Бог је наградио мој труд

Славни „пивот“ југословенске репрезентације почео је да тренира 1976. у Партизану, а пет година касније заиграо је за сениорску екипу црно-белих. У дресу „плавих“ одиграо је 349 утакмица и постигао 540 голова. Двоструки је олимпијски и светски шампион, а једном је освојио ЕП. Биран је за најбољег ватерполисту света, освајао је и Светски куп, а у анкети „Новости“ - „Бирамо спортисту прошлог века“ заузео је пето место. Антологијски је његов гол у чувеном финалу на Светском првенству 1986. у Мадриду против Италије, памте се мечеви које је одиграо на Олимпијским играма у Сеулу, а 1991. је година његовог тријумфа када је био европски и светски шампион са репрезентацијом и клупски првак Старог континента. Играо је за Партизан, Младост, Црвену Звезду, Рому, Будванску ривијеру, Каталуњу, Сен Џулијен са Малте. Тим снова, освајачи олимпијске Златне медаље, славни Милановић, Шоштар, Посинковић, Лушић, Рађеновић, Букић, Гочанин, Пашквалин, Шименц, Вичевић, Безмалиновић, Андрић и Ђухо довели  су нас  на трон ватерполо велесиле на коме смо и дан данас. Каријеру је завршио 1996. после Олимпијских игара у Атланти. Тренирао је најпре Партизанов други тим и показао  да не живи у сенци своје велике играчке прошлости, већ да је много напредовао у тренерском послу. У јуну ове године изабран је за првог тренера Партизана.

Колико Вам вера у Христа даје снаге за све ствари којима сте били посвећени и којима се посвећујете данас, колико осмишљава Ваш живот у породици и спорту ?

- Вера ме је начинила оваквим какав сам сада. Мислим да ме је искреност моје православне вере сачувала у животу уопште, пошто сам по природи радознао човек који је пролазио кроз разнолике степене развоја и сазревања, ничега се нисам либио, ништа ме није мимоишло. Сада, у мојој 44. години, могу слободно да кажем да ме је баш искреност моје вере сачувала у животу, да сам захваљујући њој уопште жив, без имало преувеличавања. Нашу дивну, племениту, скромну православну веру упознао сам тек у својим тридесетим годинама. Мој отац, који се изјашњавао као атеиста, био је у ствари један од највећих верника, а да то није разумео. Учио ме је честитости, правичности, поштењу. Мислим да људи који имају безрезервну преданост било којој идеји, занимању, уметности поседују веру. Није лако бити безрезервно предан, а  данас исповедам да ми је само вера помагала да сваког дана уроним и базен и проведем сате у хлору предано и посвећенички. Слободно могу да упоредим свој живот са монашком посвећеношћу идеји која осмишљава живот. Свакога дана. Поново и изнова. Уместо молитве у келији са тамјаном, у базену у хлору са једином мишљу која ме води. Ни сам не знам откуда ми та зрелост у 12, 14. и 16. години, откуда сам црпео ту снагу да се толико озбиљно и предано посветим спорту.

Духовна снага и вера у Христа су ме сачували и формирали као личност. То сам касније схватио, када сам дубље упознао наше православље, да сам из тог простора црпео мотивацију за ту безрезервну искрену преданост спорту. Данас ми је потпуно јасно, када су  ароганција и бахатост прошли и напустили ме, када је изветрио младалачки занос, да ме је  вера водила кроз свакодневну преданост великим циљевима. Пливање је молитва која се понавља, која прочишћава наш дух. Да нисам имао молитву у себи не бих могао да издржим све те напоре који су пред мене постављени. Молитва, као свакодневно препливавање базена из дана у дан, два пута дневно, учинила ме је оваквим какав јесам, а не неке златне олимпијске медаље и голови које сам дао, иако је било периода у животу када нисам тако мислио. Када су ме у 27. години прогласили најбољим на свету, мислио сам да сам Богом дан момак. Тада су ароганција и бахатост узели највише маха, мислио сам да сам специјалан и да су успеси искључиво моја заслуга и да то што ја радим могу да изведем кад год хоћу. А онда су дошли тренуци када лопта није хтела у гол. Ништа ми није било јасно! Шта је то - исто тренирам, вода је иста, лопта је иста, али ја немам резултат ?! Десетак година касније ми је постало јасно. Све је исто осим мојих мисли! Када сам помислио да ја владам, није ништа ишло. Разлика је била у мојој глави. Више нисам био онај дечкић који се играо најискреније, који се безрезервно давао. Данас се трудим да дан проведем у давању.

