„Непрочитани“ Мемоари Проте Матије
Депресивни оптимизам
Живорад ЈанковићКад је Ђорђе Србијом завлад’о
И Србију крстом закрстио
И својијем крилом закрилио
– - - - - - - - - - - - - - - - - -
Вако Ђорђе Дрини говорио,
Дрино водо, племенита међа,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије,
Наскоро ће и то време доћи,
Кад ћу ја и тебека прећи.
Поред свег оволиког општег одушевљења, успон Милоша изгледа да има само привремен карактер. Његово заслужено стечено војводство не оставља трага у актима, где доспевају само имена водећих људи. Милош остаје на нивоу локалног јунака, без премца међу небројено сличних. Живот завршава несрећно, од српске руке хајдука Прела, као што је раније погинуо и храбри игуман манастира Боговађе Василије (Жарко). Насупрот томе, кнез Илија Марковић успева да и даље одржи угледно место - прво као члан Совјета, а потом као попечитељ правосуђа - иако га не краси ни јунаштво ни беспрекорно дељење правде. Због пристрасности при суђењу, кажњен је батинама од самог Вожда.
У опису јавног поретка Поцерац је увек негде иза њих неколико. Али кад је у питању битка он је редовно први. Тако се Вишњић најбоље одужио овом јунаку. Остали га представљају у најбољем светлу али статично и као јединку не доводе у вези са другима. Лука Лазаревић и Чупић учинили су за слепог певача својим даровима више него што је могао да му помогне Милош. Али тиме нису успели да гуслара „поткупе“. У песми по врлинама Милош је испред њих.
Нема доказа да му „заобиђени“ формални прваци то замерају. Ако су интимно можда и размишљали тако, то нису смели да испоље јер на страни песника су чињенице и суд устаничке војске која се не може ни обманути ни подмитити. Људи журе да виде себе у „огледалу“ песме али се плаше какво ће место заслужити у будућој песми. Био је то додатни мотив за чврсто држање у боју ефикасан колико и страх од неустрашивог и неумољивог Вожда.
Склоност Проте хумору и самоиронији давно је запажена и редовно се истиче. Не иде се ту много даље и дубље од набрајања и парафразирања одговарајућих сцена укључујући и оне које се односе на његовог оца кнеза Алексу.
Почиње се од сусрета са царем Јосифом II у манастиру Фенеку 1788. где кнеза изненађује појава цара који се не разликује од својих официра из пратње „Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак, и велики каун на глави ако не већи а оно барем као у нашег везира у Београду... Како су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама на голе ноге а ми се уздамо да и нас одене...“
Највише пажње привлачи и најдубљег трага у памћењу оставља Протина прича о свом школовању које за оно време представља срећнију варијанту и поред свих неугодности јер иза њега стоји углед кнеза и оца решеног да свог сина описмени. Код осталих који крећу овим путем, а питање је могу ли се и по умној снази мерити са малим Матијом школовање је могло бити само теже. „Онда биле су у Срему врло ретке школе и српске науке, а и сам сам после видио многе старе свештенике који су се науком мало од наших србијанских свештеника разликовали.“ Какав метод се могао користити и знање стећи при школовању Мате, потоњег сапароха Протиног у Бранковини, који је учио од „Светогораца путујућих“.
Тобожња склоност Проте хумору може лако да заведе. Одаје човека који настоји да стварима приђе са ведрије стране јер не жели да оптерећује саговорника тешким детаљима на чији ток није могуће утицати. Ово је утолико разумљивије што је Прота своје белешке посветио тада још неодраслој деци те избегава да им загорчава доживљај читања очевих сећања.
Суштина Протиног сећања упућује на потпуно другу страну. Ведрина приче је само површни слој суморне збиље. Иде се ивицом понора или бар могућег неуспеха. Скоро да нема ведре сцене где би се могло спокојно застати и одушевљавати јер је већ следећи корак неугодна збиља. Све је праћено напором, ризиком, неизвесношћу. Нема трајнијег сјаја...
Покретање људи на пут отпора приказано је ведро али не треба много напора па да се схвати колико све тешко иде где је скоро сваки следећи корак пут у неизвесно и како је неуспех близу. У помоћ се призива „политика, да не кажем лаж“ која је могла имати онакав жељени исход, али је могла остати и без икаквог успеха.
Пред читаоцем су обично три основна Протина текста – Сећања, Правитељствујушчи Совјет, О хајдуцима. Сва три се некако доводе до пред Мишарску битку, 1. августа 1806. године. Од три дела ни у једном се није нашло начина да се опише овај најблиставији успех не само устанка већ целокупног српског војевања, чија основна специфичност се састоји у томе да је постигнут на необјашњив начин са мало жртава.
Бој на Мишару
Прота је био учесник Мишарске битке, и то се сазнаје тек од Симе Милутиновића. Прота се са Луком Лазаревићем и устаничком коњицом нашао ван шанца са задатком да у критичном моменту притекну угроженом логору у помоћ. Око подне пред њима се појављује турска коњица предвођена Кулин Капетаном са циљем да штити напредовање своје пешадије. Прота је знао Кулина из времена свог недавног таоштва „на вр’ лађе седи Кулин Капетан, човек око тридесеет година, одевен прикладан, повика: „Улази, улази, попе; кад ја смем, и ти смеш“. Уђем, а кад бисмо на сред реке, а Кулин каже: „Вала, имам два књижевника... оба су богомољци, једа и ја с њима на селамет изађем. Човек весељак.“ И сад га је Прота препознао и „открио“ га војводи Луки.
