Култ је дијалог са Божанством, култура је полемика са к осмосом

Задатак и циљ одређене концепције подразумева да она обухвати и одрази најопштије законитости и тенденције. Чак и философија интуитивизма покушава да докаже значај интуиције у логичким системима. Чак и скептицизам настоји да помоћу разумских доказа и закључака докаже немоћ разума. Концепција је покушај да се нејасном светлошћу људског разума расветли хаос чињеница. Ми признајемо условност и ограниченост таквих покушаја, али не видимо алтернативу.Пред нама се налази изузетно важан проблем: како се појавила људска култура, шта она представља - еволуцију или инволуцију, узлазну или силазну путању, усавршавање или деградацију?
Опште усмерење вектора Старог и Новог Завета се у том погледу подудара. Свест првих људи била је теоцентрична. Живот Адама и његових потомака, Ситида, имао је култни а не културни карактер. Култура се зачела у Каиновом племену. Када је око душе усмерено ка Богу, онда је то култ, а када је око душе усмерено ка земљи онда главни циљ постаје човекова организација у видљивом свету - и тако се зачиње култура.

Култ је дијалог са Божанством, култура је полемика са космосом. У почетку, култ и култура постоје једно поред другог, а затим култура почиње да прождире култ. Када су се сјединили потомци Сита и Каина, они су се постепено претворили у један род - у Каините; на крају је преживела само једна, Нојева породица - зрно будућег усхођења.

Блажени Августин дели историју човечанства на следећа раздобља: први период - от Адама до Ноја, други - од Ноја до Аврама, трећи - од Аврама до Мојсија и четврти - од Мојсија до Христа. Сваки од ових периода започиње култом а завршава се културом, са овим или оним степеном демонизације. Последњи период, од Христа до антихриста или, тачније, до Другог доласка Христовог, још се није завршио а прождирање култа од стране културе одвија се са запрепашћујућом брзином, при чему та култура, у поређењу са другим епохама, носи у себи очигледно демонски карактер који почиње да прелази у масовну демонизованост (ђавоиманост).

ОТПАДНИШТВО ОД КУЛТА

Први степен отпадања од култа подразумевао је следеће: човек не види космос као творевину Апсолутног Духа, нити као слику Великог Уметника, него сагледава космос у његовој аутономној лепоти; он у космосу не чује химне Божанству, него проналази одраз својих страсти. Први степеник на доле - то је опчињеност космосом или оно што ми називамо космофилијом. Космос, међутим, не може да учини човека срећним и бесмртним, он му не разоткрива тајне бића, он не пружа спокојство немирном духу. Биће космоса, у којем су рођење, живот и смрт нераскидиво повезани једно са другим, има трагичан карактер. Лепота је сједињена са наказношћу: кипућа чаша живота претвара се у чашу гноја. Човек се нејасно сећа божанске лепоте и узалудно је тражи међу сенкама земаљске лепоте, у царству времена и смрти.

Други степеник на доле - то је обоготворавање силе која је персонификована у подвизима епских хероја, а затим и у идеји државе. Државе се, међутим, појављују и нестају, њих руше унутрашње противуречности, над њима виси „Дамоклов мач“ најезда и ратова, држава се гради на људским костима. Пролази време, и на месту некад напредних градова појављују се шуме или се распростиру пустиње. У рушевинама двораца настањују се, као њихови нови станари, шакали и сове, у камењу порушених зидина скривају се змије - челична пета времена све претвара у прах. На месту Троје завијају чопори шакала, а заједно са њима плаче из ада и Ахилејева душа.

Трећи степен је хуманизам, тј. учење о човеку као о највишој вредности; то је идол апстрактног човечанства.

Према томе, први степен отпадништва од теизма је пантеизам. Божанство се замишља као космос; други степен је - цезаризам или империјализам; Божанство - то је држава, док је трећи степен - хуманизам или антропоцентризам - Божанство - то је човек, одакле следи закључак: Божанство - то сам „Ја“.

