У кризним данима, пред Мишарску битку, покушавали су да убеде Вожда да се склони са бојишта „Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пуко глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ, где је годе који сви би надежду изгубили…”.
И овом приликом одговор великог Вожда оправданост сваког даљег убеђивања доводи у питање: „Е, чича Прото, тако је, то и ја све знам, али ће рећи: Не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру...”. Само се једанпут Црни Ђорђе у критичном моменту раставио од својих бораца. Било је то током битке код Варварина 1810. године, кад је, углавном из поштовања према команданту руског помоћног одреда генералу Орурку, попустио. Рус му се тада обратио сличним речима, као и прота Матија пред Мишар: „Петровићу, наши солдати пропадут, но иди ти да се нађеш на страни!”. И тад, Вожд је био од користи браниоцима, јер је ишао по околини и прикупљао нове борце.
И сам Вожд у раду са људима радо се ослања на народну мудрост. При преговору са дахијама у Белој Паланци он прича басну о човеку коме је змија ујела сина. „Док ја гледам гробове серпских кнезова, које су дахије исекле и док год ви не убијете мене, као и друге кнезове што сте исекли, међу нама неће бити мира”. Буљубаши Живану, кад је због неопрезно испаљене пушке могло доћи до велике несреће, каже: „Та који се боји, онај бега а не онако…” (Живан је хтео да учини побуну). ЗНАЊЕ ЦРНОГ ЂОРЂА
Вожд као да није свестан природе свога дара кад се обраћа Живану: „Као стари Буљубаша свима нама добро познатог кнеза Алексе, требало би да си од њега памет научио, да научиш и мене и свакога другога…”. Знање Црног Ђорђа није научено, узето преко туђе приче и искуства – оно је задобијено „одозго”.
На основу расположивих података скоро да нема примера да је предосећај варао Црног Ђорђа кад су по среди питања од опште животне важности. Ток ратовања несрећне 1809. године добро је познат. Великим делом десило се тако што је ратни план прављен мимо предлога Вожда. По мемоаристи Анти Протићу, он је био мишљења да главну пажњу треба усмерити на југоисток: „Карађорђе је представљао да се наша војска окрене сва на једну страну, то јест на Ниш и Лесковац. ‘Више Ниша имаде добар дервен (кланац) да се може уватити и тамо у Црвеној Реци други Делиград поставити и Турцима прекраћивати пут за у Ниш... и тамо би се могао поставити шанац да би били од те стране сигурни‘. Но, овде мишљења претегну наших старешина сваки вукући на свој завичај. И тако се одреди на све стране да ударе... Овако раштркати, ниједна војска немаде успеха, кромје Карађорђа. Он је починио чудеса од његове стране, да није у стању перо описати...”.
То је показатељ начина рада Црног Ђорђа: и тамо где је убеђен у исправност свог става, не инсистира на њему ако га околина, из неразумевања, не прихвата. Приклања се мишљењу већине и делује по томе без обзира што је свестан да оно није добро и да иде на општу штету.
О видовитом размишљању Вожда пред битку говори и тополски казивач Петар Јокић. Било је то на самом почетку устанка, кад Црни Ђорђе говори више по предосећају него по искуству: „Ми смо наумили у име Бога да ударимо на Турке, и то ноћас. Но као што се ми победи надамо можемо лако и разбијени бити, па ћемо онда прснути куд који, него ти иди и прикради се што вештије можеш а удри што жешће можеш, па ако побегну Турци, добро, ако л’ не побегну него те надбију, ти се полако повуци натраг… Да се овде искупимо, па ћемо се уклонити у шуму, јер се дању одржати не можемо”.
Човек који се ослања на искуство иде иза догађаја. Упоређује, мери, задржава се на детаљу...
Интуиција даје могућност да се иде испред, кроз осећај за целину, изналази брз и ефикасан одговор. Тако пречим путем стиже до циља и постиже више. То чини Вожда генијалним предводником и човеком који ствара јунаке.
