Ваша дела су бесмртна

Још док је словено-српски православни столни Београд, био у благословеном сну Божјем и полако се будио са првим сунчевим зрацима који су блажено и животворно миловали сву творевину Творчеву, и расипали се Карабурмом, Звездаром и Белим Градом, око педесетак поклоника у једном аутобусу је ишло кроз Посавину кренуло је да се поклони сенима бесмртних јунака и мученика. Поједини млађи и старији су весело разговарали, неки су читали молитве, ретки одмарали, али сви су били срећни што иду на изворе светомученичке јеванђелске „воде живе” Христове, да напоје и осунчају душе и бића своја у бастионима и задужбинама светомученичких бесмртних предака. Били смо већ на домаку Дебрца, док је иза нас остао Обреновац (некадашњи Палеж, где је кнез Милош у Другом успелом Српском устанку жестоко потукао Турке 1815. године, те и име града носи презиме његове фамилије – династије Обреновића).Потом смо хитали кроз пределе средњовековног Дебрца, престонице краља Драгутина Немањића, сремског краља – Regnum Servium, како је у памћењу народа очувано. О томе нам сведоче остаци „славног двора” у Дебрцу чије су „рушевине остале и сачуване на Сави”, источно од Шапца. И док је нас молитвено пренуо храм Св. цара Константина, и мајке његове Св. Јелене на пролазу кроз градић Дебрц и Посавину, воде Саве – која памти славна византијска и немањићка времена – неповратно су текле ка београдском језеру, „српском мору”, где се сваког лепог летњег дана сјате хиљаде душа. И док смо на десетине километара били удаљени од београдског људског мравињака, пут нас је даље водио кроз Посаво-Тамнаву, недалеко од Коцељеве која носи име српског кнеза Коцеља којега су Угри у ноћном препаду ухватили и утопили у Сави. Недалеко од Коцељеве је и Бранковина, седиште кнезова Алексе и Јакова Ненадовића, из које је куле-светиље, као и из оне друге у Тополи, вожда Карађорђа, засијало сунце слободе усинџиреном у петовековном ропству роду српском.

Даље смо путовали кроз Владимирце, прешавши преко шабачко-ваљевске магистрале, идући даље кроз Матијевац, Накучане и Волујац, и стигли смо на легендарну планину Цер.

Обрели смо се и код самог Текериша на чијем монументалном споменику пише: „Ваша дела су бесмртна, 14-18. августа 1914”. Ту, у саставу спомен-обележја, налази се и музеј бесмртних јунака који су поразили армију аустро-угарске империје, која је бројала око 51 милион становника када се устремила 1914. године на Србијицу од 4,5 милиона житеља, како би је избрисала са лица земље. У Текеришу постоји црква Св. пророка Илије, из 1839. године, која памти судар 200.000 аустроугарских војника са 180.000 српских бранитеља, где је освајачких ратника изгинуло 25.000 а заробљено 4.500; а српских, који су бранили своју кућу, отаџбину, право на живот и слободу коју је „Бог дао за човека” како поје Шантић, изгинуло је 259 официра и 16.045 подофицира и војника.

ДВА ХРИШЋАНСКА ФИЛОСОФА

Идући даље преко зелених церских падина, крвљу натопљених за „Крст Часни и слободу златну”, стигли смо до новог храма Св. Јустина Философа и преподобног православог философа Јустина Ћелијског. Поред цркве огњеног пророка Илије, на Церу, која од 1839. године служи Свете Литургије, од пре пет година, у селу Рибарице под Цером од 90 домаћинстава, са протојерејом Станком Васићем, подигнута је нова Црква Св. мученика философа Јустина и преподобног Јустина Ћелијског, нашег савременика. Храм је осветио епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (12. октобра 2004), а 2007. су освећена и два звона да са богомоље двојице светаца-философа „зову верску духовну децу – чеда на молитву, покајање и причест”.

Ове године, по одслуженој Св. Литургији, обављена је и литија, пререзан славски колач, освећена су два велика крста за куполу и звоник. Један је прилог протојереја-ставрофора Рајка Вукосављевића са породицом, а други (управо четрдесет први по реду) дародавца Станоја Љубицановића, на чему су им благодарни мештани са старешином храма Бошком Н. Јаковљевићем.

