Перспективе колективног безумља

Одступајући донекле од теме, приметимо да је рационализам узроковао и да узрокује значајне потресе и у православном богословљу. Искуство византијских академија и руских манастирских школа било је готово потпуно заборављено. Схоластика, која је импортована са Запада, створила је рационалистички систем за уџбенике у којима је и само Божанство раздељено на Његова својства као на неке ћелије, и самим тим је ишчезло као жива Личност и апсолутни Дух. Уколико бисмо, према таквом схоластичком систему, и саму човекову личност проучавали по ћелијама, онда бисмо од ње начинили леш или апстракцију, што значи да би он, човек, за нас једноставно нестао. Упоредите, на пример, зборнике „са многим поглављима“ (који су представљали својеврсне уџбенике за средњовековне манастирске школе) и савремене катихизисе и уџбенике за богословије: тамо је постојао живи Бог, тамо су учили како да мислимо на православни начин, и то најчешће у форми дијалога и уз сликовит говор; тамо нису испитивали човеково памћење, него његов ум; тамо је постојало посебно прејемство (наслеђивање), посебна предаја знања не само посредством речи, већ и посредством одражавања личности учитеља на душе ученика. Рационализам је све то порушио. У време католикоса-патријарха Антонија Првог, у Грузији су, у богословије у Телавску и Тбилисију, увели схоластички метод и преведено је неколико уџбеника са немачког језика. Спољашњој учености дали су предност у односу на духовност учитеља, а затим се осиромашило и у једном и у другом. Разуме се да је тешко вратити прошлост, посебно ако је она систематски уништавана.

Рационализам је муњевито полетео у висину а затим као рањени орао почео постепено да пада на земљу немоћно машући крилима – то је значило да је наступио период оног хуманизма који је у већој мери нихилистички него рационализам, односно – агностицизма.

Као философски систем, агностицизам у себи садржи непомирљиве противуречности. Он говори о човековој немогућности да рационалним путем спозна истину, суштину ствари и узроке појава, али ту поставку доказује такође потпуно рационалним методима. Одбацујући истовремено Откривење и рационализам, он не може да износи тврдњу о неспознатљивости света, будући да таква тврдња носи рационалистички карактер, тј. заснована је на веровању да је људски ум доказао да ништа поуздано не зна и не може да зна.

Агностицизам овде ипак допушта свој постулат и метод као поуздано знање; штавише, он овде постаје сличан змији која гризе свој сопствени реп. Што се тиче савременог агностицизма, то није философски систем, него интелектуални замор који је добио карактер одуговлачења. Овде изнемогли ум, који се у све разуверио, проналази у баналној скепси и свеопштем порицању угодно уточиште од проблема какве носи одређени поглед на свет. Ово одређење је, међутим, очигледно недовољно. Рационализам није могао да избегне питање морала, иако је тај морал имао апстрактан карактер и одликовао се обичном декларативношћу. Агностицизам је срушио ову паролу са изложбеног сталка у музеју философије и објавио да критеријум и дефиниција морала, као и други објективни критеријуми, не постоји, тј. одступио је чак и од оне границе која је штитила рационализам и тиме дао нове позиције надолазећем нихилизму.

Агностицизам није могао да се ослони на дезинтегрисани интелект савременог човека и убрзо се претворио у највулгарнији скептицизам, у жељу за избегавањем свих проблема. У религији, агностицизам се испољио у форми екуменизма и теософије, као и у „догматском нихилизму“. Он сумња у све: у догме, у каноне, у предање и традиције Цркве. Ако човек не може да спозна истину, отуда следи да за њега не постоји ни чврста, непоколебива религиозна истина. Поричући могућност да се спозна онтологија појава, он проглашава обједињење религија на основу неког заједништва а оно, заправо, представља рационалистичку апстракцију коју одбацује и сам агностицизам.

Осим теософског плурализма и екуменистичког минимализма, један од метода за побијање црквеног предања и догматике свакако је и тврдња да је учење Хришћанства „ограничено“ откривење, након чега следе нова гностичка откривења која би могла да промене све наше савремене религиозне представе – из тог разлога ми ништа не можемо нити да тврдимо, нити да поричемо.

