У нашој прелепој земљи, по речима Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, „из сваке капи Божје благодати никла је по једна Светиња. Том благодаћу су овдје вјековима живјеле душе гладне хљеба, гладне живота, гладне живога Бога и Божје истине“. Окружени животним бурама и искушењима, потребно је да свијемо гнездо свога срца око наслеђа наших светих предака, у молитвеној тишини манастира, под куполом сретања са Господом.
 У Радовашници се збива сусрет са вековима и природом која у свом богатом славословију Господу одсликава тајну обновљења живота. Манастир је посвећен Св. Архангелима, налази се на северним обронцима Цера, окружен храстовом шумом, удаљен 23 километра од Шапца. Саграђен је пре доласка Турака на ове просторе, а сматра се задужбином краља Драгутина Немањића или неког од његових велможа. Најстарији сачувани подаци о манастиру потичу из половине XVI века, где се он помиње као већ стари манастир, а историчари процењују да је подигнут у XIV веку. Живопис је урађен 1799. године.
По речима Св. Владике Николаја, када страда један народ, страдају и његове светиње. Тако је и ова српска светиња пролазила сва искушења свога народа, рушена и обнављана кроз историју, дижући се увек изнова у име очувања вере Христове, остајући постојано окриље своме народу. Радовашница је, кроз своју историјску мисију, имала улогу просветитеља, чувара предања и овде похрањених светиња, збрињавала избеглице, ратнике и рањенике, помагала у подизању и обнови других манастира и цркава.
У време турске најезде, порушене су и запустеле многе цркве и манастири у Србији. Ипак, Радовашницу Турци нису рушили, будући да се налази у подножју планине, далеко од већих насеља, као и зато што су се њени монаси бавили соколарством, а Турци су соколове користили за лов. У то време манастир је имао своју школу, са изузетно развијеном преписивачком, богослужбеном и просветном улогом. Познато нам је седам књига преписаних овде: Јеванђеље, пет Минеја и Пракс (типик-устав). Средином XIX века црква је имала 44 богослужбене књиге. За време Првог српског устанка, у манастиру је била болница у којој су лечени српски рањеници.
У аустро-турском рату, или одмах после њега, манастир Радовашница је запаљен, изгорео је кров од шиндре, келије и остале зграде. Црква је била без крова све до обнове 1779. године. За то време је на крову цркве расла трава, а затим и дрвеће, толико велико да је развило своје жиле на своду цркве, па их обновитељи нису могли ишчупати, а да не оштете свод. Дрвеће је посечено секиром, а пањеви су остали на своду све до 1929. године, када је игуман Лукијан Бирчанин обнављао цркву. У Првом светском рату Аустријанци су однели многа манастирска звона, па су парохијани даривали манастиру звоно од прикупљених прилога 1925. године, а краљ Александар I Карађорђевић подарио велико звоно манастиру 1933. године.
За време Другог светског рата, у Радовашници су биле стациониране четничке снаге. Упадом у манастир, немачка казнена експедиција запалила је манастирски конак и друге зграде до темеља, опљачкана је сва манастирска имовина, а минирањем до темеља срушена и манастирска црква. Немци су убијали и протеривали народ у логор. По завршетку рата, игуман Константин је, изнад извора свете воде, саградио нову капелу и посветио је Пресветој Богородици, а подигао је и звонару, обновио конаке и имања. Братство се увећало. На старом темељу је, 1969. године, саграђен нови манастирски конак.
Последња обнова манастира започела је лета Господњег 1987, на иницијативу епископа Јована (Максимовића), када је на месту капеле подигнут већи храм, посвећен Покрову Пресвете Богородице, освештан 1988. године. У обнови су учествовали свештеници шабачког намесништва и верни народ. Новопостављени старешина манастира, о. Николај, наставио је обнову манастира. Благодарећи првој канонској посети патријарха Павла, 1991. године, асфалтиран је нови пут до манастира.
Стара, срушена манастирска црква била је посвећена Св. архангелу Гаврилу. Грађена је у духу рашке традиције, од ломљеног, притесаног камена и кречног малтера, покривена шиндром. Основа цркве била је једнобродна, у облику два прекрштена правоугаоника, са припратом и полукружном олтарском апсидом. Завод за заштиту споменика започео је рестаурацију на остацима старе цркве, али су је ратна збивања у наше време привремено зауставила. У древним рушевинама ове цркве, под благодатним дејством светог места, овде се Господу често служи под ведрим небом. Испод нове цркве се налази извор чију воду називају светом, јер се њеним благотворним дејством многи верници исцељују од болести.
Манастир чува под својим сводовима велике светиње, мошти и иконе. Оригинални рукописи, преписивани на овом месту током минулих векова, као и сачувана документа, налазе се у музеју у Бечу (међу њима и Минеј из 1550. године). У посебном кивоту чува се ребро св. Теодора Тирона, које су монаси манастира Хопово донели на поклон Радовашници 1965. године, настављајући пријатељство из турских времена. На северном зиду цркве налази се икона св. Николаја Мирликијског Чудотворца, са честицама његових моштију. Наспрам ње стоји чудесно лепа икона Невске Богородице Брзопомоћнице, коју је манастир добио на дар од Руске Православне Цркве. Радовашница похрањује и мошти светих превлачких великомученика, као и Св. великомученика Димитрија и руских новомученица, кнегиње Јелисавете и монахиње Варваре.
Велика драгоценост манастира Радовашница је целивајући крст, у коме се, поред каменчића са Богородичиног Гроба и честица Часног Крста, налазе и мошти Св. Јована Крститеља, светих апостола Андреја Првозваног, Петра и Павла, св. Николаја Мирликијског, светих великомученика Ђорђа и Димитрија, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог, св. Саве Освећеног, Антонија Великог, Серафима Саровског и св. Пантелејмона.
Манастирску обитељ чине: старешина – архимандрит Николај (Малишић), јеромонах Филимон (Зековић), јерођакон Нифонт (Павловић), монаси Захарије (Томић) и Матрона (Павловић), као и мати Магдалина (Мркшић), некадашња игуманија манастира Фенек. По благослову Св. Синода, у својству госта у Радовашници борави и знаменити духовник, архимандрит Авакум (Росић), из манастира Св. Стефана у Сланцима.
Манастир држи потпуни светогорски типик. Св. Литургија се служи свакога дана. Радовашница има малу парохију и издржава се од рада на сопственом пољопривредном добру. Манастирска обитељ слави Сабор св. архангела Гаврила и Покров Пресвете Богородице, а о Св. Илији овде се одржава народни сабор. Повезујући историјско и духовно наслеђе Немањића са данашњицом, похрањујући у својим зидинама и светињама сусрет вековног трајања и вечности, манастир Радовашница потврђује завештање св. Симеона Мироточивог: „Чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите за вијекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ“.
|
