„...Odmah ćemo vam pomoći”

U kriznim danima, pred Mišarsku bitku, pokušavali su da ubede Vožda da se skloni sa bojišta „Jer ako Hadži-beg razbije našu vojsku, to je ništa, kao jednu četu, i opet će se sva vojska ovde oko tebe skupiti; ako li ti ideš, pak, Bože sačuvaj, da tebe razbije, a on više vojske ima nego u nas, onda bi puko glas, da je Hadži-beg razbio Karađorđa, i naše vojske i narod, gde je gode koji svi bi nadeždu izgubili…”.

I ovom prilikom odgovor velikog Vožda opravdanost svakog daljeg ubeđivanja dovodi u pitanje: „E, čiča Proto, tako je, to i ja sve znam, ali će reći: Ne smede Karađorđe da iziđe Hadži-begu na bitku, a kako će sutra veziru...”. Samo se jedanput Crni Đorđe u kritičnom momentu rastavio od svojih boraca. Bilo je to tokom bitke kod Varvarina 1810. godine, kad je, uglavnom iz poštovanja prema komandantu ruskog pomoćnog odreda generalu Orurku, popustio. Rus mu se tada obratio sličnim rečima, kao i prota Matija pred Mišar: „Petroviću, naši soldati propadut, no idi ti da se nađeš na strani!”. I tad, Vožd je bio od koristi braniocima, jer je išao po okolini i prikupljao nove borce.
I sam Vožd u radu sa ljudima rado se oslanja na narodnu mudrost. Pri pregovoru sa dahijama u Beloj Palanci on priča basnu o čoveku kome je zmija ujela sina. „Dok ja gledam grobove serpskih knezova, koje su dahije isekle i dok god vi ne ubijete mene, kao i druge knezove što ste isekli, među nama neće biti mira”. Buljubaši Živanu, kad je zbog neoprezno ispaljene puške moglo doći do velike nesreće, kaže: „Ta koji se boji, onaj bega a ne onako…” (Živan je hteo da učini pobunu).

ZNANjE CRNOG ĐORĐA
Vožd kao da nije svestan prirode svoga dara kad se obraća Živanu: „Kao stari Buljubaša svima nama dobro poznatog kneza Alekse, trebalo bi da si od njega pamet naučio, da naučiš i mene i svakoga drugoga…”. Znanje Crnog Đorđa nije naučeno, uzeto preko tuđe priče i iskustva – ono je zadobijeno „odozgo”.
Na osnovu raspoloživih podataka skoro da nema primera da je predosećaj varao Crnog Đorđa kad su po sredi pitanja od opšte životne važnosti. Tok ratovanja nesrećne 1809. godine dobro je poznat. Velikim delom desilo se tako što je ratni plan pravljen mimo predloga Vožda. Po memoaristi Anti Protiću, on je bio mišljenja da glavnu pažnju treba usmeriti na jugoistok: „Karađorđe je predstavljao da se naša vojska okrene sva na jednu stranu, to jest na Niš i Leskovac. ‘Više Niša imade dobar derven (klanac) da se može uvatiti i tamo u Crvenoj Reci drugi Deligrad postaviti i Turcima prekraćivati put za u Niš... i tamo bi se mogao postaviti šanac da bi bili od te strane sigurni‘. No, ovde mišljenja pretegnu naših starešina svaki vukući na svoj zavičaj. I tako se odredi na sve strane da udare... Ovako raštrkati, nijedna vojska nemade uspeha, kromje Karađorđa. On je počinio čudesa od njegove strane, da nije u stanju pero opisati...”.
To je pokazatelj načina rada Crnog Đorđa: i tamo gde je ubeđen u ispravnost svog stava, ne insistira na njemu ako ga okolina, iz nerazumevanja, ne prihvata. Priklanja se mišljenju većine i deluje po tome bez obzira što je svestan da ono nije dobro i da ide na opštu štetu.

O vidovitom razmišljanju Vožda pred bitku govori i topolski kazivač Petar Jokić. Bilo je to na samom početku ustanka, kad Crni Đorđe govori više po predosećaju nego po iskustvu: „Mi smo naumili u ime Boga da udarimo na Turke, i to noćas. No kao što se mi pobedi nadamo možemo lako i razbijeni biti, pa ćemo onda prsnuti kud koji, nego ti idi i prikradi se što veštije možeš a udri što žešće možeš, pa ako pobegnu Turci, dobro, ako l’ ne pobegnu nego te nadbiju, ti se polako povuci natrag… Da se ovde iskupimo, pa ćemo se ukloniti u šumu, jer se danju održati ne možemo”.
Čovek koji se oslanja na iskustvo ide iza događaja. Upoređuje, meri, zadržava se na detalju...
Intuicija daje mogućnost da se ide ispred, kroz osećaj za celinu, iznalazi brz i efikasan odgovor. Tako prečim putem stiže do cilja i postiže više. To čini Vožda genijalnim predvodnikom i čovekom koji stvara junake.
Vožd nije ništa nasledio, i svoje prilično imanje sa kojim ulazi u bunu stvorio je sam. Tako, po Milićeviću, roditelji Vožda su bili krajnje siromašni: „Oboje su bili umrla sirotinja”. I kad se ne prima vođenja bune, Crni Đorđe to ne čini slučajno – zna šta ga na tom mestu čeka. „Za celo vreme svojega vladanja, nekoliko meseci manje od čitavih deset godina, i upravo se može reći, da ga je ta borba i iz Srbije isterala i najposle mu glave došla”.
”Kako ja dođem među njih, svi su slobodniji. Kako mene nema, svi se poplaše. A, opet, ja ne mogu sve da se ovde čujem, nego sam u vilajetu, Turci misle da je kod mene silna vojska”. Reči pokazuju da je Vožd svestan koliko njegovo prisustvo preporađa ljude, jer je ono garant uspeha.

