Сваке године у Србији умре 30.000 људи више него што их се роди. Годишње нестаје један мањи град. Године 2050. биће нас исти број као 1950. Притом, сваке године у Србији се изврши између 150 и 200 хиљада абортуса. Нама је завладала култура смрти насупрот културе и светиње људског живота. Наша породица у просеку има испод једног детета. Спадамо у најстарије становништво на свету. За то време изостају озбиљне државне мере за биолошку обнову становништва.
Иако Србија није у класичној врсти рата, када погледамо статистике по питању наркоманије, алкохолизма, самоубистава, коцке, тоталитарних и деструктивних верских секти, по чијим резултатима смо међу првима у свету, можемо рећи да смо у необјављеном рату, који озбиљно разара телесно и духовно здравље наше нације. Старе и нове болести зависности, као и други облици социјалних проблема, означавају заправо кризу смисла живота и одсуство позитивних вредносних идеала. Виртуелна реалност у којој млади живе (свет телевизије, видеоигрица и интернет технологија), без радних навика, игре и физичког рада, прети да нашу омладину потпуно одвоји од стварности, животних обавеза и радости.
Време у коме живимо чини нас, такође, сведоцима различитих покушаја омаловажавања и обесмишљавања највећих цивилизацијских вредности. Били бисмо слепи и глуви за истину ако себи и друштву чији смо грађани не бисмо признали да нешто што има намеру да се наметне као дух савременог доба жели да поништи три највредније улоге човека: улогу родитеља, улогу детета и улогу супружника.
Јасно је да без ових категорија нема здраве, нормалне породице, која није само основна ћелија друштва, већ једина средина у којој јединка стасава у оно што зовемо човеком, најпре у вредносном смислу. Нажалост, данашњи свет, узев у обзир сва средства јавног информисања и делања, а и савремену психологију и педагогију, као да се труди да ове три категорије што више удаљи једну од друге.
Отуда Породична шетња као израз вере у свет традиционалних вредности и заједница, породичног живота и морала. На платоу испред храма Светог Саве 12. септембра молебану Пресветој Богородици, брзој помоћници рода људског и заштиници Београда, присуствовало је више хиљада људи, углавно родитеља са децом, али и бројних јавних личности, водећих представника политичких странака и патриотских организација. Молебан су служили свештеници Светосавског малог и великог храма на челу са старешинама о. Радивојем Панићем и о. Луком Новаковићем, који је и благословио ово необично сабрање. Скупу су се обратили и Мира Лолић, програмски директор државне телевизије Републике Српске и аутор серијала Стоп белој куги, чувени песник за децу Добрица Ерић и Бранимир Нешић, главни и одговорни уредник часописа Двери српске.
У Шетњи која је уследила, упркос киши, учествовало је око 2000 људи који су у потпуном миру, уз звуке песама за децу, прошетали од Храма до Калемегдана и посведочили своју веру у једну лепшу и племенитију будућност Србије. Овој мирној поворци придружили су се многи Београђани који су са нескривеним симпатијама пратили младе родитеље са децом како приказују најбољу страну Србије. На Калемегдану песници за децу су се дружили са малишанима, док је један део шетача искористио шансу да обиђе зоо врт по упола мањој цени.
Ову манифестацију са благословом Српске православне Цркве и у организацији Српског сабора Двери подржало је више утицајних политичких странака и појединаца, преко 50 угледних јавних личности и више од 40 националних организација из свих српских земаља и расејања, сабраних у Српској мрежи. Породичном шетњом, јединственим догађајем у Србији, желели смо да пренесемо поруку да сами бирамо свет у коме ћемо живети. Да поручимо заједно са свим људима добре воље да породица није превазиђена друштвена категорија, већ заједница најискренијих људских односа, да брак није парче папира, већ тајна сједињења мушкарца и жене, да имамо своје легално и легитимно право да чувамо сваки нови живот, своју децу, своја уверења и свевремене вредности.
Породична шетња била је манифестација неугасивог витализма и воље да се изборимо са свим животним тешкоћама и проблемима, какви год они били. Показали смо како и даље желимо да се питамо какву земљу остављамо деци. Показали смо да и даље нисмо клонули и препустили се, како и даље имамо воље и љубави према сопственом народу и држави у којој живимо.
За вечите вредности! За маму и тату! За сваки нови живот! |
