Свет књиге

Новости из света књиге:

Зраци наде
Шематизам
Преглед стања Митрополије загребачко-љубљанске (Загреб, 2009)

Још пре скоро 150 година, учени прота Д. Руварац, у свом осврту на однос појединих епархија према издавању шематизама, примећује како су онде где су услови тежи, савеснији у том послу. Књига пред нама није шематизам у онaквом облику како је уобичајено и очекивано. Пажњу привлаче делови текста где је реч о оном што више не постоји, односно што је некад било а потом уништено: „То је једино сведочанство да покажемо јавности шта смо имали и шта је непријатељска рука уништила“. Тек онда се прелази на излагање постојећег, односно почиње ишчитавање књиге на устаљен начин. При читању треба бити врло пажљив, јер низ драгоцених детаља налази се „расут“ по целој публикацији.
Митрополија загребачка је релативно нова јединица Српске Цркве, и под тим именом постоји од 1931. године. Стога је и списак њених пастироначалника кратак – свега три: Доситеј (1931–1945), Дамаскин (1947–1969), Јован (изабран 1978). Већина од оног што је о овој епархији написано још увек је у облику рукописа.
Први митрополит дочекао је почетак за Србе погубног Другог светског рата у гнезду најмонструознијег режима који историја познаје. Искључиви допринос тог режима општој цивилизацији јесте технологија злочина – брзо су основани логори, „активиране“ јаме за опште гробнице, обављен геноцид... То је једино чиме се та Хитлером основана и одржавана творевина успела да представи на позорници историје. Без тога, не би имала по чему да остане упамћена.
Ухапшени и измучени православни митрополит доспео је у руке „милосрдних сестара“ које су се понашале према њему као да су следбенице неког сатанистичког култа. Унакажен толико да не личи на човека: „Митрополит је био тако страшно измрцварен, да је једва жив утрпан у воз“. Депортован је у Београд, где је у мукама умро тек крајем рата. Сме ли се рећи да је живот био неправедан према њему ако се изврши тешко допустиво поређење? По интензитету поднетих мука, он не заостаје за епископима мученицима – сарајевским Петром, бањалучким Платоном, горњокарловачким Савом, који су страдали и убрзо примили кончину мученичког живота. Страдање Доситеја траје дуго. Мање је познато да је он у бугарској интернацији провео и Први светски рат. По томе је близак пећком митрополиту, каснијем патријарху Гаврилу, који такође оба рата проводи као сужањ окупатора.
Праћење живота ове епархије умногоме подсећа на гашење Цркве у областима древног Хришћанства: Палестина, Египат, Картагина, Мала Азија... Одговарајућа наука не иде даље од констатације онога што се са тим областима десило и не покушава да проникне у смисао таквих догађања што остаје као њен велики дуг. Да ли је од вечног Промисла тим деловима Цркве намењена нека посебна улога у домостроју људског спасења, људима до сада непозната?
Данашња епархија је формирана из делова горњокарловачке и пакрачке, изникла на терену ранијих које су често мењале своја имена и границе – више вољом туђина, подједнако Турака и Латина. Кроз векове називи се мењају: пожешка, марчанска, свидничка, вретанијска, ускочка, лепавинско-северинска, костајничко-зринска. Није се при томе могла избећи прича о тобожњим сеобама Срба којом се стање више „затрпава“ него што се решава. Јасност на том плану треба да унесе одговарајућа наука која још увек као да нема спремности и снаге да се са таквим питањима ухвати у коштац. По досадашњим схватањима, то би морале бити неке „чудесне“ сеобе, способне да учине и оно што је немогуће.
Богато илустрована књига садржи мноштво фотографија од којих многе, поред уобичајеног сведочења, говоре и општим језиком доступном сваком људском бићу. Трећина од њих јасна је и Јапанцу и Индусу. То су рушевине или здања храмовна која нису далеко од рушења. Такво стање није резултат неког вековног немара, већ ужасних збивања последњих деценија много хваљеног а у ствари за цео свет кошмарног 20. века, кад су сви Хитлерови сателити уништавањем свега српског у центру Европе, незаинтересоване за патње Срба, чинили уздарје „великом фиреру“ као израз поданичке захвалности.
Много од онога што је уништено, по својој изузетној вредности спадало је у фонд опште културе, не само српске, тако да је, нестанком знаменитих дела, осиромашена цела цивилизација а не једино „брдовити Балкан“. Није тешко замислити како је велико „јунаштво“ потребно да се спали црква-брвнара, која вековима успешно одолева зубу времена.
По давној жељи Беча све оно што је ван граница Србије из 1878. систематски се проглашава имагинарном Србијом, а радом на терену кроз уништавање свега реално српског иде се на остварење те намере.
„Ослобођење“ се своди само на прогон Хитлероваца, али страдања не престају – мењају се једино униформе и идеолошки символи. О денацификацији се није смело ни говорити.
