Вера је све у мом животу

Сасвим неочекивано, у времену опште кризе, оперска сцена Европе пролази кроз свој најкреативнији перод у последњих неколико деценија, бележећи нову квалитетну и интересантну музику која је створила и нову публику. Како бисте Ви описали ову фазу у уметности и како се она одражава на мизучку сцену у Србији?

– У последњих петнаест година, оперска музика је доживела експанзију, како у начину презентације (револуцији у сценској поставци), тако и по броју публике.

Разлог томе је, у првом реду, чињеница да је опера сасвим посебан медиј, који у себе укључује различите уметности, а њено најзаводљивије средство, којим делује на публику је људски глас и то глас који пева. Са друге стране, човек је од најранијег детињства фасциниран причањем прича и та ситуација, у којој у једном медију имате могућност да доживите узбуђење причања приче исказано кроз певање и музику, чини оперу неодољивом.Поред овог основног елемента, опери је, њеном природом, дато да буде и спектакл, што је, у данашњем времену, ултимативан захтев једног дела уметничких подухвата. Опера је ретка врста старих уметности, која, у овом смислу, може да се носи са филмом. У Србији се опера, нажалост, још увек налази далеко од истраживачког, храброг савременог позоришта и разлог томе је, како недостатак новца, тако и необавештеност људи који су у позицији да одлучују о репертоару, избору певача, планирању програма итд. Коегзистенција старе и савремене музике и уметности је ипак једини пут ка здравој уметничкој сцени. Проблем српске уметности лежи у непродуктивном конзервативизму који, у паничном страху од непознатог, посеже за познатим обрасцима, било да су у питању трендови, било да се барата похабаним моделима деветнаестовековне естетике. Управо је права савремена уметност, макар у детаљима, а приори нова, дакле непозната. Овде, наравно, не мислим на ону савремену уметност која терорише и публику и уметнике наметањем потребе за „никад чутим“ и „никад виђеним“, већ на уметност која тежи новом изразу инкорпорирајући у себе, сасвим природно, најбоље елементе прошлих епоха. Занимљиво је да су наши оперски певачи већ дуги низ година, континуирано, присутни на најзначајнијим сценама Европе и света (мислим на Бисерку Цвејић, Даницу Мастиловић, Милку Стојановић, Радмилу Бакочевић, а у данашње време на Жељка Лучића и Маријану Мијановић, на пример), и то је капацитет који би наша средина требало да искористи природно га преливајући у себе.

Да ли у времену површности и декаденције у коме живимо, које је окренуто спољним манифестацијама, видите публику у Србији која прижељкује поново уздизање праве, велике музичке уметности?

– Дивно је знати да у српској провинцији постоје фантастично образовани и паметни људи, који много читају, иду на концерте, слушају музику и њима је очигледно дато да буду ти који ће одржавати и сопствени, а самим тим и општи дух колико-толико виталним. Необично је то да је управо Београд постао сав вештачки, артифицијелан, али на неки „турбо сајенс-фикшн“ начин. Људи и живот у њему изгледају као декор неког новог оперског жанра – српске турбо-опере. Међутим, општа друштвена клима у Србији, која је готово у потпуности окренута скандалима, трачевима, зависти, пакости, злурадости, последица је свесног или невољног одрицања од жеље за лепотом, радошћу, једноставношћу, слободом, хуманошћу, солидарношћу, љубављу. Када критична маса оних људи који желе радост и љубав постане већи део популације, клатно ће се поново вратити на другу страну и опет ћемо живети у времену ренесансе и препорода.

Каква је моћ високе уметности, може ли се њом манипулисати у дневно-политичке сврхе и да ли је стварање изузетног уметничког доживљаја довољан разлог да оперски продуценти у Србији промене конзервативну сцену престонице?

– Данашња политичка и уметничка сцена у Европи и осталим сличним деловима света су веома повезане. Државни фондови, али и разне невладине организације, које су често финансиране од стране извесних политичких или интересних групација, користе високу уметност као параван и покриће за своје праве, нетранспарентне послове. Они то чине на интелигентан начин, тако што подржавају и финансирају тзв. ангажовану уметност, која својим политички коректним ангажманом неутралише примисао о евентуалном морално и друштвено неприхватљивом деловању финансијера. Са друге стране, имам утисак да данашњи ангажовани уметници немају ни најмање вере у идеје своје ангажованости, већ се прикључују овом тренду увиђајући да је то најлакши пут за одржавање уметничке егзистенције и друштвеног положаја. Још једна важна ствар тиче се запажања да је оваква уметност потпуно безопасана, она нема моћ за било какав преображај – ни духовни ни дејствени, јер они нису поље њеног истраживања, али ни друштвени, јер уметност нема капацитет да постане идеологија у друштвено-политичком смислу, па самим тим не поседује ни могућност да осмисли платформе по којима би се одвијале праве друштвене трансформације.

Да ли у Вашем интересовању за нову уметност има места и за инспирацију српским духовним наслеђем?

– Моја музика је од самих почетака инспирисана пре свега српском народном музиком, али и балканском музиком уопште. Своју љубав и разумевање за народну музику доживљавам као дар, који ми је дат да бих га умножила и поделила са другима. Црта посебности, уникатности је основно обележје праве високе уметности. Ове црте су као црте лица, дају му особеност, одређену физиономију. Она уметност која не поседује оригиналан израз, подсећа на личност без идентитета – на клона или киборга или чак на неко безумно биће без лица. Народна музика, као извор, пружа безбројне могућности за утемељење особености сопственог израза. Али, као и код људских физиономија, и њено звучање у музици аутора који за њом посежу може да буде дубоко проживљено и продуховљено, али исто тако и просто и јефтино.

