Од Проте се сазнаје да је неко прихватилиште за рањенике постојало и у Ваљеву: „У шанцу се задржасмо, рањенике отпратимо које у Ваљево а неке својим кућама“. Тополски казивач Петар Јокић је још краћи: „А рањене кући пошаљемо“. Током својих Сећања, Јокић излаже само о једном рањенику: „Мени су једног момка, Лазара из Јагњила, јако Турци ранили. Кад дођем пред шатор, узмем с момцима те оног момка скинем. Он жестоко јекну. Господар ме запита: ’Ко је оно рањен што онако јекну?‘. ’Лазар из Јагњила, Господару!‘. ’Ала, јазук, најбољи момак нам је био!‘” Аутор Поменика, Милан Милићевић, каже да се хајдук, а потом устаник, Глигорије Младеновић након тешког рањавања током борби за ослобођење Београда, код куће лечио травама и мелемима.
Сима Милутиновић помиње Хећима Јована који крадом долази у београдску тамницу да лечи тешко рањеног кнеза Максима Рашковића.
По Сими, након тешке и исцрпљууће Тичарске битке где је рањено највише водећих људи, сам Вожд се брине о повређенима:
Нато Вожд видаре нареди
Да свесрдно рањени се пазе
Како Бог и људскост изискава Следећег дана Црни Ђорђе обилази своје рањене војводе са необичним понудама – шљивовицом и гњилим такушама. Уједно Сима и даје атмосферу устаничке болнице:
Јечи Цинцар а Чупићу стење
Кроз панцир га не продрло зрно
Ал му груди разбило је горе
Нег секиром, да и крвљу бљује;
Лазар Мутап светог Краља зивка.
„Добро јутро!“ назове им Вожде
„Бог вам, браћо, у помоћи био!
За народ му допадосте рана
Благо вама и душама вашим“. Претпоставља се да је у време устанка већина манастира добила и улогу болнице, јер тада код Срба то су једине установе које би имале такве могућности. Тако Вук Караџић каже да се бивши хајдук Тодор Бојиновић лечио у манастиру Радовашници. По томе је познат и манастир Ћелије код Ваљева, где је сачувано и име видара Ђорђа Јездића-Топала, и његовог сина Нинка, из Бранеговића. Болница делује и после пропасти земље, јер се ту лече рањени из последње битке за одбрану на Засавици.
Од Вука се сазнаје и да је постојао лекар у Београду, а преко сећања једног од пацијената зна се и за постојање болнице у Београду коју је једном приликом посетио од устаника много поштовани Доситеј Обрадовић.
О тешком стању српских рањеника говори акт Паулучија из 1807. године: „Јадни српски војници рањени леже без помоћи; немају ни лекара ни лекова. Требало би више пољских болница, лекара и нарочито главна болница у Београду и апотека“.
Константин Родофиникин, руски изасланик код устаника у времену 1807. до 1809. године, покушао је да у Аустрији обезбеди лекаре који би били плаћени да дођу на рад код Срба. Није могао да их нађе. Било је људи спремних да раде у руској војсци, али за рад код устаника није био вољан нико. Према њему се сазнаје да је 1808. земљом харала епидемија богиња, јер нема људи обучених да врше пелцовање. По Родофиникину, тиме се донекле баве бербери, који више штете него што користе.
Доласком руских помоћних одреда, Срби су у прилици да користе услуге њихових лекара. Од 1810. помиње се лекар Марачевски и болничар Анињин, а лекар Марачевски се помиње у Србији и 1812. године. Тек шест деценија касније, у рату 1876, наилази се на вести како рањени Срби нерадо иду код руских лекара који се врло лако одлучују на ампутацију рањених удова. Стога се Срби радије обраћају својим видарима који на то и не помишљају.
