераним порезима и глобом народа. Револт је избио у класичној Буковици, крају настањеном православцима, који се налази између Задра и Обровца, који је увек био даље од дохвата власти из Задра. Наиме, сердар Гвозден Радасовић (по неким изворима Ивандасовић) је почео да купи одштету за пуковника Канагета. Прва реакција је била у Жегару када су „Морлаци“ предвођени главаром Илијом Нанићем сишли у Обровац, ослободили своја два утамничена друга и повратили раније заплењену стоку. Ово је само била искра која је разбуктала још већи пожар. Срби из Буковице и Котара окупили су се на великом народном збору који је у први план истакао пароха из Биовичина Села Петра Јагодића – Куриџу, родом из Билишана. Збор је донео резолуцију, притужбу састављену дрским тоном, која се односила на злоупотребе провидура из Задра Марина Зана. Представка никада није предата јер се доносиоцу скретала пажња да ће платити главом уколико је преда гувернатору или људима из његовог окружења. Котарци су се организовали и послали позиве у кнински, дрнишки, шибенски и скрадински крај. Тамошњим житељима је запрећено грозном осветом ако се не придруже Куриџином покрету. Крај преко Крке се слабије одазвао јер је био блокиран залагањем локалних фрањеваца. Наиме, они својој пастви нису допуштали да се јаче прукључи покрету насталој у „ришћанској Буковици“.

 Врхунац Куриџине буне је када је 7000 наоружаних Срба пало под Задар позивајући кнеза Франа Поседарског, затим млетачке сердаре Радасовића, Смиљанића и Спингарола да изађу на преговоре у суседно село Црно. Марин Зане је саветовао одустајање од звецкања оружјем позивајући одметнике да своје захтеве мирним путем изложе властима. Поред смелог Петра Јагодића у извештајима Марина Зана, задарског провидура, помињу се следећи српски („морлачки“) вођи: Матија Миљанић из Крушева, Тома Королија из Ивошеваца, Цвјетан Цвјетињанин из села Биљани, Радован Корда из Ђеврсака и Новак Вујанић из Ервеника. Кнез Франо Поседарски је у јачој телесној пратњи изашао на преговре са Илијом Нанићем из Жегара и Матијом Жабетићем из Биограда, али је дијалог запао у кризу јер је граја побуњеника ток разговетног дијалога свалила у неспоразум. Ипак је млетачким представницима на руке предат писмени протест.

До нових преговора је дошло у Задру између Зановог капетана са једне и попа Куриџе са друге стране. Српски свештеник је био категоричан у захтевима за локалну самоуправу које је саопштио са пословичним „морлачким“ безобразлуком и дрскошћу. Млечани су почели да окупљају војне снаге око Скрадина са намером да нападну бунтовнике на северу, али док су се оружани Срби држали сложно и спремно да одговоре харањем градских поседа, сукоби су се одлагали. Скрадин је тада заблистао у епским стиховима, оживљавајући епоху цара Душана: „Јер слободно, царе господаре, турска кола стићи и престићи? Ој, и на кола српски барјак дићи! Нека кола иду до Скрадина, нека коњи играју ко вила, поносно ћу гледат’ са Брибира...“ Стихови су једне песме која проноси дух времена Петра Јагодића – Куриџе.

Марин Зане је успео да подели устанички табор, започевши одвојене преговоре са вођама и главарима. Тиме је унео раздор поколебавши Куриџин покрет. Поједини побуњенички вођи су били убеђени (што речима, а што митом) да одустану од побуне. Матија Жабетић, Илија Нанић и Петар Јагодић су се 1704. склонили у Лику, на аустријску територију. Преполовиши српске снаге дипломатском вештином, млетачке власти су донеле осуду „којом се поп Петар Јагодић – Куриџа, главар Жегара Илија Нанић и главар Биограда Матија Жабетић осуђују на смрт на вешалима, односно на вечно изгнанство са свих поседа републике Светог Марка уз уцену на 3000 лира и губитак све покретне и непокретне имовине“. ... Због новог рата су помиловани, али је Куриџа на превару ухваћен и, окован, одведен у Венецију, на галији.

КАЗНА

Врховни суд у Венецији је осудио Петра Јагодића, званог Куриџа, 9. јула 1706. године на 40 године строгог затвора «у мраку». Био је утамничен у ћелији без прозора чија је површина била мања од десет квадратних метара, храна му је била оскудна, а одећа у којој је дошао претворила се убрзо у рите. Тек након три деценије допуштено му је да напише писмо у завичај и да сазна да му је жива кћи-јединица Магдалена, а да му се брат нешто раније упокојио. Изашао је из затвора потпуно обневидео 9. јула 1746. године, али му није допуштено да се настани у родном селу. Под строгом оружаном контролом живео је у Задру до смрти 9. априла 1749. године. Венеција га се плашила и као старца осамдесетогодишњака и потпуно слепог. Нека тајанствена снага је избијала са његовог лика, од дуге седе браде, кошчатих удова и непоклеклог достојанства. Ове године се навршило 260 лета од упокојења неустрашивог Србина, вође «револуције Срба задарског краја», како је у једном извештају написао провидур Марин Зане. Куриџа је био први «велеиздајник», први српски свештеник који је због «политике» утамничен од стране римокатоличке државе.

Куриџино тамновање описано је у историјском роману «Мост уздисаја», чији је писац Мирко Жежељ, књижевник родом из Бенковца у Равним Котарима.

Српска традиција има неколико слика о Млечанима. У односу на неке друге, ови стереотипи нису подвргавани скалпелу социолошке критике new age-а. Српско јунаштво, херојски животни стил побеђује подлу латинштину и њену лукавштину. Сетимо се Милоша у Латинима, Женидбе цара Душана, Максима Црнојевића... Из народне епике то је отишло у уметничку књижевност. Његош у Горском Вијенцу извргава руглу моду, обичаје и лицемерје млетачке елите. Нечовештво, оличено у тамничењу људи, у тамницама званим pozzi у којима је био и Петар Јагодић, саблазнило је кнеза Рогана.

Петар Јагодић Куриџа, свештеник и народни трибун далматинских Срба предао је себе на жртву. Живи мученик, човек који је четири деценије издржао тамницу, мемлу и мркли мрак, коме је светлост једино била молитва, успео је да заплаши венецијанску поморску силу и да јој не допусти да гули сиротињу буковичког камењара. Нехотице је стао међу највеће подвижнике хришћанског истока, као човек коме је наметнуто ропство постало једнако испошћавању у пустињи, пештерама или столпничкој аскези. У духовној вертикали српске националне прошлости Куриџи следују: Симеон Кончаревић, Кирило Цвјетковић, Онисим Поповић и остали осведочени у нашем времену.