У свом логичном завршетку, агностицизам и скептицизам би требало да пређу у солипсизам – учење према којем се не може доказивати постојање објективног света, да све наше представе, укључујући чак и непосредне утиске и осећања, могу да буду само илузија нашег ума, да реалност као таква не постоји и да постоји само мисао која лута и халуцинира, која руши и ствара свет, да постоји само субјект, али да се не може доказати постојање објекта.

Агностицизам, који пориче могућност спознавања истине, па самим тим и религиозне истине, иде у свом богоборству даље од рационализма – он је протерао чак и хладни, надгробни споменик – Спинозиног бога. Када изгуби суштину која је везана за поглед на свет, религија се претвара у религиозни емпиризам. Човек, међутим, не може да се задржи само на порицању, он осећа реалију сопственог бића, он осећа свој унутрашњи духовни живот као неки узаврели котао. Уколико не може да се спозна објективна истина и ако, можда, таква истина и не постоји, онда постоји друга истина, а то је – „Ја јесам“. Хуманизам овде прелази у своју завршну фазу – у егзистенцијализам. „Човек је мерило свих ствари“, говорили су стари софисти. Они су под човеком подразумевали његову свест. Егзистенцијализам је, међутим, за мерило свих ствари узео човекову подсвест.

Агностицизам је истину заменио прагматиком. Неки мислиоци сматрају да је агностицизам она форма која је најпогоднија за служење свакој власти која као да оваплоћује принцип реда и користи.

Егзистенцијализам руши и ту ограничену идеју друштвене користи. Он живи од импулса подсвести и зато прелази на онај степен биологизма који се назива витализмом. Он живи од импулса своје подсвести и види свет као пројекцију самога себе у простору и времену, а на Бога гледа као на идеју или слику која се појавила у његовој души, не питајући се при том много да ли Бог уопште постоји или не. Он хоће да пуноћу бивствовања пронађе у удовољавању мрачним инстинктима који потресају његову душу и још мрачнијим представама које поробљују његову свест. Првородни грех и најниже страсти прихвата као онтологију своје душе, као непоновљиво обличје своје индивидуалности. Када човек каже греху: „ти си мој“, а страстима „ви сте извор мог живота“, биологизам се претвара у патологију и у души се побуђује други инстинкт – инстинкт уништења и смрти. У уметности се такво стање испољава у форми декаденције.

Овде се окончава хуманизам. Овде се нихилизам коначно разрачунава с остацима моралних представа и избацује их напоље као комадиће одавно поцепане слике. Тада наступа завршни акорд у духовној историји човечанства, а то је сатанизам.

Човечанство које је изгубило Бога мрзи Бога због свог губитка, мрзи Бога зато што је несрећно и што тражи заборав у највећем безумљу и уподобљењу демонима. Уколико бисмо били у стању да однекуд, споља, бацимо поглед на земљу, показало би се да је она обавијена црном маглом.

Свака концепција је условна. Елементи будућности налазе се у прошлости. Свака наведена етапа само је композиција и узајамни однос елемената. Због тога свака концепција личи на графику чији циљ није да изобрази слику, него само да пренесе опште црте које личе на силуете.

Савремени интелектуалац убеђује самога себе да ће се наћи у душевној празнини, у стању мртвачке равнодушности и безосећајности и да ће осећати само једно – своју беспомоћност, као дете када испадне из колевке – уколико се одрекне уобичајеног начина живота препуног бујица наизменичних утисака и узбурканих страсти које час подижу душу горе а час је бацају доле као што таласи бацају лађу на узбурканом мору, ако се одрекне страсти којима робује, ако се одрекне уобичајених призора рафинираних преступа и блуда који су се за њега претворили у својеврсни допинг, ако се одрекне уобичајених познанстава и веза чији је темељ солидарност у греху и на надметању у подношењу празнословља, једном речју, ако у себи угуши мисао и осећање.

Овде се сусрећемо са неразумевањем хришћанског начина живота. Према свом смислу и значењу, хришћанско бестрашће не само да се разликује од бестрашћа пантеистичке мистике, као, на пример, од онога у будизму, него му је и сасвим супротно. Хришћанско бестрашће подразумева очишћење душе од афективности и порочних нагона и, истовремено, продуховљење душе, исцељење воље и довођење емоција у стање хармоније. Овде није реч о искорењивању емоција, него о искорењивању дисонантних звукова; овде се не уништава мисао, него се ум ослобађа од хаоса помисли, као што се и душа ослобађа од робовања пожуди и мрачним нагонима – овде, заправо, започиње истински живот душе.