Лука га је по уверју Проте
Позно живо и домислио се
Кад је важан како-тако смаћ га
Остатак Кулинове историје одвија се брзо и за кратко без Протиног учешћа.
Уместо да нешто каже о томе, Прота се осврће на Мишар у другом, потпуно новом, неповољном контексту који и не подсећа на његов некадашњи сјај. Сцена се дешава усред расула по несрећи преломне 1813. године: „Чусмо гди око Мишара пушке пуцају и хан у Мишару гори. Познамо да су Турци нас претекли, и да нам је пут од наше војске пресечен, мало се повратимо, да наоколо обиђемо и претечемо, но кад дођемо на Мишаре, видимо да и на Добрави меана гори и пушке пуцају“.
Да овакав став према Мишару није случајан показује и следећи детаљ јер он ово место и значајну битку на њему помиње и на почетку својих сећања опет у неповољном светлу. Ни тада Мишар није место успеха већ погибије. При набрајању људи који се после рата са Турцима (1791) повлаче са аустријском војском и напуштају земљу помиње се и: „Милисав Милошевић лајтнант (који је остао жив од Француза, и опет пређе нама у помоћ и погибе на Мишару 1806. године)“. Значајно је ово разматрање о Мишару и за оцену Протиног односа према Вожду, кога он изузетно цени. Црни Ђорђе је свестан значаја успеха стеченог победом на Мишару и савременици кажу да га никад нису видели тако ведро расположеног. И то је код Проте остало без одјека.
Да ли се може претпоставити да се у случају Мишара код Проте ради о некој врсти психолошке баријере, за коју он нема начина да савлада ни у троструком покушају да би потом могао наставити даље приповедање? То је једно од суштинских питања за истраживање овог списа. Није искључено да је дотле стизао, а наставак свесно и плански остављао за неки следећи приступ делу, али у међувремену су долазиле године и друге околности које утичу да наставак писања одлаже до следеће прилике и на томе се остало... У сваком случају, у намери Проте да пише о устанку, Мишар представља увод у нежељени, бар за читаоца, крај списа. Зна се за његову намеру о ширем писању из писма Јанићију Ђурићу 1848.
Такав став према Мишару представља најизразитији пример за оцену Протиног односа према устанку и свог писања о томе.
Пораз устаника
Следећи пример односи се на почетак ратовања у тополском крају и подробан опис првог устаничког пораза у селу Врбици од дахијске војске под вођством Кучук Алије. О самом почетку буне Прота се распитивао код Луке Марковића из Орашца – тад је било потребно да се каже да је то место код Крагујевца. Марковић се „баш у ту недељу женио и Црни Ђорђе са сто друга дошао на свадбу, ручао па после запалио хан у Орашцу“. То је све што нам мемоариста саопштава о почетку устанка и избору Црног Ђорђа за вожда у поменутом Орашцу. Палење хана у том месту само је од успутног значаја.
Уместо Тополе и Орашца Прота два пута говори о првом устаничком поразу у Врбици и то на необичан начин коришћењем великих „скокова“ кроз време и простор. Док прича о доласку у Тополу са Божом Грујовићем јуна 1805. године, процењује да би било погодно да се сети Врбице: „Ајде, кад сам око Тополе, да запишем шта ми је казо један старац Станко из Врбице, који је био у чети, кад је Кучук Алија у Врбици на Карађорђа ударио и ћурак му однео... И ово ми каже Станко из Врбице који је с Карађорђем био на Новом Пазару баш на Светог Ђорђа 23. априла (1809) пак и на Суводолу где је варошица и има кула и да је преко 600 Турака погинуло, али је и наши доста, и дође глас за пропаст на Каменици те се вратисмо“.
Значајно је ово место за разумевање Протиног приповедачког поступка. Прво то је у оба случаја „искакање“ из хронолошког казивања – излагање из 1805. је оквир за подсећање на догађаје (поразе) из 1804 (Врбица) и 1809 (Суводол и Каменица). Значајније је међутим, повезивање два пораза – први у Врбици и највећи током целог устанка, Чегар. Како је дошло до тога да сећање на један неуспех буде саопштено и доведено у везу са другим, и то баш поводом боравка у Тополи као једној од устаничких престоница?
О сукобу у Врбици говоре и тополски казивачи, а вест о томе стигла је и до земунског стихотворца Гаврила Ковачевића. Није се рачунало на толику смелост Кучук Алије, па се за његове војнике мислило да су Срби. Кад су устаници схватили кога имају пред собом, било је касно за отпор: „Повикаше: „Ево Турака“. Ми скочимо, а Турци те међу нас; ми се, богме, станемо измицати, а све ближе к планини. Турци нас јурише и тринаест наших другова погубише.»
Па и током осталог излагања чешће се говори о мање успешном војевању него оном сјајном које је током устанка свакако више присутно. Било је довољно речи о изостављању Мишара али се Прота уместо тога дуже задржава на низу малих неуспеха па чак и оних тешко схватљивих који претходе мишарском сукобу. У више наврата се враћа на неуспеле покушаје током борби око Шапца. Међу неуспесима је и овај у коме никако не могу да се препознају већ искусни устанички борци, јер је у питању трећа година устанка. Односи се на учешће јунака Гаче „из Скадра соколске нахије“.
Наставиће се
© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1021/tekst/depresivni-optimizam/