О здравственим приликама земље говори Лазар Арсенијевић Баталака, поводом смрти секретара Совјета Боже Грујовића: „Страдао је од грудне болести, па кад се Совјет у Београд преместио, он је принуђен био отићи у Цесарију да се лечи, јер у Србији још никаквих доктора медицине није било, осим самоуких хирурга који су лечили ране“. ЕПИДЕМИЈА И ГЛАД
Епидемије се бележе на широким просторима. Oне тада задају муке и цетињском митрополиту Петру I Петровићу (1784–1830). Ипак, ове болести су за њега споредне. Више невоље задају честе гладне године: „Но ево моје велике жалости, што ја, видећи да овај народ нема о чему живети, не видим никакве душевне ни телесне ползе да се умножава лако да од глади умире, или и по причини велике тесноте да један другога бије и ћера. Следствено, по мојем плачевном расужденију, боље је да деца од крастах по полученији свјатаго крешченија умиру неголи кад нарасту да буду гладом и несташицом принуђени туђе имуће грабити и своју браћу бити и ћерати; јер они који од крастах умиру неће имати греха који ће имати они који од крастах преболе“.
Заразе се често појављују и нападају људе али се, по мишљењу тадашњих људи, сатиру и међусобно: „Године 1782. појавише се оспице. У споменутој години је помрло много деце од оспица. Куга се показа о Илијину-дне... затим престаде, зато што деца од оспица мру. Јер, не могу бити две ватре на једном месту.“
Поводом епидемије из 1812. године Вожд наређује:
„Вама препоручујем да како ово писмо примите таки (одмах) докле је Ваша команда тврде и честе страже да наредите и сасвим границу затворите са Турцима, што се овамо понесе ништа да се не прима а одовуда у Турску кои понесе све у беглук узети. Зашто се у Стамболу и у Турској велика болест појавила... Зато тврдо затворите штоно рећи ни птица да не прође, нити који да се састане с оним људима који су у Турцима за живот, који би се такови уватио свој живот оће изгубити...”
Ни код једне особе се сведочења савременика не слажу у толикој мери као на личности Милоша Стоићевића Поцерца. О њему говоре Вук Караџић, Сима Милутиновић, Петар Јокић, Прота Матија, Филип Вишњић... Сви они излажу међусобно независно о овом јунаку, и изгледа као да причају „хорски“ и као да се надмећу у величању Милоша. Уздижу га јер је јунак и човек без мане.
Вук је одушевљен и Хајдук-Вељком али он код овог јунака уочава и износи низ недостатака, док код Поцерца као и остали набраја само врлине: „Име је овога славнога јунака познато из народни песама наши и изван народа српскога... врло весео и шаљив а јунак неисказани“. И Стојан Чупић је јунак, али није оно што је Милош Поцерац.
Прота у својим сећањима говори како је његов пут до писмености био тежак иако је кнежевски син. Како ли је тек Милошево учење изгледало кад се потпуно сам пробија кроз живот. Јунаштво и писменост у то време као по правилу не иду заједно. Писмен је и командант Лознице Анта Богићевић, али у време битке од тога нема користи јер му руке дрхте:
Кад то чуо Богићевић Анто
Та онда се пера досетио
Узе Анто перо и ’артију
Дркћу руке, писати не може
Веће даде Поцерцу Милошу
Нај ти, побро, перо и ’артију
Књигу пиши, ја ћу говорити. На јавну сцену Милош ступа средином 1806. пред Мишарску битку, кад се у критичном времену његов кнез Илија Марковић покорио Турцима, што Милош, као његов дотадашњи писар, не жели да прихвати и преузима вођење борбе на своју руку. Тиме је привукао пажњу и самог Вожда а затим потпуно освојио његове симпатије да је постављен за кнеза уместо смењеног Илије Марковића.
Имао је част да баш он заплени Кулинову сабљу током броби у Китову, након Мишарске битке, за коју је породица давала онолико злата колико је она тешка. Турци то не могу да преболе:
Ево има три године дана
Откако је Кулин погинуо
У Мишару пољу широкоме
Сабља му се јесте огласила
У некога Поцерца Милоша.
