Кардинал Евгеније Тисеран и Срби (први део)

У западној цркви је обављао веома одговорне дужности. Не може се наћи историчар, а да у његовој личности не препозна пулсирање типично галиканских црта, које су у сфери црквене дипломатије и политике давале тонове супротстављене званичној политици римске Курије и у првој половини 20. века. Његово име и дело није сасвим непознато православним Србима, иако није ни толико проучено колико је кардинал Евгеније Тисеран заслужио.

Рођен је 24. марта 1884. године у Нансију, где је завршио основну школу и богословију. Усавршавао се у доминиканској школи „Сан Стефано“ у Јерусалиму у областима источних језика, библистике и оријенталне патрологије. Уписујући се на Библијски институт у Риму, већ је 1905. године имао знање јеврејског, сиријског, арамејског, етиопског и асирског језика. Заређен је за свештеника 1907. године. Од 1908. до 1914. био је куратор Ватиканске библиотеке, а после Првог светског рата дошао је до места пропрефекта исте. За кардинала је изабран 1936. године, а од 1937. године Е. Тисеран је секретар Конгрегације за источне цркве. Учествовао је на конклавама за избор папе 1939, 1958 и 1963. године. Био је декан кардиналског колегијума од 1951. до 1972. године, затим од 1957. до 1971. архивиста Римске цркве, и од 1962. до 1972. године велики мајстор Витешког реда Светог гроба у Јерусалиму. Овај несвакидашњи ерудита, поред знања класичних европских језика (грчког и латинског), говорио је течно немачки, енглески, италијански, персијски и руски. Упокојио се 21. фебруара 1972. године и сахрањен је у базилици Порто е Санта Руфина.

Тисеран и НДХ

Ватикан је Независну Државу Хрватску признао de facto, али не и de iure. У Степинчевом Дневнику је остало забележено да је поглавник Анте Павелић посетио Пија XII 18. маја 1941. године само као приватно лице, а не и као шеф државе. Ватикан је у исто време одржавао дипломатске везе са Југословенском избегличком владом у Лондону. Наравно, Римокатоличка црква се живо занимала за развој католичке ствари у НДХ. У великој политици решавања Источног питања и вековног сукоба са Православнима, била је уочљива дипломатска хипокризија и језуитска казуистика. Дипломатски односи Ватикана и НДХ сагледавају се најпотпуније у оцени усташког министра спољних послова Младена Лорковића: „Св. Столица заступљена је неофицијелно по његовој преузвишености Марконеу, а НДХ код Ватикана има свог посматрача“. Бенедиктински опат Ђузепе Рамиро Марконе је допутовао 13. јуна 1941. године у Загреб у својству апостолског легата код римокатоличког епископата у Павелићевој држави. При Ватикану су били специјални опуномоћеници Посланства НДХ др Никола Рушиновић, кога је касније наследио Ервин Лобковиц (Erwin Lobkowicz). Обојица су оставили извештаје о додирима и разговорима са римокатоличким свештенством, међу којима има података и о кардиналу Евгенију Тисерану.

Опуномоћеник Посланства НДХ при Светој Столици Никола Рушиновић записао је у своме извештају од 6. марта 1942. године неке детаље разговора обављеног са кардиналом Тисераном. Кардинал је започео разговор са њему својственом иронијом, истичући националну и политичку недоследност сателитске државе: „Како то да су вам ваши велики пријатељи и савезници Италијани могли узети Далмацију?... Ви тврдите да сте слободни, зар не радите све што хоће Немци кад то данас раде и сви народи у Европи. Зар се то може назвати слободом?... Ваша је слобода слична оног нашег Петена. И он је слободан, али мора Немцима да даје 80 посто свих прехрамбених производа... Ви сте, као и сви остали, економски заробљени, а без економске слободе нема ни политичке“. У наставку разговора је још јаче истакао: „Ваши пријатељи фашисти смеју се вашој самосталности и слободи, као и егзистенцији хрватске државе. То ја чујем директно од њихових великих политичких глава“.

Кардинал је поновио да свакодневно прима извештаје од италијанских официра и војних свештеника, затим новинара и познавалаца прилика на терену у НДХ, да усташе врше страховите злочине над српским становништвом, као и то да је добрим делом у систематски и организовани терор умешана Римокатоличка црква, тиме што су поједини свештеници окрвавили руке:

„Убијања, паљевине, разбојништва, пљачка, на дневном су реду у тим крајевима. Не знам да ли је све то тако, али знам позитивно да су и сами фрањевци, као нпр. отац Шимић у Книну, узели учешћа у нападању на православни живаљ и у рушењу православне цркве. Отац Шимић је сам предводио групу људи са оружјем у руци који су рушили православну цркву... Исто тако порушили сте православну цркву у Бања Луци. Знам сигурно да су се фрањевци у Босни и Херцеговини исто тако јадно држали. То ме боли. Такве ствари не може радити одгојен, културан и цивилизован човек, а камоли свештеник“. Иначе, фра Вјекослав Шимић је био одликован од Павелићеве владе због службе војног свештеника.

Када је примио овакав Рушиновићев извештај о држању Тисерана, министар спољњих послова НДХ Младен Лорковић је на документу написао: „Опрез! Непријатељ!“.