За наше прилике је необично, несвакидашње да у тако искреном исповедном тону говори првак света, најбољи од најбољих ?

- Хришћанско утемељење је било веома значајно за мој професионални успех. Чак ми некада није било јасно колики сам степен зрелости исказивао у тинејџ добу, премда сам од стране родитеља одгајан у духу рада, образовања, поштења и честитости. Вера ме је направила успешним професионалцем, па успешним оцем и мужем, пријатељем и братом. У почетку сам био заинтересован за различите религије, док нисам упознао наше дивно, племенити и скромно православље. Молитва је заједнички именитељ. Наша Црква је наше оруђе и инструмент да дођемо до самих себе. У тренуцима када сам напуштао каријеру и из спортског прелазио у цивилни начин живота, када сам почео да учим живот изнова, моја вера је била пресудна.

Када Вас третирају као живу легенду, лако је да се погордите. Јесте ли одолели том искушењу ?

- Да би човек био врхунски спортиста, мора да поседује мало поноса, мало гордости, мало егоцентризма. Да би био врхунски стрелац мора да поседује мало бахатости. Човек мора да напусти то оружје које је можда било и пресудно да би постао велики професионалац  када напушта тај начин живота, одвоји се од тих карактеристика којесу отежавајући фактор у нормалном животу. У почетку ми није било лако и није ми било јасно, није ме мимоишло саплитање у животу, баш као и све моје вршњаке. Утренирану гордост, себичлук и егоцентризам елиминисао сам хришћанском молитвом. Опет је, дакле, вера била та која ми ја показала излаз. Свакодневну молитву сам упражњавао на различите начине. Мислим да је велику улогу у проналажењу вере одиграла и брачна заједница и рођење две ћерке. Јасно ми је да је брак светиња која даје нови степен зрелости у вери. Деца су ми помагала да напустим гордост и себичлук. Тешко је људима који нису успели да упознају себе кроз родитељство. Првих месеци по рођењу прве ћерке Ирине, схватио сам колики се горди  део мене изместио. Био сам много, много лакши. Питао сам се, како сам постао бољи и лакши? Мислим да је то сталан процес и јасно ми је да из дана у дан налазим простор за мотивацију да будем благ и скроман. Не стремим више никаквим великим циљевима, немам више великих амбиција, великих овоземаљских стремљења. Таквим приступом животу избегао сам многа разочарења.

МОЛИТВА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА

- Пливање је молитва која се понавља, која прочишћава наш дух. Да нисам имао молитву у себи не бих могао да издржим све те напоре који су пред мене постављени. Молитва, као свакодневно препливавање базена из дана у дан, два пута дневно ме је учинила оваквим какав јесам, а не неке златне олимпијске медаље и голови које сам дао. Иако је било периода у животу када нисам тако мислио.

Да ли је ово век поновног установљавања вредности које утемељују наш живот у Христу ?

- Ја не мислим тако. Иако видим агресивност са свих страна као и лицемерје, срећем људе који у свом микросвету живе вечне вредности и боре се за њих. Из дана у дан откривам нове људе у којима видим исту благодат, скромност и иста хтења којима тежим и сам. Мислим да је најважније да човек формира сам своје окружење јер тиме предупређује оно лоше у животу. Гледам да искушењима одолим још у мислима. Значи, не допуштам  да се развија нека незрела идеја. То значи да, рецимо, нећу бити тамо где је конфликт. Тако креирам свој живот. Бирам, надаље, шта ћу да радим током дана, шта ћу да једем, о чему ћу да мислим. Не значи да сам сада премудар, већ је то животно искуство јер сам превише дангубио. Извукавши поуку, врло опрезно бирам како ћу да организујем свој дан , не ризикујем више.

Да ли сте Ваше ћерке васпитали у духу Светосавља ?