Рушење се наставља и даље, али споријим темпом, јер је мало и преживело. Матичне књиге које нису уништене у току рата, узимају се 1948. Штете настају из разних узрока, па и боравком извиђача, и то далеко после рата.
У особености црквеног живота епархије спада: помен над бунарима у који су бацане заклане жртве, заклане иконе, 70-их година прошлог века врши се прво богослужење након рушења 1941, талас обнове после 50 година и ново рушење...
„У парохији нема парохијана. Највећи број верника убијен је крајем Другог светског рата...”. Што је речено за храм у Великој Дапчевици, са незнатним изменама среће се неретко: „Темељи новог храма освећени су 1990, купљен је био и допремљен и комплетан грађевински материјал. Почетком рата, све је опљачкано. Након рата, 1995. године, остале су пусте куће и до данас нема Срба повратника“.     Сачувани израз „Кућар“ драгоцен је као ознака за парохијски дом чија улога је слична кући, али ипак ту се не дешава све оно што и у кући. Иначе, поменути кућар „спаљен је на почетку рата од стране хрватских екстремиста“. Мало где се као овде показује како је очување наслеђеног много теже од градње.
У општој трагедији геноцида и не помишља се на друге „користи“ за починиоце везане са тим. Поред уништења, присвојена је и сва имовина жртава, а она није била мала нити је мали њен удео у поседу потоњих власника повезаних са злочинцима. У област те проблематике спадају и чести помени процената становништва, иако се тако не ради на подручјима погођеним геноцидом.
Најтеже је доказивати оно што је очигледно, свима јасно. Сви знају да је доскора ту било, а онда кад га нема треба „доказати“. „Власти оспоравају да је икада и био манастир.“ Тако и Немци, при разговору о ратној одштети, траже тачне податке о жртвама, пошто су могуће сведоке већ побили.
Символ црквеног живота епархије данас представља манастир Лепавина. Вероватно је то она била и у прошлости дуги низ година, али се о томе мало поуздано може рећи, у првом реду због утиска да су постојали и други центри, врло активни.
Значајно је што се у историји ове обитељи помиње 1550. година – значи, један датум пре добро познате и вероватно за живот Српске цркве, прецењиване 1557. године за који се везује обнова Пећке Патријаршије. Помен Лепавине, као и низ других примера расутих на широком простору, сведочи да се живот Српске Цркве одвијао и пре поменуте 1557. Оно што је речено у поглављу о овој светињи, представља основни извор наде и оптимизма који, и поред свег јада, избија са страница овог зналачки састављеног дела. Говор о томе треба препустити онима који долазе.
Едиција
Ризница српске духовности, књига прва
Свети манастир Хиландар српска царска лавра
Едиција од шест књига „Ризница српске духовности“, вредно дело истоименог издавачког удружења, пре више од четири године започела је своју мисију обогаћивања наше културе и баштине, првом књигом о манастиру Хиландару. Ризничари овога блага, аутор Миле В. Пајић и издавач Предраг Јовановић, прихватили су се тешког посла, да богатство српског духа и културе представе чудесним књигама и акварелима који их прате и илуструју писану реч. Књига о Хиландару, иако откључава трезор ове пребогате ризнице, замишљена је тако да може бити увод, срж или закључак читаве едиције. Наиме, аутори су Хиландар мудро изабрали да стоји на челу ризнице. Овај манастир у историји српскога народа стоји као круна духовности и културе од Стефана Немање до данас, од прве српске државе до модерне Србије. Манастир Хиландар, изолован од времена на Светој Гори Атонској, остао је центар православне духовности и најстаменији сведок српске историје.
Књига о манастиру Хиландару концепцијски је подељена у два дела. Први део посвећен је Светој Гори Атонској. Овде аутори не само да на један посебан, романсирани начин приповедају о духовној историји полуострва, његовим манастирима и монашким заједницама овде успостављеним, него и, уз велики број мапа, фактографски тачно дочаравају историјске и политичке прилике у овоме делу православног света.
Други део је својеврсна монографија самога манастира Хиландара, који са репродукција зрачи готово природним колоритом. Биографију овога манастира са страница књиге читамо као причу о најдражем живоме бићу, сачињеном од низа грађевина које својим специфичним архитектонским елементима, увек лепо илустрованим, материјализују духовни живот. Због тога је значајно и место које архитектура, у овоме случају као визуелни опис унутрашњег, има у овој књизи.
Кроз ову књигу упознајемо хиландарско благо, хиландарска чуда и његове светитеље. Она је важна онима који су били на овоме светом тлу, онима који ће ићи и онима који то не могу. Писана разумљивим, а опет научно тачним језиком, она се обраћа свима. Ова књига је документ за људе од струке, сећање на свету реч и традицију верујућима, водич за усхићени људски дух и сликовница за оне који су још млади да разумеју свет око себе. У име жена, које нису у могућности да материјално приступе овоме највећем споменику православне вере и српске традиције, хвала ауторима који су им омогућили да, кроз слово и слику, духовно ипак прошетају кроз овај изузетни комплекс српске вере, историје, културе и цивилизације.
