Свет књиге

ФОТОМОНОГРАФИЈА  „ХРАМ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ“

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Њему, првом међу светитељима, првом међу генијима и првом међу херојима у нашој историји, посвећен је Храм Светог Саве на Врачару. Ова величанствена грађевина неизрециве лепоте, замишљена да буде "видни и вечити споменик дубоке захвалности целог српског народа свом највећем препородитељу и угоднику Божјем светитељу Сави Српском “ ове године слави 70 година од постављања камена темељца. Тим поводом, новосадска издавачка кућа „Бечкерек“, велики јубилеј обележила је импресивном фотомонографијом о овој светињи, монументалној по величини, али и утиску који изазива.Постоји неколико књига које се баве овом темом, али ова монографија прва је која приказује Храм на свеобухватан начин – од саме идеје за његову изградњу до данашњих дана. Књига се тематски може поделити у две веће целине. Први део отвара повест о спаљивању моштију Светог Саве и осврт на нашег највећег просветитеља. Други део књиге посвећен је догађајима и посетама Храму, од самог почетка градње до данашњих дана. Пажња је посвећена и свим оним људима који су на било који начин помогли градњу Храма. Прича о Храму почиње од оснивања првог Друштва за подизање Храма (1895. године), првих идеја како би он требало да изгледа, па све до усвојених конкурсних архитектонских радова Александра Дерока и Богдана Несторовића. Историјске и друштвене околности, шта се и када радило на Храму (када је изградња почела), затим најинтересантнији делови Храма (купола, крстови, звона, фасада, крипта...) описани су у текстовима Драгомира Ацовића, главног архитекте за унутрашње уруђење Храма, уз несебичну помоћ Војислава Миловановића, протонеимара Храма. Патријарх Варнава, најзаслужнији за почетак градње храма, овако формулише циљ његове градње : “Хоћемо да у њему буде у мермеру, рељефима, украсу, мозаику и фрескама изложена сва наша историја, живот и догађаји.“ Нешто пре њега, Патријарх Димитрије жели да преко тог храма све оно што је српски народ имао у прошлости осигура и за своју будућност. Тако један патријарх усмерава храм на прошлост, други га отвара за будућност, обојица, пак, дају му првенствено национални карактер. И многи архитекти који се ангажују на његовом пројектовању и градњи, виде храм као јединствену уметничку целину конципирану од најбољих уметника, слободно и без ограничења, кроз призму савременог схватања уметности и живота, како би био прави израз народне захвалности свом бесмртном Светитељу и чудотворном Просветитељу. У нашој народној историји Свети Сава увек је био и занавек остао највећи и незаменљиви народни вођ наш из смрти у бесмртност, из овог пролазног живота у живот вечни. Сваком правом Србину он је био у свим невољама утеха, у тугама радост, у патњама сапатник, у гресима избавитељ, у смртима спаситељ и васкрситељ. А својим последњим распећем заувек је насликао Христово Распеће пред лицем свога народа. Извори духовних вода које је отворио Свети Сава и данас су питки и животворни. Ко са њих пије, по Јеванђељу Божијем, неће никад ожеднети. Прича о Светом Сави најдужа је прича коју прича Српски народ. За њега знају не само Бугари међу којима се упокојио, не само једноверна браћа Јелини, међу којима је духовно стасао, живећи у Светој Гори Атонској и изграђујући своју душу врлинама, којима га је Бог обасјао, него га добро познају и православни словенски племеници наши, Руси. Свети Сава био је мишљења да је храм попут човека, састављен из душе и тела. Грађевина је тело, а боголепна служба која се у њему врши – душа. И као што је за остварење целосне личности неопходно постизање потпуне хармоније између душе и тела, тако је и са храмом. Само онај храм у коме је постигнута пуна хармонија између њега као грађевине и свете литургијске Тајне која се у њему врши може бити место на коме се открива лице Божије и најдубља стварност света и човека, и место где човек и свет постају једно са Богом. По пројекту храма предвиђено је да његова крипта буде посвећена Св. Великомученику Лазару Косовском. Зашто? Зато што је цео живот Светог Саве био аманет: Све жртвовати за Христа, Христа низашта. То је био његов аманет, а то је аманет и Светога Кнеза Лазара. Тај светосавски, косовски тестамент временом је сазревао у души Српског народа, постајући саставни део његове колективне свести и саборне самосвести. Када буде завршен, он ће бити један од највећих храмова света, а биће и највећи живи православни храм у свету. Обиље фотографија које красе ову књигу и прате текстове, брижљиво су сакупљане годинама и представљају „једну врсту фиксираног сећања“. На њима је приказан сваки детаљ Храма- кроз историју и како он данас изгледа. Публикација је штампана на српском, руском и енглеском језику, како би, не само наши суграђани, већ и странци били упознати са значајем ове православне светиње, као и да се прикаже њена историја, како је све текло и колико је труда и напора било потребно да би данас овај Храм поносно красио нашу престоницу и представљао духовно седиште. Она је сведочанство о једном од најдуготрајнијих подухвата икад започетих у Србији и сећање на све прилоге и помоћ захваљујући којима се ова црква подиже. Фотомонографију је Привредна комора Војводине већ наградила за дизајн, а издавачка кућа “Бечкерек “ најавила је и водич кроз Храм и мултимедијалну вишејезичну презентацију Храма.