Хуманизам је једна врста духовног слепила. Прогнаник је изгубио виђење божанствене лепоте на небу и узалудно је тражи на земљи да би се најзад зауставио на мисли да је оно што је најлепше - сам човек. Религиозно осећање, међутим, захтева идеал; Бог је готово изгубљен, али мистички импулси, као неке инерције, још увек дејствују у човековој души и он атрибуте Божанства приписује Његовој творевини.

За хуманизам у његовом раном периоду карактеристични су романтизам и хероизам. Тамо не постоји реалан човек, него постоји начињени модел. Он је услован и апстрактан, то је маска којој се клањају као икони. У романтизму не постоји таква реалија као што је првородни грех, као што у јутарњој песми шеве нема тужне мелодије. Класичан пример романтизма представља љубав витеза према некој прекрасној дами - њихова љубав је платонска, јер би се у противном разбила у парампарчад, као кристална чаша бачена на земљу. Витез је, као и сам романтизам, живео двоструким животом. Он је могао да има жену и наложнице, али у љубави према својој изабраници, у њеном обожавању и поклоњењу пред њом, он је једноставно задовољавао своје мистичко осећање.

Романтизам је био сурогат религије. И ова религија је имала своје ритуале, своје обреде и традиције, али тамо није било Бога и она се претворила у игру са сопственом уобразиљом, а њен морал или елитистичка етика - у сталешку етикецију. Опљачкавши светиње и богатсво храма, варвари се одевају у свештеничке одежде - а то исто учинио је и романтизам. Он је човекову грехољубиву душу и трулежно тело обукао у свештене одежде.

ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ХУМАНИЗМА

Илузије могу да надахну човека, као што уобразиља може да га опије; игра на сцени живота може да буде привлачна, али та самообмана не може дуго да потраје. У средњовековној уметности појављује се нови лик или, тачније, гост који је био протеран са свадбе - тај гост је смрт. Ове слике обично су називане „Dance macabre“ или „Плес мртваца“. На тим сликама скелет игра држећи у наручју лепотицу, или седи са гостима, или, пак, узима у своје руке дете из колевке. Зуби на лобањи обнажени су у победоносном осмеху. Смрт без куцања улази у царске дворце и у колибе сиромаха. Она за собом води бесконачне гомиле људи, као што победник иза своје кочије води заробљенике. услед тога, већ чујемо да у поезији трубадура и трувера песму шеве смењују елегије туге, као да романтизам пева реквијем самоме себи. Затим наступа сумрак, и гробље романтизма оглашава се крицима сове. Са прекрасне даме спада звездана одећа и она се поново претвара у Дулсинеју из Тобоса. У хуманизму се са све већом снагом и истрајношћу пројављује банални нихилизам, у којем су порушени сви идеали; ту, као ни у романтизму, нема реалног човека, али је, за разлику од романтизма са његовим поетичним херојима, нихилизам изједначио човека са телом, претворио га је у леш и положио га на анатомски сто да би га отворио. За нихилизам, човек је простор између лобање и стопала.

