Црква Рождества Пресвете Богородице, још једна земунска богомоља, у народу названа Богородичина црква, саграђена је 1780. године средствима српског, грчког и цинцарског становништва овог дела Београда. Три године раније, 1777. камен-темељац положио је митрополит Јосиф Шакабента. Великих је димензија, изведена као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом у стилу позног барока, и са елементима у традицији српско-византијске архитектуре. 1791. године уместо кубета постављен је звоник, а 1880. године црква је значајно преправљена.
Вишепојасни иконостас израдио је Аксентије Марковић, а иконе на њему је 1815. године осликао Арсеније Теодоровић, који је, поред овога, урадио и десет зидних слика у периоду од 1813. до 1815. године. Теодоровић је један од најзначајнијих српских сликара класицистичког периода, и многи од његових портрета су остали непревазиђени у каснијем сликарству на овим просторима (нека од дела његовог портретног сликарства су: епископ Кирило Живковић, Доситеј Обрадовић – дело касније изгубљено, портрет Макрене Којић, Петра Дуке, Портрет жене у белом, идр.). И у сликарству са религиозним темама урадио је велики број композиција (неке од њих су: Свети Стеван Штиљановић дели жито народу, Браћа Иван и Богић Вучковић-Стратимировић, Свети Иван Непомук у Тителској католичкој цркви, идр.).
За Школу цртања и лепог писања, коју је у Сремским Карловцима 1809. године основао митрополит Стратимировић, израдио је 35 предложака. Овај угледни сликар, који је Уметничку академију завршио у Бечу, осликао је 26 иконостаса у сремским, банатским и бачким црквама, а радио је и у храмовима у Хрватској и Славонији.
У Богородичиној цркви у Земуну Теодоровић је насликао Распеће Христово у проскомидији; на своду изнад солеје, односно у првом травеју (травеј је источни и западни део свода подељен луковима) до иконостаса је Старац дана, окружен анђелима и Јеванђелистима са символима, са јужне стране свети Лука и свети Јован, а са северне свети Матеј и свети Марко. На потрбушном луку изнад солеје на северној страни представљена су два светитеља између којих је слика Горућа купина. Симетрично овим, на јужној страни потрбушног лука изображена су, такође два светитеља, а између њих је приказ „Јона под дрветом тикве“. На стубовима припрате уметник је насликао Рођење Христово, на северном, и Крштење Христово, на јужном стубу. Све ове композиције Теодоровић је осликао у стилу класицизма, са траговима барока, радећи према предлошцима, тј. користећи композициона решења старијих мајстора. При том, радио их је уљем на добро припремљеној подлози, па су оне и данас у добром стању (видљива оштећења у првом травеју су настала током Другог светског рата, вероватно од метака).
Остале зидне површине у храму живописао је руски сликар у емиграцији Андреј Биценко 1937. године. Биценко је у Кијеву завршио Уметничку академију, између два светска рата је живео у Београду, а после 1955. године у Америци, где је наставио са радом живописања храмова. Пре овог посла у Богородичиној цркви у Земуну, осликао је зидове цркве у Ориду близу Шапца 1932. године, цркве Светог Георгија у Смедереву од 1934. до 1937. године, после кога је радио зидне слике у Ружици на Калемегдану, у Врбовачкој цркви код Смедерева и у цркви у Великој Плани. Већина живописа који је Биценко радио у храмовима широм Србије је данас у лошем стању, потамнео и оштећен, што због лошег материјала, а што због чађи и влаге (његов живопис у цркви Светог великомученика Георгија у београдском насељу Бежанија је скоро у потпуности уништен, а у цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу је тридесетих година прошлог века мењан и допуњаван). Радио је и у Саборној цркви у Лесковцу, Задужбини капетана Тодића у Костолцу, а насликао је и иконе за иконостасе храмова у Крагујевцу, Блацу, Шабачкој Каменици и манастиру Роману. 
Зидове Богородичине цркве у Земуну Андреј Биценко је, у ал-секо техници, живописао сценама из Христовог живота – на сликама великог формата, и светитељима (годину дана након посла обављеног у Богородичиној цркви, живописао је, такође земунску цркву Свете Тројице, у којој је насликао неке потпуно идентичне слике онима у Богородичиној цркви). A северној страни олтарске апсиде представио је светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, а на јужној светог Кирила Александријског и светог Григорија Двојеслова.
На своду наоса, на четири потрбушна лука између травеја, насликао је по три светитеља и са северне и са јужне стране. У другом травеју на јужном зиду наоса, посматрано од певнице ка галерији, представљена је сцена Дванаестогодишњи Христос у храму, на којој фигуре својим положајима тела и изгледом лица акцентују фигуру младог Христа. У трећем травеју на истом зиду је композиционо добро изведена слика Свадба у Кани. Сусрет Марије и Јелисавете приказан је у петом травеју јужног зида наоса. На северном зиду наоса, посматрано од иконостаса ка излазу, у трећем травеју је једна од најбољих Биценкових слика, Оплакивање Христа. Христова фигура, која је тежиште композиције, анатомски је добро савладана. Мироносице на Христовом гробу, међу којима је и Пресвета Богородица, су у петом травеју северног зида наоса.
У припрати на јужном зиду, у лунети лево од прозора приказано је Бекство у Египат, а Прича о митру и фарисеју је на југозападном зиду. На северном зиду припрате, у лунети десно од прозора насликано је Христово јављање Марији Магдалини. Северозападни зид припрате живописа је изведен динамичним призором на коме свети Петар из усковитланог мора пружа руке ка Христу.
На западном зиду наоса, у галерији Биценко је насликао Беседу на гори, на којој није успео да савлада простор, јер фигуре око Христа изгледају одвојено, по неколико њих је у групама, и већина гледа супротно од Христа који седи на узвишењу. На овој слици, међу народом који слуша реч Божју, Биценко је представио и низ савременика и угледних грађана, као што су некадашњи старешина цркве прота Владимир Милутиновић, земунски апотекар Никола Бенко и убијени руски цар Николај II Романов. На доњем десном углу ове композиције уметник се потписао и записао годину осликавања цркве (Биценко је и на још неким представама Беседе на гори приказао савременике: у Ружици на Калемегдану виде се ликови Александра I Карађорђевића, јереја Петра Трбојевића, краља Петра I, руског цара Николаја II, Николе Пашића, као и низ савремених црквених великодостојника у истом приказу у смедеревској цркви Светог великомученика Георгија).
Све фигуре на овим Биценковим сликама су крупне, реалистички приказане, у благом, понегде и тамном тону. Карактеристична је зелена боја на лицима и повијени нос и на женским и на мушким ликовима.
На основу испитивања, утврђено је да је Биценко ове слике радио у техници темпере на неприпремљеној подлози, јер је затечена оштећења зида само попунио малтером и преко њих сликао. Да је радио преко пукотина и неравнина на зиду, потврђује и плава подлога који избија на површину и видљиви записи урезани у малтер. Због овога, и услед утицаја влаге и чађи, данас су ови осликани делови зидова знатно оштећени.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ... |