ТЕОЛОГИЈА БОГОСЛУЖБЕНИХ СИМВОЛА ОТАЧНИК,  СВЕСКА 1 (2009)

И последњим бројем је „Отачник“ потврдио да богословским проблемима приступа на један, за наше прилике, нов, идеолошки неострашћен и свеобухватнији начин. Утолико је значајније што је то показао и када је у питању тема којом се бави у овом броју; ради се о теологији богослужбених символа, дакле, о теологији богослужења. Тој теми је у последње време у нашој помесној Цркви приступано веома острашћено, те су већина суштинских питања била заобиђена, а у први план се истицало нешто потпуно маргинално. Стога је овај темат стигао „у прави час“.

Прва овогодишња свеска „Отачника“ показује један озбиљан и одговоран приступ, несумњиво, једној од најзначајнијих тема православног (црквеног) богословља. Уредништво је, судећи по Уводном слову и садржају дела посвећеног теми броја, било свесно обимности и комплексности проблематике богослужбених символа, као и чак немогућности коначног решавања свих питања проблематике којом се бави овај број. Али је, с друге стране, било свесно потребе да се за решењима упорно трага. Резултати трагања појединих теолога представљени су у овом броју „Отачника“, у првој „носећој“ рубрици, кроз 17 врло озбиљних и квалитетних текстова, на скоро 200 страна.

У другој по реду рубрици („Огледи“) публиковано је седам радова који се баве неким значајним теолошким темама, а који се не тичу теме броја, као што су именославље, природа педагогије Јована Златоустог, мистична теологија Дионисија Ареопагита, филиокве у контексту латинског платонизма, однос библијске и философске ерминевтике итд.

Трећа рубрика је насловљена као и сам часопис, односно, Богословско друштво које га издаје, дакле: „Отачник“. У њој су објављена два превода отачких списа са упоредним грчким текстом оргинала. Иначе, у „Отачнику“ се сви отачки преводи штампају са упоредним текстом оргинала. Два текста која су у овој рубрици јесу: Теофил Антиохијски, „Автолику“ (књ. 1.) и Максим Исповедник, „Апорија 37 – созерцање начина по коме би/ преступ Адамов“.

Последња рубрика, као што је то обичај у научним журналима, посвећена је приказима књига које су у скорије време актуелне у теолошкој јавности. У „Отачнику“ имамо четири стручно урађена приказа књига које су у Србији публиковани у последње време. Ради се о следећим књигама: Св. Августин, О блаженом животу; Патријарх Никифор, Против иконокласта; Карен Л. Кинг, Шта је гностицизам?; Ларс Тунберг, Човек и космос – визија св. Максима Исповедника.

Макарије Блажић