Када сам пре осам година изашла из авиона, прво што сам планирала да урадим је да одем у цркву Светог Саве. Ушла сам, гледала у свеће и чини ми се да ми се тад „отопило“ срце. Гледам иконе које нису тако високо постављене као у католичкој цркви, већ су близу, ту у мом срцу, и кажем, нашла сам своју духовну кућу.
Родило се тада нешто у мени, и одмах сам хтела да пређем у Православље и живим овде, прича Грета Гец која данас предаје на Филолошком факултету, на англистици, а недавно је одбранила магистарски на тему „Погледи на књижевност Владике Николаја Велимировића“. Пева у црквеном хору Вождовачке цркве.
Грета је рођена у Америци, од оца пореклом Немца и мајке пореклом из Лике, треће колено рођено у Америци. „Кажу да су они из Лике много тврдоглави, па пошто сам ја исто тврдоглава то је онда вероватно истина,“ говори кроз шалу Грета. Од треће године је живела у Хонг Конгу, школовала се у Швајцарској и дипломирала на Колумбија универзитету у Америци. У Њујорку је упознала једну Српкињу и што је, како каже, ретко за тамошње прилике, размениле су телефоне и нашле пуно тога заједничког. По повратку у Београд, пријатељица је звала да дође и, ето, Грета нам је дошла.
„Пролог“ као буквар
„Решила сам овде да живим, али нисам знала српски. Чула сам за књигу ’Пролог’ Владике Николаја Велимировића, и врло сам била вољна да читам ту књигу, да се приближим Цркви. Сваког дана сам узимала речник и књигу, седела сам и читала док је нисам целу прочитала. Зато сада имам књижевни речник, али ми је граматика нешто лошија. Преко ’Пролога’ сам се приближила и Цркви и језику“, каже ова драга и насмејана млада Американка.
Говори нам и о свом духовном трагању, истичући да је вероватно раније била нестрпљива и да постоји време за све. „То је оно кад сам рекла да сам тврдоглава на Личане. Ја сам прекидала своје студије, рекла сам ’хајде, доста ми је са овим!‘, оставила сам посао у престижном часопису ’Тајм’ и вратила се у Хонг Конг, трагајући за својим идеалима. Стално сам се питала шта је смисао живота. Тако сам једном отишла на неко острво где нема саобраћаја, где је велики будистички манастир, очекујући да ћу од тих монаха добити неки одговор. Сећам се, било је јако рано изјутра, седим испред манастира и чујем да они медитирају, нисам хтела да их прекидам, седим и чекам. Одједном, изађе један пас и лаје, лаје, лаје на мене, осетила сам да је то знак да морам да идем одатле. Пешачећи неколико сати назад до аутобуса, плакала сам, плакала јер нисам нашла одговор на своја питања. Гледам наоколо природу, знам да је Господ ту и била сам решена да га нађем. Али сам морала да чекам, нашла сам га кад сам дошла у Србију. Тог тренутка у цркви Светог Саве нешто се десило у мени, осетила сам да сам нашла одговор за оним за чим сам трагала“, прича нам Грета Гец.
Господ нас увек руководи
„Много прича и доживљаја из Србије могу да испричам. Па, ето, закаснила сам и на своје крштење. Нисам добро знала српски када ми је свештеник заказао крштење. Мог парохијског свештеника више није било, а онај који ме је крстио није знао да сам крштена у католичкој цркви, а ја нисам стигла да му кажем, па сам тако комплетно крштена. Било је дивно. Ја сам била жељна, како да објасним, као гладан човек кад добије први оброк. Тако сам се осећала после крштења. Такође, веома значајан је био мој одлазак у манастир Студеницу. Знате да тамо има онај познати крст и сидро, и како сам то видела, схватила сам да сам шетала кроз цео свет да бих најзад овде нашла своју кућу. У Студеници сам рекла „Па ово је моја кућа!“ Ето, први улазак ми је био у цркву Светог Саве и манастир Студеницу, а ја радим у просвети, Светом Сави се увек молим и он ми помаже. Док нисам дошла у Србију, нисам схватала колико је важно знати ко су преци и наставити њиховим путем. Нисам разумевала да човек није пао са Марса, сада знам да се моји преци моле за мене.
Испричаћу вам и ову причу која такође казује да у животу ништа не бива случајно. Једног лета брат и ја смо се враћали са летовања у Грчкој. Погрешно смо ушли у воз који је пролазио кроз Македонију и Србију. Гледајући кроз прозор, први пут у животу смо видели чобанина, и то са шајкачом. То ми је било нешто најлепше на свету. И природа овде је нетакнута, што је много необично за моје очи. Мој брат се окренуо према мени (он није емотиван уопште), пружио ми руку и рекао: „Ми морамо да се вратимо овде једног дана!“ Обоје се тога сећамо, чак ме је недавно питао да ли је железничка станица Београд окречена у жуто као пре толико година. И он је осетио да припада овде, и надам се да ће једног дана доћи да ме посети.
Нема сумње да нас Господ увек руководи у животу. Некад без објашњења човек осети у свом срцу кад га Господ посети, осети мир у срцу свом. Оно најтеже што сам схватила од кад сам ушла у Цркву, је да нисам савршена, да морам да се трудим да будем боља, да мање грешим. Такође, саборност у нашој Цркви, то нигде нисам доживела. Посебно је то видљиво на Светој Литургији. Како та осећања ставити у речи? Ја сам раније била песник, а кад сам доживела Свету Литургију могу да кажем да нема ништа лепше од тога, кад певам за певницом, читам Псалме, за мене је то најлепши могући начин да човек користи речи, и ја скоро да нисам више песник“, каже Грета.
|
