O Pocercu svi najbolje

Od Prote se saznaje da je neko prihvatilište za ranjenike postojalo i u Valjevu: „U šancu se zadržasmo, ranjenike otpratimo koje u Valjevo a neke svojim kućama“. Topolski kazivač Petar Jokić je još kraći: „A ranjene kući pošaljemo“. Tokom svojih Sećanja, Jokić izlaže samo o jednom ranjeniku: „Meni su jednog momka, Lazara iz Jagnjila, jako Turci ranili. Kad dođem pred šator, uzmem s momcima te onog momka skinem. On žestoko jeknu. Gospodar me zapita: ’Ko je ono ranjen što onako jeknu?‘. ’Lazar iz Jagnjila, Gospodaru!‘. ’Ala, jazuk, najbolji momak nam je bio!‘” Autor Pomenika, Milan Milićević, kaže da se hajduk, a potom ustanik, Gligorije Mladenović nakon teškog ranjavanja tokom borbi za oslobođenje Beograda, kod kuće lečio travama i melemima.

Sima Milutinović pominje Hećima Jovana koji kradom dolazi u beogradsku tamnicu da leči teško ranjenog kneza Maksima Raškovića.
Po Simi, nakon teške i iscrpljuuće Tičarske bitke gde je ranjeno najviše vodećih ljudi, sam Vožd se brine o povređenima:
Nato Vožd vidare naredi
Da svesrdno ranjeni se paze
Kako Bog i ljudskost iziskava

Sledećeg dana Crni Đorđe obilazi svoje ranjene vojvode sa neobičnim ponudama – šljivovicom i gnjilim takušama. Ujedno Sima i daje atmosferu ustaničke bolnice:
Ječi Cincar a Čupiću stenje
Kroz pancir ga ne prodrlo zrno
Al mu grudi razbilo je gore
Neg sekirom, da i krvlju bljuje;
Lazar Mutap svetog Kralja zivka.
„Dobro jutro!“ nazove im Vožde
„Bog vam, braćo, u pomoći bio!
Za narod mu dopadoste rana
Blago vama i dušama vašim“.

Pretpostavlja se da je u vreme ustanka većina manastira dobila i ulogu bolnice, jer tada kod Srba to su jedine ustanove koje bi imale takve mogućnosti. Tako Vuk Karadžić kaže da se bivši hajduk Todor Bojinović lečio u manastiru Radovašnici. Po tome je poznat i manastir Ćelije kod Valjeva, gde je sačuvano i ime vidara Đorđa Jezdića-Topala, i njegovog sina Ninka, iz Branegovića. Bolnica deluje i posle propasti zemlje, jer se tu leče ranjeni iz poslednje bitke za odbranu na Zasavici.
Od Vuka se saznaje i da je postojao lekar u Beogradu, a preko sećanja jednog od pacijenata zna se i za postojanje bolnice u Beogradu koju je jednom prilikom posetio od ustanika mnogo poštovani Dositej Obradović.
O teškom stanju srpskih ranjenika govori akt Paulučija iz 1807. godine: „Jadni srpski vojnici ranjeni leže bez pomoći; nemaju ni lekara ni lekova. Trebalo bi više poljskih bolnica, lekara i naročito glavna bolnica u Beogradu i apoteka“.
Konstantin Rodofinikin, ruski izaslanik kod ustanika u vremenu 1807. do 1809. godine, pokušao je da u Austriji obezbedi lekare koji bi bili plaćeni da dođu na rad kod Srba. Nije mogao da ih nađe. Bilo je ljudi spremnih da rade u ruskoj vojsci, ali za rad kod ustanika nije bio voljan niko. Prema njemu se saznaje da je 1808. zemljom harala epidemija boginja, jer nema ljudi obučenih da vrše pelcovanje. Po Rodofinikinu, time se donekle bave berberi, koji više štete nego što koriste.
Dolaskom ruskih pomoćnih odreda, Srbi su u prilici da koriste usluge njihovih lekara. Od 1810. pominje se lekar Maračevski i bolničar Aninjin, a lekar Maračevski se pominje u Srbiji i 1812. godine. Tek šest decenija kasnije, u ratu 1876, nailazi se na vesti kako ranjeni Srbi nerado idu kod ruskih lekara koji se vrlo lako odlučuju na amputaciju ranjenih udova. Stoga se Srbi radije obraćaju svojim vidarima koji na to i ne pomišljaju.
O zdravstvenim prilikama zemlje govori Lazar Arsenijević Batalaka, povodom smrti sekretara Sovjeta Bože Grujovića: „Stradao je od grudne bolesti, pa kad se Sovjet u Beograd premestio, on je prinuđen bio otići u Cesariju da se leči, jer u Srbiji još nikakvih doktora medicine nije bilo, osim samoukih hirurga koji su lečili rane“.