Вожд није ништа наследио, и своје прилично имање са којим улази у буну створио је сам. Тако, по Милићевићу, родитељи Вожда су били крајње сиромашни: „Обоје су били умрла сиротиња”. И кад се не прима вођења буне, Црни Ђорђе то не чини случајно – зна шта га на том месту чека. „За цело време својега владања, неколико месеци мање од читавих десет година, и управо се може рећи, да га је та борба и из Србије истерала и најпосле му главе дошла”.
”Како ја дођем међу њих, сви су слободнији. Како мене нема, сви се поплаше. А, опет, ја не могу све да се овде чујем, него сам у вилајету, Турци мисле да је код мене силна војска”. Речи показују да је Вожд свестан колико његово присуство препорађа људе, јер је оно гарант успеха. ТИЧАРСКА БИТКА
На сталне зазиве за помоћ због непрекидних борби око опседнуте Лознице, Вожд одговара питањем, ако су сталне борбе колико је војвода рањено? Кад је напокон стигао са помоћном војском, почела је чувена Тичарска битка, упамћена по томе што је само у њој рањено више главних команданата него током целог устанка (војвода Вук Лазаревић као командант фронта, Стојан Чупић, Јанко Цинцар, Лазар Мутап...).
Ни од чега Вожд ствара чврсту војничку организацију која је могла одолевати пуних 10 година иако је скоро стално у непријатељском обручу. „Ја морам чекати до осам дана, макар ја био без хлеба и воде овде; ја морам чекати заповест мога старијега (Вожда) што ми заповеди то будем чинити”.
У војничком послу Црни Ђорђе доспео је дотле да рат изједначује са радом, дакле нечим што се плански одвија и доноси очекивани резултат. „Сад вам ја у овај час не могу послати помоћи, докле ми се овде дело не сврши, јер Турци су дошли у Темнић, за које не двојим да и ви досад дознали нисте... и кнеза Симу сам са војском отуда позвао овамо, да би ове Турке што пре разбили, па како њих разбијем, одмах ћемо вам помоћи што више послати; само се ви тамо храбро за неколико дана држите!”.
Интуиција нарочито долази до израза у приликама тешке кризе којој се не може одолети само одлучношћу, чврстином и надљудском храброшћу јер снага противника је таква да као стихија руши све пред собом. Тешко је било у лето 1809. и неупоредиво теже пред коначни пад земље. Дотле несаломљив, Вожд реагује повраћањем „поче искати воду и ми њему дадосмо воде. Како се напи он окрете једном бљувати и тако сву ноћ пије воду и бљује…” (Следе испрекидане поруке Вожда) „Ако не дођеш за један сат, нећеш ме жива наћи, него поити, да се овде последњи пут очима видимо... Понесите ме кући, да умрем код куће, ја већ живота немам... Зар не видите да из мене душа излази, него још питате шта ћемо радити. Како вас Бог учи, ви гледајте, у ме се немојте ништа уздати...”. Кад се има у виду све оно што се после ове кризе десило, можда би боље било да се тада и растао са животом. Својим залагањем, храброшћу и генијалним вођењем, Вожд постаје за Турке синоним ратовања. И кад је почео Таковски устанак, у Цариграду се о њему говори као делу Црнога Ђорђа. ШАНЧЕВИ
У време док је писао своја „Сећања”, где говори и о шанчевима, Прота је упутио и писмо Друштву српске словесности да треба сачувати спомен на устаничке шанчеве. Има сличности у та два текста. „То је место идући од Јагодине к Ћуприји шума и честа да ни пешак никуд проћи не може, а то ли коњик, но само туда и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчени и у ливаде и њиве обрађени и то је велика штета за Србију”.
Бригу за шанчеве Прота испољава у акту пред крај живота, односно само три године пред смрт: „Европи је познато да је Карађорђе имао око 50 до 60 војвода и сваки је војвода на своме крају по свом благоразумију и ондашњој нужди по једном а по неки и по два и више шанчева оградили, и мало у Србији има високи брда и широких равница које нису биле српским шанчевима закићене... Као што чујем да су најглавнија и одбранитељни шанчеви Делиград, Неготин, Мишар, Засавица, Лозница и многи други скоро поравнати и људи онакве одбранитељне и на гласу шанчеве у житне њиве и ливаде преобратили... Јоште времена има да ви, господо учена, поправите и опишете, јербо јоште има живих Карађорђевих и Милошевих војника који могу бар шанчеве показати.”