У пантеистичкој мистици душа се не препорађа. Човеков психички садржај поистовећује се са злом – зло узрокује страдање које треба уништити. Овде се силе, способности и пројаве душе не очишћују од гноја греха него се, као хируршким ножем, одсецају одређеним медитативним вежбама. Већина савремених интелектуалаца није упозната са карактером хришћанске мистике у чијем се темељу налази преображење, и из тог разлога они је мешају са мистиком уништења, са мистиком смрти која покушава да претвори душу у мрачни вакуум где, као у неком бездану, ишчезавају и мисли, и осећања, и представе.

Хришћански аскетизам има афирмативан став према животу, али тај живот не подразумева интелектуалну „насићеност“ спољашњим знањима нити пароксизме страсти које потресају душу, него подразумева васкрсење духа које човек осећа као пуноћу и дубину живота. Уосталом, требало би да кажемо да је савремена интелигенција у већини случајева са источњачким учењима упозната посредством њихових европских фалсификата, због чега, иза терминологије каква је уобичајена за Европљанина, не види њихов сатански лик. Ми хоћемо да кажемо да у Хришћанству душа преживљава страдања у борби са грехом и страстима које су проникле у њу. Ова борба повремено може да буде оштра и тешка, али благодат теши човека и у тренуцима искушења даје му снагу, па чак и радост. Хришћанству су, међутим, потпуно страни равнодушност и безосећајност којих се прибојавају интелектуалци или, боље речено, којима правдају бојазан да се растану са својим страстима. Равнодушност и безосећајност према људској личности рађају нешто сасвим друго – губитак смисла живота, егоизам и пантехнологизам, који прераста у агресију машине према човеку. Компјутер осваја нове и нове просторе у људској души, исушујући је и поробљавајући. Човек у почетку добровољно, а касније и противно својој вољи почиње да робује машини, и ту више нема живих односа, чак ни у оној форми каква је постојала између човека и животиња. Раније су постојале бајке чији су јунаци биле животиње, а сада су се појавиле неке нове бајке о „побуњеним“ компјутерима који су изгубили управљање и контролу.

Машину можемо користити, али машину не треба да волимо. Технолошки систем мења човеков менталитет, и он се према људима који га окружују односи као према машинама од којих треба да се заштити и које треба да искористи. У свету компјутера нема места за људску личност, а у човековој души нема места за Бога. Компјутер убија интелект и ми зато сматрамо да ће кроз неколико поколења ишчезнути и сама интелигенција, као што су током леденог доба изумрли мамути. Остаће само уски специјалисти као надзорници над машинама, а њих неће ништа интересовати осим сопствених апетита. Власт над машинама неће им донети срећу и они ће у свом егоизму бити слични сужњима који су се родили у тамници. Земља ће рађати наказе (чудовишта), како је записано у Књизи Јездриној. Човеков живот без љубави је неприродан, и он зато не може да се одржи чак ни на нивоу биологизма. Када изгуби способност да воли, човек запада у стање најбаналнијег безумља и у различите патологије. Позитивизам овде практично прелази у демонизам. Једино Хришћанство, које човеку даје љубав и учи га да љуби, може да ослободи човечанство од перспективе колективног безумља, манија и фобија. Узгред речено, међу душевним болесницима већ се појављује посебан вид фобије: болеснику се чини да неки скривени апарати усмеравају ка њему смртоносно радиоактивно зрачење.

Значајан део оне интелигенције која себе сматра блиском Цркви – чине заговорници екуменизма. Не познавајући озбиљно нити Православље, нити католицизам, нити протестантизам, они говоре о греху поделе и захтевају екуменско уједињење конфесија.

