Богословски ауторитет литургијских текстова

Теологија мора да буде надахнута од стране Бога: она не треба да буде реч човечија, већ реч Духа коју произносе људска уста. Истински хришћански теолог је онај који може да буде тих, све док Дух Свети не додирне жице његове душе. И само када људска реч утихне и реч Духа избије из његове душе, тада се права теологија рађа. Од овог тренутка, „љубитељ речи“ је преображен у „љубитеља мудрости“, ретор у теолога.

Према Св. Григорију Богослову, не може свако да буде теолог, већ само онај који се очисти за Бога. Не могу сви да учествују у богословским расправама, већ само они који то могу да чине на прави начин. На крају, не може се о сваком богословском проблему отворено дискутовати:

Расправа о теологији није за свакога, понављам, није за свакога – то није неко бесциљно и лако трагање... Она се мора водити у одређеним приликама, пред одређеном публиком и нека се ограничења морају поштовати. Она није намењена свим људима, већ само провереним, који су нашли чврсто упориште у бављењу теологијим, и што је још важније, подвргли су се, или се макар подвргавају, прочишћењу душе и тела.2

Теологија, према св. Григорију, није ништа друго до успињање ка Богу. Григорије користи предањску слику Мојсија на Синају, како би истакао да је истински теолог само онај који може да оде на небеса и сусретне се са Богом лице у лице. У овој вишедимензијалној, алегоријској слици, Мојсије символизује личност чије богословље извире из искуства сусрета са Богом. Арон преставља неког чија је теологија заснована на ономе што је чуо од других; Навад и Авијуд типолошки представљају оне који тврде да су теолози, због високих позиција које заузимају у црквеној јерархији. Међутим, нити познавање искуства других, нити положај у цркви, дају неком за право да се прогласи теологом. Они хришћани који се очисте у складу са Божијим заповестима могу да узму учешће у богословским расправама; нечисти не могу.

Стога, очишћење душе је неопходан преуслов за бављење теологијом. У следећој реченици је сажето главно питање: „Да ли је говор о Богу значајна ствар“? Међутим још је важније очистити се за Бога“.3 Овде, очишћење (katharsis) није нешто што је супротстављено теологији; већ је теологија успињање на врх Синаја, које је немогуће без очишћења.

За практиковање теологије није толико потребан интелектуалну напор, нити спољашња ерудиција, као ни начитаност, већ пре свега понизност и скромност. Према св. Григорију, понизност се не среће у нечијиј спољашњој појави, која често може бити обмањујућа, можда не чак ни и у начину на који се односи према другим људима, већ у човековом ставу према Богу. Понизан, према Григоријевој процени, није онај ко мало говори о себи, или онај ко ретко говори у присуству других; нити онај који „говори о Богу са уздржањем, који зна шта да каже, а шта да прећути“.4

Другим речима, свако може да буде добар хришћанин, али није свако у стању да истражује дубине учења, где се могу многе ствари сакрити апофатичком тишином. Свако може да созерцава богословска питања, али не може свако да упозна тајне теологије. Сви хришћани се морају прочистити за Бога: и што је личност очишћенија све више разазнаје речи Духа у својим устима. Право богословље се рађа из тихог и понизног стајања пред Богом, а не захваљујући богословским спекулацијама.

Видимо да се ово схватање радикално разликује од онога што се обично подразумева под „теологијом“. Једна од трагичних последица раздвајања хришћанске теорије и праксе, вере и знања, јесте та да у данашње време знање о теолошким питањима, нема нужно као предуслов веру. Можеш да будеш теолог, а да не припадаш ниједној црквеној заједници; у основи, не мораш да верујеш у Бога да би примио богословску диплому. Теологија је ограничена на питање људског знања, попут хемије, математике или биологије.

Друго развајање које треба поменити је оно између теологије и литургије. За православног теолога, литургијски текстови нису само дела врхунских богослова и песника, већ представљају плодове молитвеног искуства оних који су достигли светост и theosis (обожење). Богословски ауторитет литургијских текстова је, по мом мишљењу, већи од дела светих отаца Цркве, јер није све у делима потоњих отаца од истог богословског значаја, и није све у потпуности прихваћено од стране Цркве. Литургијске текстове је, међутим, прихватила цела Црква као „правило вере“ (kanon pisteos), јер су се они читали и певали у свим православним Црквама током много векова. Током тог периода, било које погрешне идеје стране Православљу, које су се увукле што због неразумевaња или пропустом, црквена традиција је сама елиминисала, остављајући искључиво чисто и ауторитативно учење заоденуто у поетске форме црквених химни.