И ја идем и чету проводим,
Куд год идем за Милоша питам
Воло бих се с њиме удесити
Нег царево благо задобити
Да покајем Кулин-капетана
Да повратим сабљу Кулинову Поступност у напредовању овог јунака најбоље приказује Прота: „Био је Остоја старешина и неки Андрија Витомировић а после настане Лука Лазаревић и још после Стојан Чупић од Мишара и Милош Поцерац“. Сличан је и поредак у једној од вишњићевих песама, где је Милош четврти по реду - после Луке Лазаревића, Јанка Цинцара и Стојана Чупића. СУСРЕТ МИЛОША СА ВОЖДОМ
О појави Милоша пред Вождом, Прота говори скоро исто као и Тополац Јокић. Два очевица сведоче потпуно независно један од другог, а изгледа као да говори само један. Тако по Проти „пита Карађорђе: ’Чије се ово двориште зове?‘ – Кажу ’Зове се Милоша Обилића, војводе Поцерског, двориште’... ’Ово нека буде (руком на Милоша Стојићевића) војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место’”. Занимљиво је што Прота овом сценом скоро да завршава своја сећања.
Јокић је у опису сцена са Милошем опширнији, поетичнији. У представљању јунака надмашио је и одушевљеног Вука. Већ је трећа година устанка, а Милош још није видео Црног Ђорђа. Колико ли је бораца који су прошли кроз цело време десетогодишњих устаничких борби, који Вожда нису имали прилику да виде? О њему знају само по чувењу: „Зулум нам турски дотужио, па су дошли Господару да с њим ил’ живе ил’ умру. Ми их питамо, познају ли они Господара. Кажу да га не познају. Ми им покажемо ко је Господар. Но, они се сузбијају, мисле да их варамо, јер га виде у гуњу и опанцима. Приђоше да га пољубе у руку. Он их запита ко су и одакле?“,
Црни Ђорђе је „изненада“ ступио на историјску позорницу Србије тек са почетком устанка, а онда су настале ратне прилике кад се до Вожда тешко долазило, било услед његове заузетости, било због безбедности, тако да се знања о њему тешко стичу: „Пишеш ми за господара нашег Георгија Петровића је ли код двора цесарскога у служби био. Разни разно говоре, но више веле да је код Михаљевића на нашој страни, капларом био; али, знаћу с временом, за сада питати га мали смо.“
И у свом набрајању устаничких војвода Јокић неће изоставити Поцерца: „Милош Поцерац војвода из Горње Вранске, среза поцерског, села Варне. Милош погибе, Јанко његово место наследи, брат његов“.
Два пута је Милош обрадовао Вожда, пред Мишарску битку и после повратка из Китога са заплењеном опремом Кулиновом и вестима да су се Турци у Шапцу посвађали: „Вала ти, млади војводо. Тако треба. Видите л’ ви, господари, шта учини наш Милош. Оваки се сви Срби рађали“. МИЛОШ У ПЕСМИ ФИЛИПА ВИШЊИЋА
По Филиповој песми, када Кулинова наменила је при набрајању казни за српске војводе – Ђорђе жив послат у Цариград, Јаков набијен на колац, Лука огуљен, Цинцар испечен, Чупић посечен – да Милош буде растргнут коњима, а потом га куне:
О, Милоше, пушка те убила,
Јер погуби Мехмед-капетана,
Којино је био десно крило
Целе Босне и њене крајине. Филип Вишњић, иако је савременик, не може да се сретне са њим. Пошто је слеп, о Милошу је могао да пева само по чувењу: „Питао сам ратнике по повратку са бојишта: Ко их је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли, који су се истакли...”. Песму о мегдану Милоша Поцерца завршава кликтавим поздравом, као да је реч о бесмртнику. Кад је песма записивана, он је већ неколико година међу почившима:
Весели се, Поцерац Милошу,
Дуго ти се име спомињало,
Докле текло сунца и месеца. НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ... |