Следећа трансформација хуманизма био је, према нашем мишљењу, рационализам. Обоготворујући човекову личност и човечанство, романтизам је ипак нешто захтевао од човека и на нешто га је обавезивао. У окриљу романтизма стварали су се такви појмови као што је „сталешка традиција“ или „сталешка част“, јер је главни ослонац романтизма била аристократија. Нихилизам је, међутим, подривао његове корене - хуманизам је улазио у нову фазу. Ако је у романтизму био обоготворен човек, рационализам је од целине прешао на појединост. Он је издвојио једну од сила и способности човекове душе - човеков разум, и приписао му божанску моћ. Људски разум је представљан као сила за коју не постоје препреке. Све загонетке и тајне света разоткривају се човечијем разуму и то разоткривање је само питање времена. Логика је сматрана оним универзалним инструментом који ће отворити свака закључана врата. Модели свих могућих реалија, па чак и стварања света, модели који су исконструисани разумом, изгледали су као истинити, само ако би могли да издрже логичку проверу. Наука је постајала култ човечијег разума. Научници и философи заузели су места жреца и теурга, њихове речи прихватане су као откривење. Модерне теорије схватале су се као вечне истине, па су чак и најбаналнија расуђивања, која су пратила позивања на науку, звучала као открића. Научници су „свештенодејствовали“ у лабораторијама, а философи су своје идеје „обзнањивали“ као пророци. Рационализам је започео схоластиком. Рационализам се завршио највулгарнијим пантеизмом, мада на њему настављају да паразитирају и они, рационализму тако туђи системи, као што је материјализам и атеизам. Схоластика је профанисала религију, односећи се према Божанству као према објекту дискурсивног мишљења. Рационалистичку „веру у науку“ искористили су готово сви савремени диктатори да би народ држали у стању интелектуалне хипнозе. И Хитлер и Стаљин позивали су да се размишља „на научни начин“. Религија се, пак, не уклапа у оквире логике, она се не пројављује у експерименту, она се не развија према еволуционим шемама. Услед тога рационализам ступа у борбу са религијом не на живот, него на смрт или, боље речено, овде се боре две религије - једна од њих је вера у апсолутни, божанствени Дух, а друга је вера у човечији разум и она, као паук паучину, тка мрежу судова и закључака. Рационализам ступа у борбу са хришћанством час у савезу са науком, час у савезу са позориштем, час у савезу са било ким. У временима после руске револуције било је чак и покушаја да се створи религија људског разума са ритуалима који би представљали изругивање хришћанским ритуалима и Тајнама. Целокупна критика Библије и антирелигиозна литература биле су написане са позиција рационализма и биле су „украшене“ таквим речима као што су просвета, прогрес, цивилизација и наука.

Хуманизам је, дакле, под притиском нихилизма напустио позицију романтизма. Његово следеће упориште био је рационализам, где се његов ток дели на две струје - на окултизам и атеизам.

ОПЧИЊЕНОСТОКУЛТИЗМОМ

Наша, руска интелигенција, има изражену унутрашњу тежњу ка окултизму и лако се баца, као риба на удицу са црвом, на све окултне системе. У чему је тајна те опчињености окултизмом? Овде можемо да пронађемо три фактора. Као прво, окултизам не обавезује човека да се бори са својим чулним и интелектуалним страстима. Хришћанство пред човека поставља моралне захтеве који се не односе само на друштвену етику, него и на унутрашње стање његовог срца. Окултизам, напротив, не захтевајући ништа од човека, обећава да ће му, као неки талисман, дати средства помоћу којих ће моћи да делује на околни свет у сагласности са својим жељама. Као друго, основа хришћанске аскезе је борба са гордошћу. Насупрот томе, окултизам развија људску гордост до несагледивих размера. Човек који се бави окултизмом постаје сличан демону. Окултизам обећава човеку да ће, помоћу одређених манипулација, задобити власт над људима. Хришћанство, пак, учи да онај који хоће да буде први - буде последњи, док интелектуалац хоће да буде први и овде и тамо... Негде у дубини душе он схвата сву лаж, изопаченост и погубност тог света духовног насиља, али се умирује мишљу да постоји бела и црна магија и да су оне у антагонистичком односу једна према другој. Бела магија није општење са демонима, него са неким непознатим космичким духовима уз чију се помоћ могу учинити многа добра дела. Наши интелектуалци невероватно лако постају сујеверни, а утолико пре ако то упоредимо са тешкоћама које имају када треба да постану верујући хришћани. Они верују разним шарлатанима који се називају илуминатима и розенкројцерима, слично као што су током 20-тих година ХХ века сељаци веровали да се револуције и ратови воде само зато да би они добили земљу. Окултизам приписује магичну силу и самој људској речи. Тој речи се чак и демони потчињавају. Реч се представља моћном као полуга помоћу које се управља светом. На том окултном рационализму изграђен је систем кабале. Познавање мантри, заклињања и имена, сједињено са манипулацијама - са језиком гестова, представља убогу суштину окултизма. Иницијација и посвећивање у више ложе повезани су са откривањем нових окултних имена, која често у свом корену крију имена паганских божанстава и демона. Окултисти уче да речи имају самосталну силу и да оне условљавају човекову личност и живот.


