Моје излагање ће се састојати из три дела. У првом делу ћу настојати да опишем ситуацију у Хришћанству данас са посебним освртом на владајуће трендове у западном систему основног, средњег и вишег образовања.
У другом делу ћу покушати да формулишем извесне принципе око којих ће се, верујем, систем богословског образовања обликовати у 21. веку. У трећем делу намеравам да говорим о патристичкој теологији и разлогу због ког су црквени оци значајни за оне које се баве изучавањем хришћанског учења и морала у 21. веку. ХРИШЋАНСТВО У „ПОСТ-ХРИШЋАНСКОМ“ СВЕТУ
Наша епоха се често описује као „пост-хришћанска“. Овај опис углавном наводи на погрешно мишљење. Имајући у виду број верника, Хришћанство је данас највећа светска религија, и заузима чврсто утврђено место у друштвима многих европских земаља. У извесном броју источноевропских земаља долази до поновног рађања вере, уз хиљаде цркава и манастира које су враћене или поново изграђене, богословије које су се отвориле и милиона људи који проналазе свој пут ка Богу. Чини се да нема разлога за бригу када је судбина Хришћанства у питању.
Међутим, ако сагледамо ситуацију мало шире и покушамо да гледамо унапред, перспектива Хришћанства се заиста не чини тако светлом. У појединим подручјима света можемо да посматрамо тенденције које, чини ми се, могу да изазову озбиљне разлоге за бригу. По први пут након много деценија можемо говорити о значајном опадању традиционалног хришћанства у Латинској и Јужној Америци, где стотине и хиљаде верника постају чланови секти, нових религијских покрета, и различитих харизматских група. У Северној Америци скандали изазвани од стране неморалних клирика су задали до те мере озбиљан ударац Цркви, да су читаве дијецезе биле приморане да се угасе.
Алармантни процеси се такође одвијају и у Европи, колевци Западног Хришћанства. У многим западноевропским земљама је присутан катастрофалан недостатак кандидата за свештенике, који морају да се доводе из Источне Европе, Азије или Јужне Америке. Број младих људи који се сматрају хришћанима и члановима цркве драстично опада. Према статистикама, по први пут након много векова, број верника који припадају Римокатоличкој цркви у Бечу, опао је испод 50 процената. Демонстративан излазак из Цркве је постала нормална појава, а поједини бивши чланови чак траже да им се изда сертификат којим се потврђује да се Света тајна Крштења која је над њима извршена, поништава.
Традиционално хришћанско становиште које се тиче породице више не доминира Европом. Велике породице су постале реткост: све чешће видимо оне без деце, са једним дететом, или породице са једним родитељем. Хришћанска популација у Европи је у изузетном опадању, уз истовремени драматичан раст европских муслимана.
Опадање хришћанства у појединим западним земљама је у значајној мери последица до сада невиђеног напада милитантног секуларизма, који најављује још импресивније победе у западном друштву, објављујући себе за једини легитимни поглед на свет на ком би нови светски поредак у Европи и ван ње, требало да буде утемељен. Прогнати религију изван социјалне сфере и протерати је на руб људске егзистенције, ограничити је само на приватни живот појединаца: ово је програм који следбеници модерног милитантног секуларизма настоје да спроведу. Сведоци смо доследног, систематског и свесног напада секуларизма на остатке западне хришћанске цивилизације, жеље да се ње једном за свагда ослободе. Овај напад се одвија захваљујући гласноговорницима и следбеницима демократије и либералних вредности, уз бучне повике око одбране права и слободе грађана. Међутим, поступајући тако, основно право личности: да отворено исповеда сопствену веру у Бога, доводи се у питање; право друштава да уреде своје животе засноване на религиозном погледу на свет је угрожено. РЕЛИГИЈА КАО ОТПОР ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ
Напад милитантног секуларизма је добио нову димензију у контексту процеса глобализације, што је утицало на велики број људи свих друштвених слојева широм света. Глобализација је вишедимензионална, вишеслојна и одвија се на више нивоа, то је процес који утиче и на свет у целини као и на издвојене земље и регионе, има утицаја на човечанство у целини, као и на појединце. Оставила је трага у политици и економији, моралу и праву, науци и уметности, образовању и култури. Глобализација је у политичком смислу утицала на сва подручја људског деловања, са могућим изузетком једне ствари: религије. Данас се само религија свесно опире очајничком нападу глобализма, улазећи у отворену борбу за одбрану оних вредности које она сматра основним и које глобализација доводи у питање. Само је религија кадра да се супротстави идеологији глобализма, са сопственим системом духовних и моралних начела, заснованих на вековима старом искуству које је генерацијама уназад формирано у ери пре глобализације.