- Обе моје ћерке су проходале у порти мале Светосавске цркве. Питају ме да ли постим током великих постова. Не, не уопште, зато што ја постим сваки дан у години. Најпре, креирам своје мисли трудећи се да буду позитивне. Изузетно пазим на исхрану, што је искуство из спортског начина живота, без алкохола. Постим сваког дана. На Литургију у Цркву одлазим када осећам потребу. Цркву осећам као свој дом. Тако васпитавам и своју децу - славимо Божић, Васкрс, нашу Славу. Не придајем превелики значај строгом придржавању правилима. Учим ћерке, док су још мале, да извор своје радости траже у провођењу квалитетног времена, а не у куповини лутака. Да буду срећне и насмејане, да воле нашу малу оазу коју имамо у селу, да негују другарство, поштују родитеље, сестре и браћу и да креирају свој свет. Покушавам да унутар себе негујем јеванђелске врлине. Ја сам обичан, скроман човек који поштује своју веру.

Да ли је наша Црква спремна да одговори на духовне изазове 21. века ?

- Мислим да наша вера није изузета од кризе у којој се као народ налазимо. А опет, мислим да је Српска Православна Црква  један од најздравијих делова творачке енергије српског народа. Постоје душе које се моле за нас, значи да  молитва није престала. За мене је то најсветија и најлепша ствар. Када бих био у прилици, замолио бих све верујуће Србе да се сваког дана помолимо у исто време. Верујем да би нам то пуно помогло. Потребан нам је осећај заједништва, заједничарења у молитви . Па, ајдемо Срби, људи, где год били на Земаљској кугли, да се заједно молимо сваке вечери у исто време и тиме молитвено договарамо са Богом и међу собом. Наша молитва није престајала вековима на неким местима. То је наше богатство, то ме духовно узноси. Молитва је најдрагоценије богатство које имамо.

Како се улази у Кућу славних, како се постаје најбољи на свету ?

- Тек када су ме изабрали, сазнао сам да су критеријуму строги - мора да прође 10 година од каријере, потребно је 200 гласова познаваоца који гласају за спортисту. Никад ми није било битно да уђем у Кућу славних. Ипак, са 14. година рекао сам себи да ћу бити најбољи на свету. То сам и постао преданим, безрезервним давањем спорту. Знам како се постаје најбољи на свету. Нико од мене у екипи није више желео да победи. Али, ја сам исто тако безрезервно разигравао и саиграче са највећом искреношћу који су то осећали и враћали избацујући ме као лидера екипе. У тим моментима, када сам давао важне голове, било ми јасно да је то поверење уствари ефекат бумеранга, реципроцитет безрезервног давања унутар тима које се враћа, јер тим избацује фаворита. То је било искрено давање. Тако се постаје најбољи на свету - на тренинзима се беспоштедо дајемо, безрезервно желимо да победимо, тимски мислимо. Играш без трунке простора за сопствену промоцију, а остали играчи творе за тебе твоју шансу. То уопште није лако!

Као играч имали сте каријеру из снова . Сада сте тренер првог тима Партизана. Може ли се очекивати од Вас немогуће - да будете већа легенда као тренер ?

- Ту такмичења нема. Тренер је саставни део екипе. Градићу ауторитет искључиво на знању. Престао сам да играм пре него што сам напунио 30 година. Неке ствари бих сада мењао. То је био мој играчки максимум. Ватерполу нисам дао све, као тренер могу много да допринесем.

Ватерполо Вас памти по одлучујећем голу у Мадриду 1986. против Италије у чувеном финалу. Да ли сте знали да ћете постићи тај гол који Вам је променио живот ?

- Нисам знао да ћу дати тај гол. На тренинзима смо сањали да се нађемо у таквој ситуацији где се нешто решава. То је заиста било невероватно - да после 8 продужетака добијем лопту на пар секунди пре краја. У тој ситуацији сам одреаговао као хиљаду пута до тада. Невероватно сам владао временом, простором, односима играча око мене. . . лопту ми додаје Шименц који има најјачи шут на свету и који је потпуно сам али мора да шутира. Међутим, додаје лопту мени. Мислим да сам безрезервним давањем ватерполу то заслужио. Јер је моја вера била безрезервна. Посвећенички рад и монашку преданост током двадесет година каријере  Господ је наградио. Тај гол ми је уистину променио живот.

Зашто сте прекинули играчку каријеру у годинама када сте још могли да дајете резултате ?

- Осетио сам умор и престао да играм. Желео сам да се вратим кући. Као да сам предосећао олују, желео сам да будем најзад поред моје жене и кћери. Није лоше бити код куће када настају кризни тренутци. Никада нисам јурио новац, ваљда зато и имам довољно.