Празник Покрова Пресвете Богородице

„За време бденија које се некада вршило код св. кивота који је у Влахернама (место у Цариграду, код Златног рога, на коме је царица Пулхерија, супруга цара Маркијана подигла знамениту цркву посвећену Пресветој Богородици Влахерској), ту се налазио блажени Андрија чинећи своје (јуродствујући). А беше ту и Епифаније, и један од ученика његових са њиме, и обично је стојао једном до поноћи, а други пут до јутра. У четврти час ноћи, угледа блажени Андрија Свету Богородицу јасним очима, веома високу у облику жене, како је дошла од Царских врата са страшном пратњом, а међу њима беху часни Претеча и Син громов, држећи је са сваке стране за руку, и многи свети у белим ризама иђаху пред Њом, а други су ишли иза Ње са химнама и духовним песмама. А када дође близу амвона, приђе свети (Андрија) ка Епифанију говорећи: „Видиш ли Госпођу и Владичицу (Царицу) света?“ А овај рече: „Да, оче духовни“. И док су ови гледали, Богородица приклонивши своја колена, на многи час (дуго) се молила, обливајући сузама своје боговидно лице. А после молитве дође ка олтару молећи се тамо за народ који је стојао. А када је свршила молитву, свој мафорион, који је носила на својој пречистој глави, блистав као муња, одвивши са свога сјајног достојанства, и узевши својим пречистим рукама, велики и страшан, рашири га изнад целог народа који је тамо стојао, који пречудни (Андрија и Епифаније) гладаху доста дуго прострт изнад народа и како сија славу Божију као муња. Док је тамо била Пресвета Богородица, гледаху и њега (мафориј), а када Она ишчезе, не видеше ни њега. Свакако га узе са собом, а остави благодат онима који су били тамо.“1

Овај догађај догодио се у првој половини десетог столећа, на крају живота Св. Андрије Јуродивога. Спомен на њега уведен је у дванестом веку у Руској Православној Цркви где је било веома познато и поштовано житије Св. Андрије Јуродивог и где су биле изграђене бројне цркве посвећене Богородици „Влахеријској“. Руски празник Покрова Пресвете Богородице, према Кондакову је повезан са чудном појавом која се збивала сваког петка на ноћном бденију у Влахернској цркви, а која је назван „обично чудо“. Наиме, у једној од цркава постојао је покров који је висио испред иконе Пресвете Богородице и који ју је сасвим покривао. Сваког петка на вечерњој служби покров би без ичијег садејства и неким божанственим чудом, подизао ка небу, тако да су сви то могли јасно да виде. У суботу покров би се спуштао на пређашње место до наредног петка. У Грчкој Цркви у којој се чудни догађај и збио, не постоје службе ни помени овог празника, али да је мисао о Покрову Пресвете Богородице постојала говоре црквени текстови у којима се Богородица назива покровом.

Српска православна црква празник посвећен Покрову Пресвете Богородице примила је од Руске цркве, вероватно у XVII-XVIII столећу. То потврђују и бројне цркве у српским земљама посвећене Покрову које су изграђене у новије време.