„Диктатура релативизма“ је друга сила која се супротставља хришћанству, о чему је кардинал Јозеф Рацингер говорио неколико дана пре него што је изабран за Папу. Напоменуо је да релативизам „не познаје никаква ограничења и поставља људски его и његове жеље за крајњи критеријум“. Релативизам је постао доминантна идеологија у основном, средњем и вишем образовању, у већини образовних институција Европе. Од детињства се ђацима усађује идеја да не постоје апсолутне моралне норме и вредности, да је религија део прошлости, да основна вредност за човека треба да буду његово благостање и комфор. Либерални философ Френсис Фукујама (Francis Fukuyama), нескривајући задовољство због оваквог усмерења у образовању, пише следеће:
„Савремено образовање подстиче извесне тенденције ка релативизму, тј. учењу према коме су све вредносни видици и системи релативни, везани за место и време, и у коме ниједне речи не представљају истину... Последња особа на крају историје зна да нема разлога да ризикује живот зарад вишег циља, јер историју сматра пуном бесмислених битки у којима се људи боре једни против других како би одлучили да ли би неко требало да буде хришћанин или муслиман, протестант или римокатолик.“
Стварност, међутим, сведочи у прилог чињеници да милионима људи на овој планети заиста није важно да ли су хришћани или муслимани, протестанти или римокатолици. А многи од њих су спремни не само да „ризикују своје животе зарад вишег циља“, већ да, ако је потребно, положе своје животе за веру, као што је то учинило десетине хиљада мученика и исповедника вере у Русији у 20. веку. Њихов хероизам, као и религиозна обнова последњих 20 година у Русији и другим земљама источне Европе, сведоче у прилог чињеници да религиозна фаза у развоју човечанства још увек није готова и да вера може да надахне људе нашег доба, као што је то чинила вековима уназад. РАЗАРАЊЕ БРАКА И ПОРОДИЦЕ
Одбацијући те духовне и моралне вредности које леже у основама традиционалног религиозног погледа на свет, секуларизам је задао ударац не само религиозним друштвима, већ и самом човечанству, а највише породици и деци. Нису само традиционална схватања о нераскидивости брака, супружничкој верности и рађању деце оно што је нарушено: у Европи су ова схватања подвргнута систематском извргавању руглу и понижењу од стране либерала и демократа свих врста. Уместо супружничке вредности, пропагира се „слободна љубав“, сексуални партнери су изједначени са брачном заједницим, а рађања деце је у супротности са „планирањем породице“. Разарање институције породице и рађања деце је изузетно озбиљан злочин против човечности, за који ће либерали и секуларисти морати да сносе одговорност пред историјом. Одбацивање традиционалне породичне етике је узрок озбиљне демографске кризе у Европи, која је захватила многе Европске земље и који прети хришћанској популацији изумирањем.
Тоталитарне секте и такозвани нови религиозни покрети су још један истински мисионарски изазов за Цркву у 21. веку, на који смо позвани да дамо одговор. Савремени секташи користе најновије методе како би контролисали људске умове, као и напредна средства пропаганде и придобијања. Многе секте располажу великим финансијским средствима. Неконтролисано деловање „нових религиозних покрета“ наноси огромну штети здрављу њихових присталица, гази основна људска права, прети породици, друштву и држави, и представља опасност за традиционалне вредности. Тврдећи да су они једини у праву, лидери секти, тајећи своје праве намере, врло често се скривају под маском различитих религиозних, политичких, образовних, културних и других слогана.
Исламски фундаментализам је још једна претња традиционалном Хришћанству. Правила политичке коректности која су наметнута већини западњака, не дозвољавају појединцу да гоговори о „Исламској претњи“. Чешће чујемо да је Ислам мирољубива религија, и да само издвојени сепаратисти и терористи настоје да га употребе у своје нехумане сврхе. Међутим, док слушамо такву причу, у Авганистану се изриче смртна казна за обраћење у Хришћанство, у Индонезији муслимани пале хришћанске цркве, а на Косову, пред очима читаве светске заједнице и у присуству такозваних „мировних снага“, одвија се систематско и варварско уништавање древних хришћанских светиња. Либерални политичари позивају муслимане да се интегришу у западно друштво, међутим, многи муслимани не чине никакве напоре у том смислу, док милитантни имами позивају на џихад против читаве западне цивилизације.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ...
Епископ Иларион Алфејев
Превод Јована Лазић |