О значају непроходних шума за успешну одбрану, Прота ће касније говорити и поводом пропасти устанка 1813, јер је увек, тада и касније, сматрао да пад земље те године није био неминован. „Те су планине врлетне и високе. Док на једно брдо изађеш сат, док у поток сиђеш сат, па опет тако путеви су били на завошчицу, узани да све мора коњ за коњем ићи, а ретко два заједно могу ићи, ништа не видиш, осим неба над собом, и кад би ту Турци у онако тесне богазе и бусије наступили, да не бије пушкама ако жали барута, но чакљама што се лађе од брега одбијају кога би тео Турчина да бираш закачити увући у буковик и клати. Обићи те не могу, да би те шест сати обилазили да ти слеђа дођу”.
Оваквим виђењем Прота директно потврђује и слаже се са оним оно што је благовремено те исте 1813. тврдио и Црни Ђорђе, да се из Крајине треба повући на Хомоље „да Вељка из Неготина извади и шанац неготински да заравни, а што има заире и ране и пешака да изведу на планину и да начине шанчеве да чувају, да Турци не би могли куда проћи... Не могу Турци планином проћи, зашто је планина велика, а друмови тесни одвише, може се 200 људи од пет хиљада бранити да не прођу... Тако, ми смо нашли за најбоље да би се ово лето могли одржати”. Због болести, Вожд није могао да наступа одлучно у наметању свога става о одбрани земље, те је она текла по ранијем плану сачињеном од невештих, са расутим снагама и познатим последицама.
О тешкоћама путовања по земљи Прота говори и другим поводом: „Одма са оном војском из Бранковине и топовима и џебаном пођем, најпре јавивши Јакову и Милану да ћу ја преко Маљена у Пожегу, јербо за топове нема друга пута на Ужице”.
О општем стању земље говори још један савременик: „Србија је по већој части готово више пуста била, па мало по мало, као таква и у непроходне шуме, планине и пустолине претворила се. Ретко је где опазити се могла, равна чиста пољана, плуг, њива и клас пшенични. Главни друмови веома су се сузили, и с једне и с друге стране обрели су били у тако густе шуме да путник, ако би се на коју другу страну с пута свратио, морао би у мрачним тим шумама заблудити се...”
Срби су имали мало својих лекара и у областима северно од Саве, где су услови за живот и школовање повољнији него код оних који су под Турцима, где лекара ниje било ни у мирним временима. У рату као трауматској епидемији, потребе за људима такве струке су неупоредиво веће, али о лечењу ни тада нема вести. Наиђе се само на неки усамљен податак. Тако Прота тек у свом спису о хајдуцима, док говори о хајдуку Јовану Врбици, дотиче се и његовог деловања током устанка: „Овај арамбаша Јован Врбица, после за Карађорђевог рата имао је добар дар и све је рањене момке у Врбици и по војсци видао и танета из момака вадио”. Као бившег хајдука, значи човека који често пролази кроз окршаје, невоља га је натерала да савлада ову вештину још пре устанка, и при томе је вероватно користио искуство старијих. ТОМА КОСТИЋ, ЛЕКАР
Хећим Тома Костић помиње се у више наративних извора. Живео је у Београду, и устаничка влада га је још 15. јула 1806. званично поставила да врши дужност војног лекара уз плату од 60 гроша месечно, коју би примао и кад не би имао никога да лечи. Тад је Тома живео у Смедереву, а с ослобођењем Београда долази и он ту, где је радио свој посао, а рањенике су доносили: „Прича се да је хећим Тома својим рођеним устима исисавао гној из разних гнојних канала, да би се рана брже и лакше обживчила”. Вук Караџић истиче његово залагање у лечењу при борбама око Ужица, тешко рањеног Милоша Обреновића.
Видара Тому ће поменути и Прота Матија, али не као лекара, већ као власника књиге и вероватног аутора записа: „О томе сам видио тако написато у једној књизи Хећим-Томе, које је онда у Београду седио, и ту стоји забележено да је Хаџи-Муста-пашин син 1801. године отишао и да су јаничари воденим лагумом у град ушли и како су се утемељили убили су пашу...”. |