Јелена Анђелковић, историчар уметности
Преп. Григорије Синаит: Сабрани списи – аскетска дела
У новој библиотеци Отачник, Богословског друштва Отачник, изашла је прва књига: Преподобни Григорије Синаит: Сабрани списи – аскетска дела, у преводу са старогрчког др Александра Петровића (редакција превода мр Зоран Јелисавчић). Поред ове књиге, издавач је најавио и критичко издање једине сачуване беседе преп. Григорија, као и његових химнографских дела.
Поред рада Светог Саве, који је настављен у српским земљама у време династије Немањића, монаси „Синаити“ су најважнији чинилац утврђивања православне хришћанске вере у нашем народу. Њихово присуство и духовничко старање у Србији, кнеза Лазара и деспота Стефана, битно је утицало на развој уметности и културе, инспирисане исихастичким искуством. Тај период бива један од кључних за стварање српског народног идентитета. Овај идентитет сачуван је кроз наредне векове турске владавине над српским земљама, захваљујући управо снази коју су му дали монаси Синаити, укорењујући Србе, (како елиту, тако и цео народ) у аутентичном искуству Христа и његове Цркве, које је било одбрањено и богословски реафирмисано у исихастичком покрету 14. века.
Дела преп. Григорија Синаита су међу најважнијим делима која се баве исихазмом. Он је најзаслужнији за поновно оживљавање исихазма на Светој Гори, који је био готово угашен након прогона монаха који су се противили унијатској политици Михаила VIII. Дела преп. Григорија Синаита нису догматска дела, у ужем смислу, која настоје да богословско утемеље и оправдају исихихастичко искуство. То су више практична аскетска дела, која поучавају оне који се подвизавају, том искуству и руководе их. Иако је још био у животу када су се спорови о исихазму захуктавали, он није учествовао у њима, јер је био изоловaн у планинама Бугарске. Његова дела су постала позната и утицајна, тек након победе исихазма, првенствено захваљујући његовом ученику Калисту Ксантопулу. Нико од учесника спорова о исихазму не спомиње ни њега ни његова дела, а он сам не помиње те спорове. Дела преп. Григорија су врло рано превођена и позната у православним словенским земљама.
Књига садржи свих пет аскетских дела, у преводу са грчког изворника J. P. Migne: Patrologia graeca 150, штампано двојезично. Такође садржи и два прилога. Структура књиге је следећа. Увод – Благоје Пантелић: Преподобни Григорије Синаит – живот и аскетска дела. Ово је кратак приказ живота преп. Григорија и историјског контекста у ком су настала његова аскетска дела, и кратак приказ сваког од пет објављених дела, као и њиховог значаја. Главе у акростиху. Ово је тематски најобухватније и најопширније аскетско дело у овој књизи. У њему је изложен систематски приказ Синаитовог аскетског учења у форми кратких изрека – апофтегми. Друге главе. У питању је несистематизована збирка савета у вези са проблематиком исихастичког живота. Постојано расуђивање о тиховању и молитви. Синаитова посланица ученику Лонгину, на тему молитве, у апофтегматској форми. О тиховању и два начина молитве. Ово је најважније дело о тзв. Исусовој молитви преп. Григорија и једно од најзначајнијих дела на ту тему уопште. Овде он излаже метод вршења молитве, што је реткост с обзиром на раширеност молитвене праксе. У византијској исихастичкој литератури постоје свега три таква текста, од којих је овај најпознији и најсадржајнији. О томе како тиховатељу ваља да седи уз молитву и да је не савршава брзо. То је вероватно спој неколико Синаитових посланица, везаних за проблематику монашког живота. Прилог 1. Калист Константинопољски: Житије светога оца нашега Григорија Синаита. Најпотпунији и најстарији извор за изучавање живота Григорија Синаита и његове улоге у епохи исихазма, написан од стране његовог ученика – Калиста Ксантопула који је, након победе исихазма, постао патријарх Константинопоља, и овај спис је публикован у преводу др Александра Петровића. Прилог 2. Благоје Пантелић: Григорије Синаит и византијски исихазам. Овај текст је систематичан преглед историје и теологије исихазма у најширем смислу, од настанка монаштва, закључно са Синаитом. У првом делу текста аутор излаже историју исихазма до светог Григорија Синаита, разматрајући учења свих релевантних богослова о проблематици која је у вези са исихазмом, првенствено кроз учење о молитвеном тиховању и нествореној светлости, подељено на два периода. У другом делу текста приказано је Синаитово учење о исихији, молитви и нествореној светлости.
Књига је од изузетног значаја за све оне који желе да се упознају са аутентичним аскетским искуством Христове Цркве, које је тако битно одредило наш црквени и културни идентитет, и нарочито онима који искуство које описују оци Цркве доживљавају као савремено и релевантно за њихов сопствени живот, на шта ова едиција, и ова књига, чак и изгледом корица, жели да укаже.
Бојан Бошковић