EPIDEMIJA I GLAD
Epidemije se beleže na širokim prostorima. One tada zadaju muke i cetinjskom mitropolitu Petru I Petroviću (1784–1830). Ipak, ove bolesti su za njega sporedne. Više nevolje zadaju česte gladne godine: „No evo moje velike žalosti, što ja, videći da ovaj narod nema o čemu živeti, ne vidim nikakve duševne ni telesne polze da se umnožava lako da od gladi umire, ili i po pričini velike tesnote da jedan drugoga bije i ćera. Sledstveno, po mojem plačevnom rasuždeniju, bolje je da deca od krastah po polučeniji svjatago kreščenija umiru negoli kad narastu da budu gladom i nestašicom prinuđeni tuđe imuće grabiti i svoju braću biti i ćerati; jer oni koji od krastah umiru neće imati greha koji će imati oni koji od krastah prebole“.
Zaraze se često pojavljuju i napadaju ljude ali se, po mišljenju tadašnjih ljudi, satiru i međusobno: „Godine 1782. pojaviše se ospice. U spomenutoj godini je pomrlo mnogo dece od ospica. Kuga se pokaza o Ilijinu-dne... zatim prestade, zato što deca od ospica mru. Jer, ne mogu biti dve vatre na jednom mestu.“
Povodom epidemije iz 1812. godine Vožd naređuje:
 „Vama preporučujem da kako ovo pismo primite taki (odmah) dokle je Vaša komanda tvrde i česte straže da naredite i sasvim granicu zatvorite sa Turcima, što se ovamo ponese ništa da se ne prima a odovuda u Tursku koi ponese sve u begluk uzeti. Zašto se u Stambolu i u Turskoj velika bolest pojavila... Zato tvrdo zatvorite štono reći ni ptica da ne prođe, niti koji da se sastane s onim ljudima koji su u Turcima za život, koji bi se takovi uvatio svoj život oće izgubiti...”
Ni kod jedne osobe se svedočenja savremenika ne slažu u tolikoj meri kao na ličnosti Miloša Stoićevića Pocerca. O njemu govore Vuk Karadžić, Sima Milutinović, Petar Jokić, Prota Matija, Filip Višnjić... Svi oni izlažu međusobno nezavisno o ovom junaku, i izgleda kao da pričaju „horski“ i kao da se nadmeću u veličanju Miloša. Uzdižu ga jer je junak i čovek bez mane.
Vuk je oduševljen i Hajduk-Veljkom ali on kod ovog junaka uočava i iznosi niz nedostataka, dok kod Pocerca kao i ostali nabraja samo vrline: „Ime je ovoga slavnoga junaka poznato iz narodni pesama naši i izvan naroda srpskoga... vrlo veseo i šaljiv a junak neiskazani“. I Stojan Čupić je junak, ali nije ono što je Miloš Pocerac.
Prota u svojim sećanjima govori kako je njegov put do pismenosti bio težak iako je kneževski sin. Kako li je tek Miloševo učenje izgledalo kad se potpuno sam probija kroz život. Junaštvo i pismenost u to vreme kao po pravilu ne idu zajedno. Pismen je i komandant Loznice Anta Bogićević, ali u vreme bitke od toga nema koristi jer mu ruke drhte:
Kad to čuo Bogićević Anto
Ta onda se pera dosetio
Uze Anto pero i ’artiju
Drkću ruke, pisati ne može
Veće dade Pocercu Milošu
Naj ti, pobro, pero i ’artiju
Knjigu piši, ja ću govoriti.

Na javnu scenu Miloš stupa sredinom 1806. pred Mišarsku bitku, kad se u kritičnom vremenu njegov knez Ilija Marković pokorio Turcima, što Miloš, kao njegov dotadašnji pisar, ne želi da prihvati i preuzima vođenje borbe na svoju ruku. Time je privukao pažnju i samog Vožda a zatim potpuno osvojio njegove simpatije da je postavljen za kneza umesto smenjenog Ilije Markovića.
Imao je čast da baš on zapleni Kulinovu sablju tokom brobi u Kitovu, nakon Mišarske bitke, za koju je porodica davala onoliko zlata koliko je ona teška. Turci to ne mogu da prebole:
Evo ima tri godine dana
Otkako je Kulin poginuo
U Mišaru polju širokome
Sablja mu se jeste oglasila
U nekoga Pocerca Miloša.
I ja idem i četu provodim,
Kud god idem za Miloša pitam
Volo bih se s njime udesiti
Neg carevo blago zadobiti
Da pokajem Kulin-kapetana
Da povratim sablju Kulinovu