Кроз непуна три месеца, Рушиновић је још једном имао разговоре са кардиналом Тисераном. У извештају од 28. маја 1942. године кардинал му је саопштио да зна о масовним покољима Срба и православних свештеника, као и о постојању концентрационих логора. Такав познавалац историје Балкана није пропустио усташкој (псевдо)дипломатији да набије на нос да су Срби и више од Хрвата дали у ратовима против Турака за Хришћанство, али да су управо последњи, будући католици, експлоатисали звучну титулу „предзиђе хришћанства“ – antemurale christianitatis.

Још једанпут је показао да има добро познавање ситуације у Независној Држави Хрватској када је рекао да су хрватске усташе уз благослов Немаца „поклали све свештенике православне цркве“, као и то да је „убијено 350.000 Срба“.

Посланик НДХ је покушао да се одбрани, представљајући ствари као дело непријатељске пропаганде, те ако је и било злочина да је то освета католичког елемента због четничких и партизанских зверстава: „Зверства су заиста почињена, али од православаца над католицима“, инсистирао је посланик Рушиновић. Међутим, таква апологија је била преслаба за кардиналово познавање мартирске топономастике српског народа, јер је од италијанских официра добијао податке о страдањима и јамама Лике, Далмације и Херцеговине. Значајан је и следећи пасус из извештаја, у коме се види колико је Евгеније Тисеран разобличавао културну и верску политику усташког режима, Никола Рушиновић извештава министра Лорковића:

„У току разговора прешли смо на питање обраћеника. То га је веома занимало, па сам ја по оној Драгановићевој књизи почео историјским редом приказивати верске прилике у Хрватској. Али, када сам тврдио да је некада Хрватска, али и Црна Гора била католичка, и да су доласком Османлија почели православци инфилтрирати чисте хрватске крајеве, па су под насиљима најгоре врсте многи католици оставили своју веру и прешли, делом на ислам, а делом на православље, он се томе успротивио казавши да је то за њега ново. Он, је рекао да познаје добро историју хришћанства, али да није било случаја где су католици латинског обреда прелазили на православље“.

Покуњени Никола Рушиновић је саопштио своме надлежном министарству да нема више смисла да посећује Тисерана.

Наследник Николе Рушиновића, Ервин Лобковиц, такође је имао сусрете са кардиналом Е. Тисераном. И њему је кардинал саопштио своје негативно мишљење о Независној Држави Хрватској, односно да је потребно рестаурисати Југославију, али не на централистичком принципу. Наинтересантније је што је рекао да „Хрватска православна црква не значи апсолутно ништа, јер је настала вољом поглавника“. Тиме је ставио до знања да су усташки покушаји да се пацификује простор насељен православним Србима, перфидан покушај њихове денационализације и гушења верских права. На тај Лобковицев извештај од 20. децембра 1942. године, М. Лорковић је ставио писмену примедбу: „Након свих таквих увреда Хрватске не могу се са Тисераном одржавати никакве везе!“. Лобковиц је преносио податке до којих је долазио да кардинал Пелегринети, бивши нунције у Београду не подржава усташки режим, а исто тако ни монсињор Тардини, који је, примајући латински превод брошуре Начела усташког покрета, прокоментарисао: „Зар то ви називате хришћанским духом?!”

Тисеран и власти СФРЈ

Кардинал Евгеније Тисеран је у дипломатији социјалистичке Југославије био познат као високи званичник Ватикана који је критиковао Павелићев терор према Србима и улогу Римокатоличке цркве у Независној Држави Хрватској 1941–1945. Црквени великодостојник са таквим ставовима, са репутацијом критичара политике Пија XII, био је погодна личност за успостављање нормализације односа Југославије са Ватиканом. Обе стране су играле на исту карту, Тисеранову личност, нарочито након потписивања Протокола о правном положају Римокатоличке цркве у СФРЈ 1966. године (Милутин Морача – кардинал Казароли). Припреме за посету кардинала Југославији почеле су још 1965. године, а у Државном секретаријату за иностране послове СФРЈ је 12. децембра 1967. састављен поверљиви извештај (Пов. Бр. 239/67) на основу забележака које су о разговорима са Тисераном саставили усташки повереници при Светој Столици Н. Рушиновић и Е. Лобковиц. Титове дипломате су биле на висини задатка и са познавањем ближе и даље прошлости када су записале:    

„Ради се о личности чији је јасан и недвосмислен антифашистички став пре и за време рата опште познат. Објављени су документи о томе како је осуђивао пристрасност Пија XII у корист Сила Осовине и његову „политику ћутње“ у односу на прогон Јевреја и уопште масовне злочине нациста и фашиста“. У наставку сазнајемо занимљиве детаље из његове биографије: „За време Првог светског рата борио се у редовима француске војске на Солунском фронту... Тада и касније долазио је у Југославију и важи као њен давнашњи пријатељ и познавалац. Познат је и његов негативан став према НДХ и Павелићу. Био је добро информисан о прогону Срба у НДХ и уопште о злочинима усташа, које је оштро и без увијања осудио...”.

Комунистички режим је сматрао да би Тисеранова посета помогла у обуздавању милитантних и непомирљивих елемената цркве у Хрвата: „Тисеранова посета Југославији, без обзира на форму те посете, наишла би несумњиво на крупан позитиван одјек у светској јавности и у самој Римској Курији. Сматрамо да његов долазак у Југославију не би могао, а да не изврши позитиван утицај и на врхове католичког клера у земљи, штавише да би на неки начин значио ударац реакционарном делу домаће црквене хијерархије, а посебно прекор кардиналу Шеперу. Дође ли до реализације те посете, свакако би треабало предвидети да га прими и сам председник Тито“.

(Наставиће се)