Пре неколико година наишао сам на кратак чланак у журналу Коптске цркве, где се на почетку текста наводи да је ова Црква одлучила да уклони молитве за оне који су заточени у паклу из својих богослужбених књига, пошто ове молитве „противрече православном учењу.“ Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам представнике Коптске цркве за разлог оваквог потеза. Када се појавила згодна прилика, покренуо сам ово питање пред једним коптским митрополитом, који је одговорио да је такву одлуку донео Синод, јер, прама њиховом званичном учењу, никакве молитве не могу да помогну онима који су у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве постоје молитве за оне који су заточени у паклу, и да ми верујемо у њихову спасавајућу моћ. Ово је изненадило митрополита, и он је обећао да ће се овим питањем подробније позабавити.

Током овог разговора са митрополитом изнео сам своја размишљања о томе како је могуће отићи веома далеко, и чак изгубити важна богословска учења, приликом исправљања литургијских текстова. Православни литургијски текстови су значајни зато што могу да дају исправан критеријум богословске истине, и човек увек мора да потврди теологију користећи литургијске текстове као смернице, а не обрнуто. Lex credendi извире из lex orandi, и догмати се сматрају богооткривеним јер су рођени молитвеним путем, а откривени су Цркви кроз њена богослужења. Стога, ако постоје размимоилажења у разумевања догме између извесних богословских ауторитета и литургијских текстова, дао бих предност потоњим. А уколико приручници догматског богословља садрже становишта различита од оних које налазимо у литургијским текстовима, онда ти приручници, а не литургијски текстови, захтевају исправку.

Оно што је још недопустивије, са моје тачке гледишта, јесте исправљање литургијских текстова у складу са савременим нормама. Недавно је Римокатоличка Црква одлучила да уклони такозване „антисемитске“ текстове из богослужења Великог Петка. Поједини чланови Православне Цркве су почели да пропагирају идеју ревизије Православног богослужења како би их приближили савременим стандардима политичке коректности. На пример, потоњи протојереј Serge Hackel из Енглеске, активни учесник у јеврејско-хришћанском дијалогу, предложо је уклањање свих текстова из богослужења Великог Петка, која говоре о кривици Јевреја за Христову смрт. Такође тврди да само „површно и селективно“ читање Новог Завета доводи читаоца до закључка да су Јевреји разапели Христа. У стварности су, наводи, Понтије Пилат и Римска администрација главни одговорни за Исусову осуду и распеће.

Ово је само један од бројних примера који показују како извитоперење lex credendi неизбежно води ка „исправљању“ lex orandi и обрнуто. То није само питање ревизије литургијског предања, већ и поновног испитивања хришћанске историје и учења. У сва четири Јеванђеља обрађује се конфликт између Христа и Јевреја, који на крају захтевају смртну казну за Исуса. Није постојао конфликт између Христа и римске администрације, која се касније умешала само зато што Јевреји нису имали право за изврше смртну казну. Чини се да је све ово до те мере очигледно да није потребно никакво објашњење. Управо је овако древна Црква разумела јеванђељску причу, и овакво схватање се одразило на литургијске текстове. Међутим, савремена правила „политичке коректности“ захтевају другачију интерпретацију, како би довели не само богослужења, већ и саму хришћанску веру у склад са савременим трендовима.

Православно Предање поседује довољан број „одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у његову литургијску праксу. Мислим на оне механизме који су употребљени када су под изговором ревизије погрешна или јеретичка мишљења покренута у контексту литургијских текстова. Можемо се присетити како је Несторијанизам предлагао да се широкораспрострањени појам Theotokos (Богородица) замени појмом Christotokos (Христородица), други термин је Несторије сматрао адекватнијим. Када је овај предлог изнет, активиран је један од одбрамбених механизама: Православни су били озлојеђени и протестовали су. Касније је још један механизам пуштен у оптицај када су се теолози састали како би дискутовали о проблему. Коначно, сазван је и Васељенски Сабор. Испоставило се да се ради о опасној христолошкој јереси, скривеној испод појаве наизглед безопасног литургијског уметања, и њу је касније осудио Сабор.

 Поновно откривање везе између теологије, литургије и праксе, између lex orandi, lex credendi и lex vivendi би требало да буде хитан задатак богословског образовања у 21. веку. Целокупну представу о теологији као књишком знању треба довести у питање. Читава идеја о „богословском факултету“ као једном од многих факултета секуларног универзитета, треба преиспитати. Појмови „неконфесионална“, „непристрасна,“ „објективна“ или „свеобухватна“ теологија, насупрот „конфесионална“, или „искључива“ се морају поново размотрити.

(Наставак у следећем броју)

Епископ Иларион Алфејев

Превод: Јована Лазић