Други вид рационализма је - рационалистички атеизам. Он се даље може поделити на атеистички идеализам и атеистички материјализам. Атеистички идеализам унижава појам Божанства, али не кроз његово отворено порицање, него кроз његову философску профанацију. Према његовом схватању, Бог није апсолутна жива Личност, него нека разумна стваралачка сила. Божанство се најчешће идентификује са космосом, што значи да атеистички идеализам добија форму пантеизма. Најзлобнију карикатуру Божанства нацртао је Хегел. У његовом грандиозном систему, који је претендовао на модел светске историје, све је подвргнуто строгој и педантној логици. Код Хегела се Бог појављује као немоћни дух, залутао у космичком лавиринту који је Он Сам изградио. Овај Апсолут који је изгубио самосвест повремено подсећа на слепога, а повремено на склеротичног старца који се беспомоћно хвата за човека да би, користећи се људским интелектом, пројавио и пронашао самога себе. Хегелов Бог се као утопљеник хвата за Своју творевину - човека, да се не би утопио у океану самозаборава. Древни идеалисти сматрали су материју „гробницом“ душе. Савремени рационалисти хегелијанског усмерења сматрају космос клопком за Божанство која би могла да буде и његов гроб, уколико човечанство не би спасло такав Апсолут. Посебна заслуга у том смислу припада Хегелу који је кроз свој философски интелект омогућио Божанству да задобије самосвест и који је, да тако кажемо, „понео“ Божанство на својим плећима. Ми верујемо да је човечанство било спасено на Голготи, у Јерусалиму, док хегелијанци верују да је Божанство било спасено у Берлину!

Ми сматрамо да је ова мрачна карикатура, која на неки начин резимира атеистички идеализам, била страшнија него борба и махнитост атеиста материјалистичког усмерења. Требало би рећи да су из круга хегелијанаца потекли најзлобнији и најлукавији непријатељи хришћанства, док су из круга материјалиста, у већини случајева, потекли књижевни хулигани.

ПРОТИВРЕЧНОСТИ АТЕИСТИЧКОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА

Следећи вид рационализма је - атеистички материјализам. Овде се одмах суочавамо са противречношћу. Материјализам не учи само да је човек биће које потиче од изумрлих врста мајмуна, него и да се налази у непрекидном процесу еволуције, тј. у перспективном преласку у другу форму. У поређењу с тим будућим, вишим приматом, чини се да је савремено човечанство у стању незнања и дивљаштва, тј. у онаквом стању у каквом савремена материјалистичка антропологија замишља друштво питекантропуса и осталих пећинских људи. Према мишљењу материјалиста, мисао је производ мозга. Осим тога, они сматрају да је мозак биоматерија која се развија на посебан начин - сагласно дијалектици, она се развија у скоковима и квалитативно се мења, док је, према теорији мутација, овај развој непредвидив, што значи да се мозак, као несавршена материја која се налази између прошлог и будућег, налази у сталном стању недовршености, тј. полуфабриката. Како онда таква материја може да претендује на познање првог узрока, почетка и циља постојања, како несавршени супстрат може да створи савршени производ који се назива истином? Заборављајући на своје учење о мозгу као о материјалној структури у развоју, атеистички материјализам тврди да је људска мисао идеалан инструмент за стварање света - и то не само његовог физичког, него и метафизичког плана. Да би изашли из ћор-сокака, рационалисти су увели појам „релативне истине“. Ове две речи, спојене у једну тезу, по свом садржају су неспојиве једна са другом и претварају се у бесмислицу. Истина не може да буде релативна и ефемерна. Непотпуна су и због тога увек релативна наша знања, на којима се хипотезе граде као претпоставке, али ако уз њих привежемо и реч „истина“, то значи да поништавамо сам појам о истини. То материјалистима не одговара, због чега прелазе на следећу манипулацију: најновију популарну теорију приказују као последњу реч науке, само што на крај своје теоријске хеуристике не стављају реч „амин“, да не би подсећали на религију.

НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...

Архимандрит Рафаил (Карелин)

(преузето са званичног сајта архим. Рафаила)

Превод и адаптација текста:

Антонина Пантелић