Потом је у великој сали приређен свечан ручак, како за госте из Београда, тако и за остале из Поцерја и Подриња. Том приликом су подигнуте красне здравице од началствујућег лозничког протојереја-ставрофора Југослава Живановића, потом од Живадина Протића, Станка Васића и Рајка Вукосављевића. Уз све дивне речи, упечатљиве су оне од проте Живадина, да период Св. Отаца није завршен са св. Јованом Дамаскином, већ да он траје у Цркви Христовој, стално јер благодат Тројединог Бога силом Духа Светога изводи у роду свечовечијем и нашем и данас свете којим нас је Господ обдарио, Св. Николајем Охридским као и преподобним Јустином Ћелијским, коме смо, као и његовом имењаку, св. муч. Јустину Философу, узносили у њиховом храму. Први, св. мученик Јустин Философ, својим списима био је бранитељ (апологета) Хришћанства у 2. веку од римских царева Антонија, Марка Аврелија и осталих безбожника. Као и други у 20. столећу, преподобни Јустин Философ Ћелијски је својим делима и животом био „савет православне Цркве”, прогоњене од комунистичких безбожника. Животни мото првог Св. Јустина – славе адвоката београдских – био је као и нашег савременика, оца Јустина Ћелијског: „Можете нас убити, али нас не можете победити!” Ово славље увеличали су и млади ученици веронауке који су послуживали госте са домаћином славе, студентом теологије Драганом Радичевићем и осталим верницима. Свеукупно торжество употпунио је хор из Београда са диригентом Слађаном Торбицом.

У СВ. ТРОНОШИ И ТРШИЋУ

Свечано дочекани и испраћени гласом нових звона са церских падина и села Рибарице, где пшеница ниче из крви светомученичке и може одмах за славску панаију да се спрема, како је беседио блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић (+1989), синовац Св. Николаја Српског, „највећег Србина после Светог Саве”, како га назва свесрпска богомољачка душа.

Прођосмо кроз варошицу Драгинац, у којој су Немци у Другом светском рату језиво масакрирали мештане, слично светомученицима професорима и ученицима пострадалим у Крагујевцу. Затим смо, преко Брезјака и Корените, стигли у свету задужбину Светородних Немањића српског краља Драгутина (1276-1316), супруге Катарине (Катил), сина краља Владислава II и осталих.

По уласку у храм, саслушали смо историјат светиње која је, као и српски народ кроз историју, љуто пострадала. Обновом Пећке Патријаршије 1557. године, обнавља се и Троноша, чији игуман Пајсије са братијом из једног преосталог конака са помоћу манастира Папраће, игумана Арсенија и сабрата му Генадија, креће у обнову о Васкрсу 1559. године. И тако манастир Троноша постаје духовно-национални центар. У рату руско-аустријском против Турске 1787-1791. године, игуман Стефан Јовановић је био уз хришћане. Турци, 1792. године, по обећаној амнестији „као вуци”, упали су у светињу, опљачкали игумана Мојсија који је замењивао игумана Стефана, и „посекли на самим црквеним вратима”. Јеромонах Јосиф пише троношки родослов (1791), где говори о роду српском, чак и прецима славних Немањића који су се из ових простора због ратних метежа склонили у Дукљу (Зету).


И сам Вук Ст. Караџић учио је писменост код тадашњег архимандрита Стефана Јовановића. Због пружања помоћи устаницима у првом српском устанку, манастир је спаљен 1814. године. Обнова манастира била је 1833-34. године, у време кнеза Милоша Обреновића, шабачког епископа Герасима (1831-39) и игумана Методија. Манастир је имао 1860. године 93 књиге, србуље, руске и грчке. У ратном времену 1914-18. године био је болница и гробље. У Другом светском рату немачка војска је манастир разорила и попалила 12. октобра 1941. године. Том приликом побијена је сва манастирска стока и живина, запаљене су црквене књиге, конак и амбари. Последња обнова манастира обављена је 1964-68. године. Садашњи живопис је из 1834. године. Два велика светска рата много су оштетила манастир, али је он доживео своју обнову, од братије и народа, у време архимандрита Антонија Ђурђевића и епископа шабачко-ваљевског Јована. У то време подигнута је и чесма „Девет Југовића” са капелом посвећеном св. Пантелејмону – рад архитекте др Драгомира Тадића. У манастиру је одржана свечаност 200-годишњице рођења Вука Ст. Караџића 1987. године.