TIČARSKA BITKA
Na stalne zazive za pomoć zbog neprekidnih borbi oko opsednute Loznice, Vožd odgovara pitanjem, ako su stalne borbe koliko je vojvoda ranjeno? Kad je napokon stigao sa pomoćnom vojskom, počela je čuvena Tičarska bitka, upamćena po tome što je samo u njoj ranjeno više glavnih komandanata nego tokom celog ustanka (vojvoda Vuk Lazarević kao komandant fronta, Stojan Čupić, Janko Cincar, Lazar Mutap...).
Ni od čega Vožd stvara čvrstu vojničku organizaciju koja je mogla odolevati punih 10 godina iako je skoro stalno u neprijateljskom obruču. „Ja moram čekati do osam dana, makar ja bio bez hleba i vode ovde; ja moram čekati zapovest moga starijega (Vožda) što mi zapovedi to budem činiti”.
U vojničkom poslu Crni Đorđe dospeo je dotle da rat izjednačuje sa radom, dakle nečim što se planski odvija i donosi očekivani rezultat. „Sad vam ja u ovaj čas ne mogu poslati pomoći, dokle mi se ovde delo ne svrši, jer Turci su došli u Temnić, za koje ne dvojim da i vi dosad doznali niste... i kneza Simu sam sa vojskom otuda pozvao ovamo, da bi ove Turke što pre razbili, pa kako njih razbijem, odmah ćemo vam pomoći što više poslati; samo se vi tamo hrabro za nekoliko dana držite!”.
Intuicija naročito dolazi do izraza u prilikama teške krize kojoj se ne može odoleti samo odlučnošću, čvrstinom i nadljudskom hrabrošću jer snaga protivnika je takva da kao stihija ruši sve pred sobom. Teško je bilo u leto 1809. i neuporedivo teže pred konačni pad zemlje. Dotle nesalomljiv, Vožd reaguje povraćanjem „poče iskati vodu i mi njemu dadosmo vode. Kako se napi on okrete jednom bljuvati i tako svu noć pije vodu i bljuje…” (Slede isprekidane poruke Vožda) „Ako ne dođeš za jedan sat, nećeš me živa naći, nego poiti, da se ovde poslednji put očima vidimo... Ponesite me kući, da umrem kod kuće, ja već života nemam... Zar ne vidite da iz mene duša izlazi, nego još pitate šta ćemo raditi. Kako vas Bog uči, vi gledajte, u me se nemojte ništa uzdati...”. Kad se ima u vidu sve ono što se posle ove krize desilo, možda bi bolje bilo da se tada i rastao sa životom. Svojim zalaganjem, hrabrošću i genijalnim vođenjem, Vožd postaje za Turke sinonim ratovanja. I kad je počeo Takovski ustanak, u Carigradu se o njemu govori kao delu Crnoga Đorđa.