Могу ли литургијски обрасци и византијско неумско појање бити део савремене уметничке музике?

– Средином 20. века, наш најоригиналнији композитор тог века, Љубица Марић, у композицији Октоиха 1, употребила је, за музичку тему целокупног дела, напев првог гласа српског Осмогласника. Од тада је написала низ дела у којима је користила напеве Осмогласника, бојећи своју музику, кроз мелодијску и хармонску структуру, модалношћу византијског порекла. „Историјски гледано, први пут је тада један композитор употребио црквену мелодију (пореклом из средњевековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“, утврдио је наш истакнути обоиста и писац, Борислав Чичовачки. Занимљиво је да ће тек десет до петнаест година касније источноевропски композитори (независно један од другог) покренути снажан музички правац који ће се заснивати на употреби средњевековне духовне музике за компоновање (већином) нелитургијских дела. На пример, Стара пољска музика, за симфонијски оркестар Хенрика Горцког, пољског композитора, званично је прва композиција тог стилског правца, а она је написана 1969, године, тачно 10 година након настанка Октоихе 1 Љубице Марић. Ова музика наше композиторке је заправо прва композиција којом је најављен нови музички стил, чији су најпознатији представници естонски композитор Арво Перт, поменути Горецки, руски композитор Алфред Шнитке, енглески Џон Тавенер, као и већина источноевропских композитора (Силвестров, Канчели, Краузе, Буцко), али и грчки композитор Терцакис, који су сви знатно касније почели да пишу музику на овај, нови начин. Тај стил се у Западној култури назива мистичним минимализмом, траје и данас и извршио је јак утицај на целокупну слику музичког живота Европе. Тужно је што наш музички естаблишмент (али и целокупан друштвени поредак) никада није био у стању да своје најбоље уметнике и њихова дела представи свету и учини их делом светске баштине. Примера ради, музика Љубице Марић је залагањем и ентузијазмом једног човека, Борислава Чичовачког, допрло до немачке издавачке и енглеске дискографске куће, које се сада баве презентацијом њеног дела, уместо да је представљање њене изузетне музике било плод континуираног рада овдашњих музичких и институција културе уопште, како онда када је за то био прави тренутак, тако и сада и увек. Зато, можемо са жалошћу да констатујемо да свету није позната чињеница о ванредном визионарском духу Љубице Марић и свим елементима плода који је тај дух изнедрио, а о којима сам претходно говорила. Сада је касно за исправљање пропале шансе, иако ће истина о њеном делу свакако бити, у већој или мањој мери, уважена у уском европском музиколошком кругу. Ипак, чињеница о пионирском деловању Љубице Марић, на једном ширем плану, више није интересантна и актуелна на онај начин како је то могло да буде 70-тих и 80-их година. Да је било другачије, данас бисмо постојали на мапи светске културне баштине као народ који је изнедрио композитора који је започео нови стилски правац у историји музике.

Какав је Ваш духовни и литургијски живот, колико је вера важна за Ваш рад и живот?

– Вера је све у мом животу, заправо, стремљење ка њој. Пошто ме и даље опседају страхови, значи да не верујем потпуно. Када се будем исцелила од бриге, страхова и несигурности, биће то тренутак потпуног препуштања, тј. вере. Интересују ме разне религије, идеје, савети и путеви којима се долази до светлости. Религије говоре о Једном и ја верујем да су све оне настале из Једног.

Треба ли уметник да буде независан од своје нације, Цркве, идентитета?

– Ни један човек не може да буде независан од вертикалног (историјског) и хоризонталног (географског) одређења свог идентитета, јер је то нешто толико природно, колико и то да пшеница може да израсте само из сопственог, а не и из кромпировог семена. Али баш зато што је то одређење потпуно природан, задати део идентитета, оно рођењем постаје само основа над којом се суштински идентитет личности током живота надграђује. Уколико поистовећивање са националним постане најснажнија или чак једина црта нечијег идентитета, онда се може рећи да та особа има сиромашну личност, или да сопствени идентитет и не поседује. Инсистирање појединца на националном идентитету, посебно оном који себе установљава унижавањем или нетрпељивошћу према другом и другачијем, одлика је фрустрације и незадовољства сопственом личношћу.

Може ли се модерна музичка уметност надахнути елементима хришћанске философије лепоте и смисла?

– Биће уметности се налази с ону страну моралних категорија, с ону страну добра и зла, и уметник прави дела о најразличитијим појавама, људима, ситуацијама, емоцијама, не придржавајући се моралних начела у свом делу. Зато су каткад садржаји уметничких дела у историји изгледали неприхватљиво. Сасвим је другачија ствар ако говоримо о самом уметнику: он може да буде добар, правдољубив, религиозан човек и да се надахњује елементима хришћанске мисли и данас као и у прошлости, али може да буде и и све супротно од тога, а да опет буде реч о генијалном уметнику. Нама нису познати разлози и намере Господа ни у једној ствари, осим оних које смо сазнали из речи пренетих Заветом, као и оних које осећамо да смо, уз помоћ Бога, открили.