Драги пријатељи, дозволите да вам се обратим с једним предлогом: да не би више било ратова, несугласица и сукоба, хајде да оформимо екуменски савез философа чији ће циљ бити да све философске школе обједини у један систем. На седницама овога савеза и у његовим радним комисијама морало би се доказати да између философије Канта, Шелинга, Хегела, Маркса, Ничеа, Булгакова и Митрохина нема никакве разлике, да су сви они учили о једном истом, али користећи различите терминологије и формулације. Разматраћемо Упанишаде, Платонове „Дијалоге“, она дела Хераклита и Епикура која су дошла до нас, Диогенове парадоксе, Хартманове објаве и слично, па ћемо онда запрепашћеном свету обзнанити да међу тим мислиоцима и њиховим делима не постоји никаква противуречност, да се може пронаћи заједничка платформа, слична железничкој платформи, на коју би сви они могли да се сместе, да се може пронаћи тачка философског минимализма, својеврсни интелектуални котао у којем би од свих тих система могла да се „скува“ заједничка „чорба“.

Ви сте, наравно, шокирани таквим непоштовањем философије, али ви то исто захтевате од нас! Ви прекоревате Цркву због конфесионалне гордости, зато што су вам појмови као што су „откривење“ и „истина“ постали туђи и неразумљиви. Ви се бавите представама за које не постоје чврсти критеријуми и оријентири, код којих постоји само један стабилан фактор – а то је њихова ефемерност и непостојаност. За вас је догма такође људска представа, и из тог разлога борбу за чистоту догми сматрате фанатизмом.

Прећи ћу сада на друго питање које се тиче савремене философије.

Због чега је Хегел постао „духовни вођа“ интелигенције 19. века, тако да се инерција његовог утицаја наставља све до данас? Чак се и Маркс, у извесној мери, може назвати „хегелијанцем“, уз примедбу да је он у свом учењу одразио Хегелове концепције онако као што се негатив односи према позитиву или, сликовито речено, Маркс личи на комсомолца који се, протеравши „кулака“ Хегела, настанио у његовом дому и слободно располаже његовом имовином. Да је Хегел живео у Марксово време, могао би да га изведе пред суд и да га оптужи за плагијат. Вратимо се, међутим, на главно питање: у чему се састојала „опчињеност“ Хегелом, која је приметна у читавим генерацијама интелектуалаца? Нама се чини да се Хегелова философија показала као тонска виљушка која је ухватила дисонанце и противуречности у психичком животу интелигенције. У његовој философији су на најчуднији начин сједињена два привидна антипода: рационализам и агностицизам. Његов систем је апотеоза рационализма, док су истовремено сама концепција и њен садржај дубоко агностични: теза рађа антитезу, и обе се сливају у синтезу. Ова етапа борбе завршава се квалитативно новим стањем – синтезом оне реалије која постаје теза за нову антитезу, итд. Синтеза није квантитативни, него квалитативни збир, и она је зато увек већа од својих елемената. Пошто је свака теорија релативна, она мора бити смењена или мора постати део друге, општије теорије која ће нам се открити у будућности.

Окултизам који се изражавао кроз хегеловске категорије, као, на пример, антропософија, говори о перманентним откривењима. У односу на религију, хегелијанство руши све догме и учи о релативизму свих религиозних појмова. Човек губи веру у јеванђељска откривења и очекује нова, квалитативно другачија откривења. Овај религиозни скептицизам својствен је илуминатима, розенкројцерима и осталим окултним сектама и тајним друштвима, чији је циљ да дестабилизују, а затим и да униште Хришћанство.

Хегелијанство је учење о непрекидним револуцијама као покретачким силама историје. То је осетила интелигенција која, не створивши ништа позитивно, живи на таласу вечног протеста. Није хегелијанство покорило интелигенцију, него је она у њему видела свој одраз. Чак ни велики религиозни мислиоци тзв. „сребрног века“ философије нису могли да одоле демонским чарима дијалектике. Слабљењем и декаденцијом философије не би требало сматрати хистерично ничеанство, него хегелијанство проникнуто логизмом.

Наступају апокалиптички сутони. Фауст са болом размишља коме да прода своју душу. У историјским догађајима све се јасније може чути Мефистофелов смех, суров као звекет његовог мача. Међутим, тама која постаје све гушћа не може да угаси вечну светлост Христову.

Архимандрит Рафаило Карелин

Превела: Антонина Пантелић