Postupnost u napredovanju ovog junaka najbolje prikazuje Prota: „Bio je Ostoja starešina i neki Andrija Vitomirović a posle nastane Luka Lazarević i još posle Stojan Čupić od Mišara i Miloš Pocerac“. Sličan je i poredak u jednoj od višnjićevih pesama, gde je Miloš četvrti po redu - posle Luke Lazarevića, Janka Cincara i Stojana Čupića.

SUSRET MILOŠA SA VOŽDOM
O pojavi Miloša pred Voždom, Prota govori skoro isto kao i Topolac Jokić. Dva očevica svedoče potpuno nezavisno jedan od drugog, a izgleda kao da govori samo jedan. Tako po Proti „pita Karađorđe: ’Čije se ovo dvorište zove?‘ – Kažu ’Zove se Miloša Obilića, vojvode Pocerskog, dvorište’... ’Ovo neka bude (rukom na Miloša Stojićevića) vojvoda Miloš Pocerac, Milošu Obiliću na mesto’”. Zanimljivo je što Prota ovom scenom skoro da završava svoja sećanja.
Jokić je u opisu scena sa Milošem opširniji, poetičniji. U predstavljanju junaka nadmašio je i oduševljenog Vuka. Već je treća godina ustanka, a Miloš još nije video Crnog Đorđa. Koliko li je boraca koji su prošli kroz celo vreme desetogodišnjih ustaničkih borbi, koji Vožda nisu imali priliku da vide? O njemu znaju samo po čuvenju: „Zulum nam turski dotužio, pa su došli Gospodaru da s njim il’ žive il’ umru. Mi ih pitamo, poznaju li oni Gospodara. Kažu da ga ne poznaju. Mi im pokažemo ko je Gospodar. No, oni se suzbijaju, misle da ih varamo, jer ga vide u gunju i opancima. Priđoše da ga poljube u ruku. On ih zapita ko su i odakle?“,
Crni Đorđe je „iznenada“ stupio na istorijsku pozornicu Srbije tek sa početkom ustanka, a onda su nastale ratne prilike kad se do Vožda teško dolazilo, bilo usled njegove zauzetosti, bilo zbog bezbednosti, tako da se znanja o njemu teško stiču: „Pišeš mi za gospodara našeg Georgija Petrovića je li kod dvora cesarskoga u službi bio. Razni razno govore, no više vele da je kod Mihaljevića na našoj strani, kaplarom bio; ali, znaću s vremenom, za sada pitati ga mali smo.“
I u svom nabrajanju ustaničkih vojvoda Jokić neće izostaviti Pocerca: „Miloš Pocerac vojvoda iz Gornje Vranske, sreza pocerskog, sela Varne. Miloš pogibe, Janko njegovo mesto nasledi, brat njegov“.
Dva puta je Miloš obradovao Vožda, pred Mišarsku bitku i posle povratka iz Kitoga sa zaplenjenom opremom Kulinovom i vestima da su se Turci u Šapcu posvađali: „Vala ti, mladi vojvodo. Tako treba. Vidite l’ vi, gospodari, šta učini naš Miloš. Ovaki se svi Srbi rađali“.

MILOŠ U PESMI FILIPA VIŠNjIĆA
Po Filipovoj pesmi, kada Kulinova namenila je pri nabrajanju kazni za srpske vojvode – Đorđe živ poslat u Carigrad, Jakov nabijen na kolac, Luka oguljen, Cincar ispečen, Čupić posečen – da Miloš bude rastrgnut konjima, a potom ga kune:
O, Miloše, puška te ubila,
Jer pogubi Mehmed-kapetana,
Kojino je bio desno krilo
Cele Bosne i njene krajine.

Filip Višnjić, iako je savremenik, ne može da se sretne sa njim. Pošto je slep, o Milošu je mogao da peva samo po čuvenju: „Pitao sam ratnike po povratku sa bojišta: Ko ih je predvodio, gde su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli, koji su se istakli...”. Pesmu o megdanu Miloša Pocerca završava kliktavim pozdravom, kao da je reč o besmrtniku. Kad je pesma zapisivana, on je već nekoliko godina među počivšima:
Veseli se, Pocerac Milošu,
Dugo ti se ime spominjalo,
Dokle teklo sunca i meseca.

NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU...