Depresivni optimizam

Primer Pocerca nije jedini slučaj da pevač „stegne srce“ i poneseno poje o onome što je nepovratno izgubljeno. Bez obzira na žalosnu realnost oko sebe, on se prenosi u dane za pesmu stvorene, bar dok pesma traje. Tako ima snage da u svojoj prvoj pesmi o početku ustanka prenosi i posle opšte propasti poruku Crnoga Đorđa.

Kad je Đorđe Srbijom zavlad’o
I Srbiju krstom zakrstio
I svojijem krilom zakrilio
– - - - - - - - - - - - - - - - - -
Vako Đorđe Drini govorio,
Drino vodo, plemenita međa,
Izmeđ’ Bosne i izmeđ’ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći,
Kad ću ja i tebeka preći.
Pored sveg ovolikog opšteg oduševljenja, uspon Miloša izgleda da ima samo privremen karakter. Njegovo zasluženo stečeno vojvodstvo ne ostavlja traga u aktima, gde dospevaju samo imena vodećih ljudi. Miloš ostaje na nivou lokalnog junaka, bez premca među nebrojeno sličnih. Život završava nesrećno, od srpske ruke hajduka Prela, kao što je ranije poginuo i hrabri iguman manastira Bogovađe Vasilije (Žarko). Nasuprot tome, knez Ilija Marković uspeva da i dalje održi ugledno mesto - prvo kao član Sovjeta, a potom kao popečitelj pravosuđa - iako ga ne krasi ni junaštvo ni besprekorno deljenje pravde. Zbog pristrasnosti pri suđenju, kažnjen je batinama od samog Vožda.
U opisu javnog poretka Pocerac je uvek negde iza njih nekoliko. Ali kad je u pitanju bitka on je redovno prvi. Tako se Višnjić najbolje odužio ovom junaku. Ostali ga predstavljaju u najboljem svetlu ali statično i kao jedinku ne dovode u vezi sa drugima. Luka Lazarević i Čupić učinili su za slepog pevača svojim darovima više nego što je mogao da mu pomogne Miloš. Ali time nisu uspeli da guslara „potkupe“. U pesmi po vrlinama Miloš je ispred njih.
Nema dokaza da mu „zaobiđeni“ formalni prvaci to zameraju. Ako su intimno možda i razmišljali tako, to nisu smeli da ispolje jer na strani pesnika su činjenice i sud ustaničke vojske koja se ne može ni obmanuti ni podmititi. Ljudi žure da vide sebe u „ogledalu“ pesme ali se plaše kakvo će mesto zaslužiti u budućoj pesmi. Bio je to dodatni motiv za čvrsto držanje u boju efikasan koliko i strah od neustrašivog i neumoljivog Vožda.
Sklonost Prote humoru i samoironiji davno je zapažena i redovno se ističe. Ne ide se tu mnogo dalje i dublje od nabrajanja i parafraziranja odgovarajućih scena uključujući i one koje se odnose na njegovog oca kneza Aleksu.
Počinje se od susreta sa carem Josifom II u manastiru Feneku 1788. gde kneza iznenađuje pojava cara koji se ne razlikuje od svojih oficira iz pratnje „Zar su u vas takvi carevi? A kamo mu veliki ćurak, i veliki kaun na glavi ako ne veći a ono barem kao u našeg vezira u Beogradu... Kako su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama na gole noge a mi se uzdamo da i nas odene...“
Najviše pažnje privlači i najdubljeg traga u pamćenju ostavlja Protina priča o svom školovanju koje za ono vreme predstavlja srećniju varijantu i pored svih neugodnosti jer iza njega stoji ugled kneza i oca rešenog da svog sina opismeni. Kod ostalih koji kreću ovim putem, a pitanje je mogu li se i po umnoj snazi meriti sa malim Matijom školovanje je moglo biti samo teže. „Onda bile su u Sremu vrlo retke škole i srpske nauke, a i sam sam posle vidio mnoge stare sveštenike koji su se naukom malo od naših srbijanskih sveštenika razlikovali.“ Kakav metod se mogao koristiti i znanje steći pri školovanju Mate, potonjeg saparoha Protinog u Brankovini, koji je učio od „Svetogoraca putujućih“.
Tobožnja sklonost Prote humoru može lako da zavede. Odaje čoveka koji nastoji da stvarima priđe sa vedrije strane jer ne želi da opterećuje sagovornika teškim detaljima na čiji tok nije moguće uticati. Ovo je utoliko razumljivije što je Prota svoje beleške posvetio tada još neodrasloj deci te izbegava da im zagorčava doživljaj čitanja očevih sećanja.
Suština Protinog sećanja upućuje na potpuno drugu stranu. Vedrina priče je samo površni sloj sumorne zbilje. Ide se ivicom ponora ili bar mogućeg neuspeha. Skoro da nema vedre scene gde bi se moglo spokojno zastati i oduševljavati jer je već sledeći korak neugodna zbilja. Sve je praćeno naporom, rizikom, neizvesnošću. Nema trajnijeg sjaja...
Pokretanje ljudi na put otpora prikazano je vedro ali ne treba mnogo napora pa da se shvati koliko sve teško ide gde je skoro svaki sledeći korak put u neizvesno i kako je neuspeh blizu. U pomoć se priziva „politika, da ne kažem laž“ koja je mogla imati onakav željeni ishod, ali je mogla ostati i bez ikakvog uspeha.
Pred čitaocem su obično tri osnovna Protina teksta – Sećanja, Praviteljstvujušči Sovjet, O hajducima. Sva tri se nekako dovode do pred Mišarsku bitku, 1. avgusta 1806. godine. Od tri dela ni u jednom se nije našlo načina da se opiše ovaj najblistaviji uspeh ne samo ustanka već celokupnog srpskog vojevanja, čija osnovna specifičnost se sastoji u tome da je postignut na neobjašnjiv način sa malo žrtava.
Boj na Mišaru
Prota je bio učesnik Mišarske bitke, i to se saznaje tek od Sime Milutinovića. Prota se sa Lukom Lazarevićem i ustaničkom konjicom našao van šanca sa zadatkom da u kritičnom momentu priteknu ugroženom logoru u pomoć. Oko podne pred njima se pojavljuje turska konjica predvođena Kulin Kapetanom sa ciljem da štiti napredovanje svoje pešadije. Prota je znao Kulina iz vremena svog nedavnog taoštva „na vr’ lađe sedi Kulin Kapetan, čovek oko trideseet godina, odeven prikladan, povika: „Ulazi, ulazi, pope; kad ja smem, i ti smeš“. Uđem, a kad bismo na sred reke, a Kulin kaže: „Vala, imam dva književnika... oba su bogomoljci, jeda i ja s njima na selamet izađem. Čovek veseljak.“ I sad ga je Prota prepoznao i „otkrio“ ga vojvodi Luki.
Luka ga je po uverju Prote
Pozno živo i domislio se
Kad je važan kako-tako smać ga
Ostatak Kulinove istorije odvija se brzo i za kratko bez Protinog učešća.
Umesto da nešto kaže o tome, Prota se osvrće na Mišar u drugom, potpuno novom, nepovoljnom kontekstu koji i ne podseća na njegov nekadašnji sjaj. Scena se dešava usred rasula po nesreći prelomne 1813. godine: „Čusmo gdi oko Mišara puške pucaju i han u Mišaru gori. Poznamo da su Turci nas pretekli, i da nam je put od naše vojske presečen, malo se povratimo, da naokolo obiđemo i pretečemo, no kad dođemo na Mišare, vidimo da i na Dobravi meana gori i puške pucaju“.
Da ovakav stav prema Mišaru nije slučajan pokazuje i sledeći detalj jer on ovo mesto i značajnu bitku na njemu pominje i na početku svojih sećanja opet u nepovoljnom svetlu. Ni tada Mišar nije mesto uspeha već pogibije. Pri nabrajanju ljudi koji se posle rata sa Turcima (1791) povlače sa austrijskom vojskom i napuštaju zemlju pominje se i: „Milisav Milošević lajtnant (koji je ostao živ od Francuza, i opet pređe nama u pomoć i pogibe na Mišaru 1806. godine)“. Značajno je ovo razmatranje o Mišaru i za ocenu Protinog odnosa prema Voždu, koga on izuzetno ceni. Crni Đorđe je svestan značaja uspeha stečenog pobedom na Mišaru i savremenici kažu da ga nikad nisu videli tako vedro raspoloženog. I to je kod Prote ostalo bez odjeka.
Da li se može pretpostaviti da se u slučaju Mišara kod Prote radi o nekoj vrsti psihološke barijere, za koju on nema načina da savlada ni u trostrukom pokušaju da bi potom mogao nastaviti dalje pripovedanje? To je jedno od suštinskih pitanja za istraživanje ovog spisa. Nije isključeno da je dotle stizao, a nastavak svesno i planski ostavljao za neki sledeći pristup delu, ali u međuvremenu su dolazile godine i druge okolnosti koje utiču da nastavak pisanja odlaže do sledeće prilike i na tome se ostalo... U svakom slučaju, u nameri Prote da piše o ustanku, Mišar predstavlja uvod u neželjeni, bar za čitaoca, kraj spisa. Zna se za njegovu nameru o širem pisanju iz pisma Janićiju Đuriću 1848.
Takav stav prema Mišaru predstavlja najizrazitiji primer za ocenu Protinog odnosa prema ustanku i svog pisanja o tome.
Poraz ustanika
Sledeći primer odnosi se na početak ratovanja u topolskom kraju i podroban opis prvog ustaničkog poraza u selu Vrbici od dahijske vojske pod vođstvom Kučuk Alije. O samom početku bune Prota se raspitivao kod Luke Markovića iz Orašca – tad je bilo potrebno da se kaže da je to mesto kod Kragujevca. Marković se „baš u tu nedelju ženio i Crni Đorđe sa sto druga došao na svadbu, ručao pa posle zapalio han u Orašcu“. To je sve što nam memoarista saopštava o početku ustanka i izboru Crnog Đorđa za vožda u pomenutom Orašcu. Palenje hana u tom mestu samo je od usputnog značaja.
Umesto Topole i Orašca Prota dva puta govori o prvom ustaničkom porazu u Vrbici i to na neobičan način korišćenjem velikih „skokova“ kroz vreme i prostor. Dok priča o dolasku u Topolu sa Božom Grujovićem juna 1805. godine, procenjuje da bi bilo pogodno da se seti Vrbice: „Ajde, kad sam oko Topole, da zapišem šta mi je kazo jedan starac Stanko iz Vrbice, koji je bio u četi, kad je Kučuk Alija u Vrbici na Karađorđa udario i ćurak mu odneo... I ovo mi kaže Stanko iz Vrbice koji je s Karađorđem bio na Novom Pazaru baš na Svetog Đorđa 23. aprila (1809) pak i na Suvodolu gde je varošica i ima kula i da je preko 600 Turaka poginulo, ali je i naši dosta, i dođe glas za propast na Kamenici te se vratismo“.
Značajno je ovo mesto za razumevanje Protinog pripovedačkog postupka. Prvo to je u oba slučaja „iskakanje“ iz hronološkog kazivanja – izlaganje iz 1805. je okvir za podsećanje na događaje (poraze) iz 1804 (Vrbica) i 1809 (Suvodol i Kamenica). Značajnije je međutim, povezivanje dva poraza – prvi u Vrbici i najveći tokom celog ustanka, Čegar. Kako je došlo do toga da sećanje na jedan neuspeh bude saopšteno i dovedeno u vezu sa drugim, i to baš povodom boravka u Topoli kao jednoj od ustaničkih prestonica?
O sukobu u Vrbici govore i topolski kazivači, a vest o tome stigla je i do zemunskog stihotvorca Gavrila Kovačevića. Nije se računalo na toliku smelost Kučuk Alije, pa se za njegove vojnike mislilo da su Srbi. Kad su ustanici shvatili koga imaju pred sobom, bilo je kasno za otpor: „Povikaše: „Evo Turaka“. Mi skočimo, a Turci te među nas; mi se, bogme, stanemo izmicati, a sve bliže k planini. Turci nas juriše i trinaest naših drugova pogubiše.»
Pa i tokom ostalog izlaganja češće se govori o manje uspešnom vojevanju nego onom sjajnom koje je tokom ustanka svakako više prisutno. Bilo je dovoljno reči o izostavljanju Mišara ali se Prota umesto toga duže zadržava na nizu malih neuspeha pa čak i onih teško shvatljivih koji prethode mišarskom sukobu. U više navrata se vraća na neuspele pokušaje tokom borbi oko Šapca. Među neuspesima je i ovaj u kome nikako ne mogu da se prepoznaju već iskusni ustanički borci, jer je u pitanju treća godina ustanka. Odnosi se na učešće junaka Gače „iz Skadra sokolske nahije“.   
Nastaviće se