Током наше посете обављен је заједнички парастос изгинулим од руку злодјеј, као и родбини поклоника, а после је разгледан музеј манастира Троноше, где је била и школа у којој се учио Вук Ст. Караџић. Још дуго смо разгледали знаменитости манастира са фрескописом, иконе манастирске међу којима се налазила икона мученика-царевића Алексеја Романова, убијеног са царском породицом у Руској револуцији 1918. године. Задивљујуће су и огромне ратарске свеће, јединствене у Српској цркви; као и предивна капела Св. Пантелејмона, друга црква поред главне Ваведењске, са чувеном спомен-чесмом Девет Југовића и десетог славног Југ-Богдана, где даноноћно благословена вода Божја тече. И док жедни напијају тела своја, то и душе своје напајају живом водом – јеванђељском, песмама светосавског косовског циклуса, Лазаревим опредељењем са косовским јунацима 1389. године за Царство Небеско.

Поподне, у повратку ка Београду, свратили смо у Тршић, родно место Вука Караџића (1787). Разгледали смо љупку малу дрвену цркву са звоником, амфитеатром, његовом родном кућом и осталим знаменитостима. Затим смо се преко Лознице упутили мачванском долинском магистралом ка Шапцу, на тридесетом километру, у страдалном Прњавору у оба светска рата, где се налази храм Св. пророка Илије. Између храма и спомен-костурнице споменутих жртава подигнуте су две велике бисте престолонаследника краља Александра I Карађорђевића и професора др Арчибалда Рајса, „пријатеља Срба из најтежих дана”. Он је свету предочио страдање Срба 1914-18. године.

У МАНАСТИРУ ЧОКЕШИНИ

Предвече смо се обрели у манастиру Чокешини, који, по усменој традицији,  потиче од војводе Милоша Обилића, а по некима и од властелина Чокеше. Манастир је више пута рушен и обнављан, како пише у октоиху из 1777. године. Обновљен је за време ваљевског епископа Јоакима 1785. године. У Првом српском устанку, 16. августа 1804. године, збио се бој на Чокешини, где се 300 српских јунака, предвођених браћом Недић, Глигоријем и Димитријем, сударило са многобројнијом турском војском, која је хитала у помоћ посади града Шапца. У тој борби изгинули су, са браћом Недић, скоро сви српски ратници, пославши вест вожду Карађорђу: „Пошаљите Вожду брзојавку читку/ да сви изгибосмо ал’ добисмо битку”. После боја, веома ослабљена турска војска под заповеднишвом паше Видајића, спалила је манастир у бесу и изнемогла, рањена и искрвављена вратила се у Босну.

По разгледању светиње и слушању историјата манастира који поседује чудотворну икону Мајке Божје, код које је хор отпевао више духовних песама, били смо наслужени од мати Ане и особља. Разгледајући знаменитости, између храма и конака, читали смо, на крстоносном споменику висине пет метара, подигнутом 1890. године под којим почивају браћа Недић са саборцима, ове и речи исписане са северозападне стране овога памјатника:

„Ништавни су споменици давни

спрам јунаштва тих Недића славни.

Нек смрт њина целом Српству

За вечити углед служи,

Нек се свако као они

завичају свом одужи

јер да њине смрти не би

да за Српство нису пали,

још би Срби у Поцерју

турској сили робовали.”

На Липовцу потоку, код Чокешине, на Лазареву Суботу 16. априла 1804. године, за отаџбину, од источне стране: „Недићи су за њу пали,/ и свој живот Богу дали.”

Био је већ сумрак кад смо се опростили од домаћина и упутили за Београд преко града Шапца и витешког Мишара, где се одиграла најславнија битка из Првог српског устанка 1806. године „и васкрса државе српске” како је писао историчар Стојан Новаковић. А и Срби, по речима Ђорђа Петровића, да у српској револуцији „скину јарам који од Косова вуку”. Иза нас је на северозападу, уз Саву, остао и споменик бесмртних јунака из 1813. године, палих на Равњу са Зеком Буљубашом (Јован Глигоријевић) и његовим голаћима (јунацима). На том „српском Термопилу”, сломом Србије 1813. године, као и новим устанком који ће 1815 после тога доћи, на огромном споменику уклесане су речи за потомство, које са Ћеле-кулом из источне Србије на Чегру из 1809. године, озидане од 952 главе са Синђелићевом, стихови нам говоре:

„За јуначка ваша дела

васиона знаде цела

кости су вам расејане

ал победом увенчане

спомен борба за слободу

нек имена ваша буду”.