ŠANČEVI
U vreme dok je pisao svoja „Sećanja”, gde govori i o šančevima, Prota je uputio i pismo Društvu srpske slovesnosti da treba sačuvati spomen na ustaničke šančeve. Ima sličnosti u ta dva teksta. „To je mesto idući od Jagodine k Ćupriji šuma i česta da ni pešak nikud proći ne može, a to li konjik, no samo tuda i to uzanim putem, kao što je u Mačvi Kitog bio. No po nesreći obadva su ta puta i šume okrčeni i u livade i njive obrađeni i to je velika šteta za Srbiju”.
Brigu za šančeve Prota ispoljava u aktu pred kraj života, odnosno samo tri godine pred smrt: „Evropi je poznato da je Karađorđe imao oko 50 do 60 vojvoda i svaki je vojvoda na svome kraju po svom blagorazumiju i ondašnjoj nuždi po jednom a po neki i po dva i više šančeva ogradili, i malo u Srbiji ima visoki brda i širokih ravnica koje nisu bile srpskim šančevima zakićene... Kao što čujem da su najglavnija i odbraniteljni šančevi Deligrad, Negotin, Mišar, Zasavica, Loznica i mnogi drugi skoro poravnati i ljudi onakve odbraniteljne i na glasu šančeve u žitne njive i livade preobratili... Jošte vremena ima da vi, gospodo učena, popravite i opišete, jerbo jošte ima živih Karađorđevih i Miloševih vojnika koji mogu bar šančeve pokazati.”
O značaju neprohodnih šuma za uspešnu odbranu, Prota će kasnije govoriti i povodom propasti ustanka 1813, jer je uvek, tada i kasnije, smatrao da pad zemlje te godine nije bio neminovan. „Te su planine vrletne i visoke. Dok na jedno brdo izađeš sat, dok u potok siđeš sat, pa opet tako putevi su bili na zavoščicu, uzani da sve mora konj za konjem ići, a retko dva zajedno mogu ići, ništa ne vidiš, osim neba nad sobom, i kad bi tu Turci u onako tesne bogaze i busije nastupili, da ne bije puškama ako žali baruta, no čakljama što se lađe od brega odbijaju koga bi teo Turčina da biraš zakačiti uvući u bukovik i klati. Obići te ne mogu, da bi te šest sati obilazili da ti sleđa dođu”.
Ovakvim viđenjem Prota direktno potvrđuje i slaže se sa onim ono što je blagovremeno te iste 1813. tvrdio i Crni Đorđe, da se iz Krajine treba povući na Homolje „da Veljka iz Negotina izvadi i šanac negotinski da zaravni, a što ima zaire i rane i pešaka da izvedu na planinu i da načine šančeve da čuvaju, da Turci ne bi mogli kuda proći... Ne mogu Turci planinom proći, zašto je planina velika, a drumovi tesni odviše, može se 200 ljudi od pet hiljada braniti da ne prođu... Tako, mi smo našli za najbolje da bi se ovo leto mogli održati”. Zbog bolesti, Vožd nije mogao da nastupa odlučno u nametanju svoga stava o odbrani zemlje, te je ona tekla po ranijem planu sačinjenom od neveštih, sa rasutim snagama i poznatim posledicama.
O teškoćama putovanja po zemlji Prota govori i drugim povodom: „Odma sa onom vojskom iz Brankovine i topovima i džebanom pođem, najpre javivši Jakovu i Milanu da ću ja preko Maljena u Požegu, jerbo za topove nema druga puta na Užice”.
O opštem stanju zemlje govori još jedan savremenik: „Srbija je po većoj časti gotovo više pusta bila, pa malo po malo, kao takva i u neprohodne šume, planine i pustoline pretvorila se. Retko je gde opaziti se mogla, ravna čista poljana, plug, njiva i klas pšenični. Glavni drumovi veoma su se suzili, i s jedne i s druge strane obreli su bili u tako guste šume da putnik, ako bi se na koju drugu stranu s puta svratio, morao bi u mračnim tim šumama zabluditi se...”
Srbi su imali malo svojih lekara i u oblastima severno od Save, gde su uslovi za život i školovanje povoljniji nego kod onih koji su pod Turcima, gde lekara nije bilo ni u mirnim vremenima. U ratu kao traumatskoj epidemiji, potrebe za ljudima takve struke su neuporedivo veće, ali o lečenju ni tada nema vesti. Naiđe se samo na neki usamljen podatak. Tako Prota tek u svom spisu o hajducima, dok govori o hajduku Jovanu Vrbici, dotiče se i njegovog delovanja tokom ustanka: „Ovaj arambaša Jovan Vrbica, posle za Karađorđevog rata imao je dobar dar i sve je ranjene momke u Vrbici i po vojsci vidao i taneta iz momaka vadio”. Kao bivšeg hajduka, znači čoveka koji često prolazi kroz okršaje, nevolja ga je naterala da savlada ovu veštinu još pre ustanka, i pri tome je verovatno koristio iskustvo starijih.

TOMA KOSTIĆ, LEKAR
Hećim Toma Kostić pominje se u više narativnih izvora. Živeo je u Beogradu, i ustanička vlada ga je još 15. jula 1806. zvanično postavila da vrši dužnost vojnog lekara uz platu od 60 groša mesečno, koju bi primao i kad ne bi imao nikoga da leči. Tad je Toma živeo u Smederevu, a s oslobođenjem Beograda dolazi i on tu, gde je radio svoj posao, a ranjenike su donosili: „Priča se da je hećim Toma svojim rođenim ustima isisavao gnoj iz raznih gnojnih kanala, da bi se rana brže i lakše obživčila”. Vuk Karadžić ističe njegovo zalaganje u lečenju pri borbama oko Užica, teško ranjenog Miloša Obrenovića.
Vidara Tomu će pomenuti i Prota Matija, ali ne kao lekara, već kao vlasnika knjige i verovatnog autora zapisa: „O tome sam vidio tako napisato u jednoj knjizi Hećim-Tome, koje je onda u Beogradu sedio, i tu stoji zabeleženo da je Hadži-Musta-pašin sin 1801. godine otišao i da su janičari vodenim lagumom u grad ušli i kako su se utemeljili ubili su pašu...”.